Već po radnoj svesci iz engleskog, koju sam večeras našla čisteći ispod kreveta (a za kojom niko ne traga jer njen nestanak nije ni primećen), jasno je da je kraj godine i onlajn nastave.

Da mi je znati tog što nam je projektovao ovo kupatilce ko kutiju šibica, da mu se zahvalim po spisku. ;)

 Moja sestra: -- AjdeMO da praviŠ kolač! Hm... Lepo si ti meni gramatiku naučila! ;)

Čim su stigli, Ignjat je ćušnuo mačku pod prekrivač. Mačka je tiho mjauknula.

-- Čuješ šta ti je rekla?

-- Mislim da kaže da je pustiš na miru-- reče Staša.

-- Jeste, vidiš kako si ti pametna.

-- Mislim, tebi kažem -- objasni mi.

Ja sam jedina koja brani da s mačkama rade šta hoće.

Ignjat: -- Možda će te ovo malo boleti.

Trenutak potom tresnu me po ramenu mlatilicom za mušice. Ispostavi se da je u pravu.

-- A hteo sam samo da ubijem mušicu-- pravdao se dok smo se rvali po krevetu.

Besmislen je strah nekih ljudi od izliva krvi u mozak. Ko kad bi strepeli od davljenja u praznom koritu.

Nadam se da drugi talas epidemije neće s jeseni jer jesen je, evo, već stigla.

Majka (sestri telefonom): A znaš šta ima novo? Patke su mi obrstile petonije!

Ja (u sobi, u krevetu): Hehehe... (Mrzim petonije!)

Moli se jesen da proveri kalendar i da se nosi u tri lepe.

Stariji sugrađanin koji je u bolnicu odvezen s mojom sestrom sinoć je preminuo. Ako ste od onih što smatraju da kovid-19 ne postoji, da nije ništa strašno i da su izolacija i zaštita bespotrebne, možda će vam značiti ova informacija.

Ignjatova mama: -- Jesi li ti nekad poljubio sestru?

Ignjat: -- Nisam, ja ne volim da se ljubim. A i neću zbog korone. :)

Mladić koji je danas auto zaustavio pred našom kapijom i pismo upućeno dedi uručio petogodišnjoj unuci postupio je jako neoprezno. On i oni koji su ga poslali treba da znaju kako sam ja virila kroz prozor.

Pismo je presretnuto na terasi i u mojim je rukama. Do onih kojima je namenjeno neće stići, kao što ni oni neće stići do birališta (peške im se ne mili, a zet neće da ih vozi).

Za decu koja nisu njihova! ;)

Najbolje je kad poziv s nepoznatog broja i ne čujem. Onda samo ignorišem činjenicu da me neko nepoznat zvao. Ako je nešto bitno, zvaće ponovo. 

Kad ipak čujem, neko vreme samo gledam u telefon i razmišljam da li da se javim. Ne volim da pričam s nepoznatima. Nemam ni o čemu. Ali šta ako je neko poznat?
Tako se i juče javih, trenutak pre no što se pokajah: neki gospodin iz VIP-a. Kaže imaju neku specijalnu promociju. 

-- Za šta najviše telefon koristite: za poruke, razgovore ili internet? -- Internet, za Viber i Fejs. (Baš da čujem šta će mi ponuditi.)

-- Odlično! (Kanda mu je moje dobro bitnije od ičeg.) Za samo 999 dinara 10 GB (i ne zna još šta beše) za mesec dana. (Idi, bre, ja za to vreme trošm trista dinara.) Kolega je baš sutra u vašem mestu, pa će doći do vas. (Polako, polako... Kanda je mislio da ću s njima sklopiti neki ugovor. Momče, ne znaš ti mene, ja se nikako ne obavezujem. Trošim koliko imam i koliko mi treba.)
--Nisam zainteresovana -- rekoh, da me ne davi dalje.
-- ?! Tuc-muc, tuc-muc, ovaj, hm... prijatno.

Prijatno, prijatno. Mada se ne bih kladila da je i tebi.

Evo kako ja bodrim sestru (da pozitivno misli dok ne bude negativna na testu):

Izdrži, legendo! Mora se ta napast povući, dosta je bilo -- ima i drugih domaćina! (Zaselo, pa ne zna da ode... i da je svakog gosta tri dana dosta.)

Zdrava sestra (na ivici živaca): Joj, ne mogu više, ne znam šta pre da radim. Kuvam, širim veš...

Bolesna sestra (u bolničkom krevetu): Joj, što bih ja sad sve to radila!

