Ko bajagi o džukcima i avliji

Ja: Čim se malo eksponiram, zasipaju me muškarci zahtevima.

Ona: Hehehe, nije slava jednostavna. (A nije da je to neka slava, čak ni slavica. Čim se negde oglasim nekim, i najbezazlenijim, komentarom ili me na kakvoj slici neko označi, spaze me smarači, pa mi se navrzu.) Moraćeš na kraju da im se suprotstaviš, prsa u prsa.

Ja: Ja sam ranije bila pritajena i mirna. Sad skoro svakog dana dobijem najmanje po jedan zahtev. A ne mogu da ga ispunim. :)

Sestra: Hihihihi, ma garantujem da bi devetorica od deset pobegla glavom bez obzira.
Ja: Hahahaha, i onaj jedan može slobodno da im se pridruži.

Ona: Da, da, on će samo malo duže da gubi svoje vreme.

Ja: I kida moje živce. Odmah ja stavim do znanja da nema svrhe truditi se.

Ona: Pa ti ne moraš da odgovaraš. (Jašta da ne moram, pa i neću. A opet se nerviram.)

Ja: Zahtev uglavnom ne prihvatam, nego, kad mi pošalju, doživim to ko da mi preko plota uskoče u dvorište.

Ona: Bolje ti to shvati kao da kevću iza plota. Šta ćeš... put je narodni, a džukaca koliko hoćeš. Bitno je da je plot dobro učvršćen i kapija zaključana. (Zna ona, šesnaest katanaca ima.)

Ja: Sad ću da te zloupotrebim za status. Uklapamo se (suviše dobro) asocijativno. (A i kojekako.)
Ona: Hehehehe, slobodno. Kako ja to volim... Malo razgovora se odmah pretvori u književno delo.

Ja: Pa kad je uvek inspirativan. Imaš sreće, tek sad videh ono "prsa u prsa".

Ona (pravi se luda): Hoćeš da kažeš da to pa i nije inspirativno, a?
Ja: Hahaha, naprotiv. Ali ja se u takve borbe ne upuštam. Na čijoj si ti strani, njihovoj ili mojoj?

Ona: Ja na svojoj... Kad su prsa u pitanju, žena uvek pobeđuje, veruj mi na reč.

Ja: Ja još uvek (prilično uspešno) koristim mrke poglede kao ubojito oružje. (Kad repetiram prsa, izginuće pola sveta!)