Nadam se da drugi talas epidemije neće s jeseni jer jesen je, evo, već stigla.

Ospu pljusak i grad, patke stale nasred dvorišta i blenu ko ovce. Istrčim u papučama, oteram ih pod strehu i ostavim šćućurene.

Ja u kuću, one natrag na kijamet. Zbog koga sam ja iskisla ko miš, koze jedne?!

Maša u udžbeniku biologije gleda neki grafikon. Deca njenog uzrasta spavaju u proseku devet sati.

-- A mi spavamo 6 sati! -- pobuni se Maša.

-- Što?

-- Pa bude nas za školu!

-- Što ne legneš ranije?

-- Gledamo svi seriju.

Onaj ko ismeva drugog pred tobom, i tebe će ismevati pred njim. Budi uveren.

Dok sam gledala pitu u rerni, slušala sam kako neko žensko čeljade u rijalitiju pet minuta kroz plač vrišti muškarcu: Zašto me ne voliš, zašto?! Mene je bilo blam.

Jebote, ženska glavo, ne voli te i tačka. Imaš li iole dostojanstva? Ja ga nikad ne bih ni pitala.

Razumeš kad si nepoželjna i ideš dalje. I da je poslednji, ne bih se osvrnula. Ako ti se plače, plači u samoći. Proći će sigurno, pre ili kasnije. Razumem da izgubiš glavu, ali čuvaj dostojanstvo!

Ignjat je u prodavnici plastičnog posuđa i igračaka planirao da kupi veliki traktor s prikolicom, Staša lutku dečaka kod Kineza. Pošto mu je ujna rezervisala traktor, zadirkivali smo ga kako mora da je poljubi (a taj jedva majku svoju katkad, kad je posebno raspoložen i samo na zahtev, cmokne).

Odbijajući, negodujući, ali smejuljeći se jer zna da se šalimo, okrete se sestri, u nameri da bar njoj vrati istom merom: -- E, onda ti moraš da poljubiš Kineza!

(Ma beži, taj ne bi to znao ni da ceni. Znaš kako su ti Kinezi hladni ko led. Pa onaj njihov Si Đi Ping našeg kukavca samo poluzagrlio.)

Nema telefona

Jedva je odvojivši do telefona, Stašu sam namamila napolje. Ubrzo je zamolih da mi doda moj telefon, kako bih nešto uslikala. ali je ona bila neumoljiva. Nema korišćenja telefona! -- blago stisnu usne, da ne sumnjam u njenu odlučnost. A onda me pogleda, trijumfujući: --Ti si rekla! (Ko ti je kriv!) 

Dakle, pravila se moraju poštovati, čak i (naročito) kad si onaj koji ih nameće.

Sestra i zet kažu da je hrana dobra, a porcije obilne. Ni bolnice nisu što su nekad bile.

Polazeći od kuće, stavila sam masku. U kolima Staša mi je smače ispod nosa, iznevši mi za to dva argumenta:

-- Ne možeš da dišeš.

-- Ne možeš da čačkaš nos lepo.

Pošli smo svi u kupovinu igračaka, a deca nemaju maske, iako sam im sašila. Zaturili negde.

-- Staša, pa kako ne znaš gde ti je maska?

-- Velika nam je kuća, zato ne možemo da nađemo male stvari.

Pokušala sam Ignjatu da sklopim traktor. Ali Staša se umeša: -- Daj meni, to mora majstor!

Držeći pače, koje voli da ga mazi po stomaku, Ignjat reče: -- Kako bih te zagrlio, ali ne smem od koVone! :)

Kad se baba žalila da je bole noge, Staša joj je (valjda kao oblogu) preporučivala mačke jer "mačke leče od svake bolesti". :)

Pretpostavljam da su mi sestrići sad glavne face u odeljenskim Viber grupama: em imaju kovid, em ne moraju da uče.

Ovih dana pozitivno je biti negativan.

Šta bi čaršija da nije mene? Ovako je lako identifikovati obolelog: sestra one što nosi roze i zeleno.

Neke familija vuče za ramena da se ne biju, a mene da ne pišem po Fejsu.

Ljudski je, ali nečovečno

Ako hoćeš da vidiš kakav je neko čovek, daj mu vlast. Ili sačekaj da zavlada neka epidemija i samo gledaj. To ti je kao sito za ljudskost i neljudskost, za žito i kukolj. 

Ljudski je da se čovek u velikoj opasnosti uplaši za sebe i svoju porodicu. Razumno je biti oprezan i štititi se. Ali je neljudski osuđivati nekog zbog ma koje bolesti: recimo zato što je HIV ili kovid pozitivan. (No, što kaže moja drugarica, ovde prevrću očima i kad vide debelu osobu. Već to je dovoljno da izazove i mržnju i diskriminaciju.)

Vest da im je koleginica pozitivna na kovid-19 izazvala je u fabrici totalnu pometnju i paniku. Žene su siktale i bacale anatemu na inficiranu (tad već na Infektivnoj klinici, a s posla odsutnu od dana testiranja). Kao da čovek može znati da je nosilac virusa. (Virus nije vaška, kojoj se i može ući u trag.) Najglasnije u osudi bejahu one s kojima inače nema nikakav kontakt, s kojima se ne trpi i zaobilazi u širokom luku, a i u pogonu su među njima opipljive barijere u vidu polica i ogromnih stolova.
Kad ih je šef poslao na testiranje, na vratima su se zaglavili: recimo (jer nećemo reći kako je stvarno bilo, već slikovito) žena kojoj je majka rođena u istom selu gde i inficirana, čovek koji je s inficiranom sarađivao pre tri meseca, na početku epidemije, žena kojoj je baba u svojoj mladosti sušila veš na istoj žici, čovek koji se s prozora jednom video na ulici, žena koja je lane letovala u istom mestu i sunčala se na istoj plaži, mesec dana kasnije... Besmislenost tih reakcija najbolje ilustruje šala jednog meštanina: Idem kući da se kupam, ja sam s njom sedeo u četvrtom razredu. 

Potpuno paradoksalno, najbliža koleginica, koja je s obolelom jela iz istog tanjira i imala najviše razloga da se zabrine za svoje zdravlje, našla se u ulozi braniteljke, suprotstavljajući se većini. I kad mi sestra ozdravi i vrati se na posao, verujem da će većina kolega držati mnogo veću distancu od one preporučene. Što, ruku, na srce, čovek može samo da poželi.

Ne bih volela da mi se kraj nekih ljudi sloši. Znao je Bokačo o čemu u Uvodnoj priči Dekamerona piše. Ali kovid nije kuga, dragi sugrađani i zemljaci! A 21. vek je, ne 14. Medicina je kanda donekle uznapredovala. Ljudskost je i dalje igla u plastu sena.

Svakoga dana Staša kroz kapiju pod lipom trkne do baba Miline. Nekad se vrati s odbeglom mačkom Majom (i gomilom mačića u njenom trbuhu). Nekad sa šakom keksa koji miriše na cimet. A juče se pojavila sa sardinom, koju je već počela otvarati, pa se zamazala uljem.
-- Što si to uzela, što si iznudila? -- pitam.
-- Pa jede mi se -- objašnjenje je jednostavno.

-- Ali nije lepo, treba njima.

-- Imaju dve -- očito je htela da im smanji posao (ko će obe izjesti), a i zagovara ravnomernost u društvu.

-- Ali njih je puno, šta će jesti?

-- Ješće mleko -- valjda je i to negde spazila.
Važno je za svoje postupke imati dobre argumente.

Covid-19 iz druge ruke

Poslednjih meseci čitali smo o mnogim nesebičnim i požrtvovanim medicinskim radnicima. Takvima treba skinuti kapu i pokloniti se do zemlje. Ali, nažalost, u svakom žitu ima kukolja. Bitno je to pomenuti i trebiti, kako kukolj ne bi preovladao.

Nakon perioda u kom nije radio, čovek se vratio na posao. A radno mesto mu rizično, može se reći: radi u prodavnici -- em kontaktira s gomilom kupaca, em vazda prebrojava i slaže novčanice. Već kroz nekoliko dana osetio je prve simptome bolesti: pored temperature, poprilično je i kašljao. Odmah se javio u mladenovačku kovid bolnicu, očekujući da bude testiran. Međutim, na osnovu analize krvi zaključeno je da nema koronu, pa su, navodeći raznorazne izgovore, odbili da ga testiraju. Uslov da se testiranje ipak obavi bio je da to zahteva izabrani lekar pacijenta. A svi znamo da se pacijenti kod kojih se sumnja na kovid ne mešaju s ostalima. Odgovoran čovek ne izlaže druge opasnosti. Utoliko je čudnije da takav predlog potiče od medicinskih radnika. Čovek je tako ostao kod kuće, netestiran i bez dijagnoze.

Tih dana njegova supruga se, nakon skoro dva meseca pauze, takođe na posao u fabrici. Osetivši grebuckanje u grlu i izmerivši manju temperaturu, koju su nakratko imala i deca, u petak se javila u kovid ambulantu, ali sopotsku. Analiza krvi ukazivala je na inficiranost kovidom, što rezultat testa treba, ali ne mora, da potvrdi. U ponedeljak ujutru vesti su bile nepovoljne, ali očekivane. Komunikacija s medicinskim osobljem, kako u ambulanti, tako i u hitnoj pomoći, bila je ljudska, precizna i jasna. Za manje od dva sata došli su po nju, opremljeni po propisu, zaštićeni od glave do pete, u skafanderima ko kosmonauti, baš kako smo slušali i gledali na televiziji. (U kolima su s njom bila još tri pacijenta: baba, deda i unuk. Uzgred, ovih dana u našem mestu broj obolelih se povećao. Nećemo ovom prilikom o tome ko sve za to snosi odgovornost.) Na Infektivnoj klinici, uz ostale analize, snimili su joj pluća i uočili neku malecku promenu. Smeštena je u KBC "Zvezdara", gde se i sad nalazi.

Konačno su i članovi porodice morali biti testirani, u onom istom domu zdravlja gde su desetak dana ranije odbili da testiraju po svoj prilici prvozaraženog u porodici. Da su adekvatno reagovali na vreme, možda bi žena i deca ostali nezaraženi. Jutros su stigli rezultati, a otac i deca upućeni na Infektivnu. (Deda i baba, koji su od početka vanrednog stanja i preporučene izolacije disciplinovani i na odstojanju od ukućana -- negativni su. Po tome sudite da li je odstojanje i izbegavanje kontakta najbolja preventivna mera.)

I laicima je jasno da se inficirani ne prepuštaju sebi i sopstvenoj savesti. Ali radnicima u mladenovačkoj kovid bolnici očito nije bilo. Pošto je obavešten o rezultatima testova, otac je pozvan da u kovid bolnici preuzme upute. Do Infektivne klinike rekli su da vozi sam, da se snađe. Nejasno je da li je ta snalažljivost podrazumevala angažovanje pašenoga, koji bi vozeći onda ugrozio sebe, svoju porodicu i ko zna koga još. Možda je trebalo da sednu u autobus i zaraze još nekoliko sugrađana? Nerazumno je očekivati da se odvezu sopstvenim kolima. Ako bi i uspeli da ih parkiraju nadomak bolnice, ne mogu očekivati da kola tu ostanu svih onih dana koje će možda morati da odleže u pidžamama. Na stranu sve to, ključno je, što svi mi znamo, da se zaraženi pacijenti transportuju na određen i siguran način. Ugrožavanje bezbednosti i odstupanje od uobičajene procedure nikako se ne očekuje od medicinskih radnika. Uostalom, kako je moguće da se u medicinskim ustanovama dva susedna mesta (kao i u bilo kom u Srbiji) različito (a pogotovo nerazumno) postupa?!

Kad stvari u ovoj zemlji ne funkcionišu kako treba i kad čoveku gori pod nogama najbrže se do rešenja dolazi gradacijskim povezivanjem prijateljstava. Nazoveš Miku, Mika nazove Žiku, Žika Lazu (koji je na ili pri vrhu piramide)... a Laza pozove dom zdravlja, verbalno lupi šakom o sto i podvikne ili im ... sve po spisku (zavisno od toga ko je Žika ili Mika). Nažalost, u našoj zemlji to je često jedini način da nesavesne službenike nateraš da obavljaju svoj posao.

Deca su s ocem smeštena u KBC "Dragiša Mišović". (Koliko ova epidemija jenjava jasno je po činjenici da tamo za oca nije bilo mesta. Prihvatio je stolicu, da ga od dece ne razdvajaju, ali su deca legla u jedan krevet, prepustivši njemu drugi.)

Sreća u nesreći je što svi članovi ove porodice nisu imali jače i ozbiljnije simptome, što se dobro osećaju. Sreća je što je, verovatno, ovaj virus sad slabiji no pre dva meseca, što medicinski radnici sad imaju nekog iskustva i predstave s kakvim se neprijateljem bore, pa znaju koje oružje ima iole efekta, a i što bolnice nisu prebukirane i bolničari pod prvobitnim stresom.

Kovid je i dalje među nama. Od savesti, etike, ljudskosti, empatije nekad ni traga ni glasa.

Uverena sam da je relaksiranje (mera) termin koji je umnogome doprineo totalnom opuštanju i neopreznosti građana.

Relaksiranje mera zvuči ko relaks masaža, kao ugodnost i bezbrižnost. A nije vreme za to, verujte mi. (I očekujte moje naredne postove.)

Ljudi koji su dva meseca bili zatočeni i koji nisu morali da se prijave za sto evra, sad će po njih morati da idu u poštu (čak i ako im inače penziju donosi poštar). Malo ih mazimo i pazimo, malo ih izlažemo opasnosti. Valjda je i za njih došlo vreme da se pozaražavaju.

Nešto je zdravo u državi Danskoj. 

(Sve ostalo je trulo.)

Mačji jezik

Staša je najpre dovukla šarenu mačku u krevet, malo je pomazila ogovarajući belog mačora, kojeg je morala da nosi po bašti (jer nije hteo da hoda), a onda  se uputi u hodnik, rekavši: -- Dobro, ako ti tako želiš! (Tek naknadno sam shvatila da je to bio nastavak nemog razgovora s mačkom.)

-- Tražila je telefon -- reče, vrativši se, kleknuvši kraj kreveta i prinoseći mački babin mobilni.

-- Ma nemoj! -- nisam se dala ubediti. -- Nisam baš čula da je nešto rekla. (Znam ja ko je zavisnik od igrica i crtaća i od koga babin telefon skrivam.)

--Zato što ti ne znaš mačji jezik!
Budući poliglota, ona još jednom telefon poturi mački pod nos, prepustivši joj da odabere crtani. Kad su se i ostale mačke ušunjale i razmilele po krevetu i mojim živcima, zahtevala sam da ih sve izbaci. Ali ona skoči kraj njih s rešenjem: -- Dobro, onda ćemo svi da gledamo Vinks! 

Naučiću i ja taj mačji da razaberem o čemu se sve domunđavaju. Evo guglam, tražim neki ubrzani kurs.

- Jao, koliko ti je dupe!

-- Pa šta ću ja?

-- Nemoj da jedeš masno! Šta misliš kakvi su ti krvni sudovi?! Ti bi svaki dan jela meso, slaninu i čvarke!

-- Pa volim -- sva se u osmeh pretvori. -- Dobro si me podsetila, da kupiš čvarke!

-- Kakve, bre, čvarke, jesi li ti normalna?!

-- Svinjske.

Umesto tradicionalnog zdravstveng problema -- da ti pukne slepo crevo, danas sve češće pucaju silikoni.

Javite svetu da korona ne postoji! I onom niškom lekaru da je pogrešio što je umro! Nije imao razloga. Ni čitao po netu izjave veleumnih ljudi, koji ne nasedaju na izmišljotine.

Bratić, student, upravo se vratio s vožnje bicikla, pa seo da predahne. Vozi svakodnevno po jedanaest kilometara, ali ništa ne uči, pojada se. I raspričasmo se o aktuelnoj situaciji.
-- Ko zna da l' će škola i do septembra da počne -- reče sestra (zabrinuta kako ne bi bila da je školarac).

-- Jel' se ukida školstvo?! (To mi kaži! Da skratimo priču.) -- ponada se bratić, razumljivo pred predstojeći ispitni rok.

Polizani dokaz

Staša je svoj beli mačo strpljivo i sa zadovoljstvom grickala. I jedva je pristala da mi da griz. Kako je znala da jedan mačo u zamrzivaču čeka na Mašu, presrela je u hodniku majku s uverljivom pričom.
-- A meni je ispao sladoled! Veliko parče! Mislim da bi trebalo da pojedem drugi.
-- Gde ti je pao -- upita majka, što zna za jadac. -- Hajde da mi pokažeš.
-- Ne mogu da ti pokažem. Pao je na putu i Mima je sve polizala.
E nevaljalih li mačaka! Alave, ližući puteve i staze, uklanjaju ključne dokaze.

Pošto sam im oduzela čekić, kojim su lupali po loncu, Ignjat i Staša su, trčeći po dvorištu, vikali: Ceca ima velike siise!

Ulicom se primicao neki čovek i sreća da niz stepenuce naiđe sestra, pa joj se obratih: Ceco!

Prebacih sramotu na njena leđa, tačnije nedra.

Baba Žicina mačka ogrebla je Stašu. Ima nokte da se brani. I Staša je plakala.

-- Ne smeš da je diraš -- kažem -- ona tebe ne poznaje.

-- Ja nju poznajem -- jeca.

-- Pa kad ste se upoznale?

-- 700 dana.

E onda nije u redu, da grebe višednevnu poznanicu.

Staša: Niko ne sme da ima koronu. Zato ako se s nekim zagrli, onda se i on zarazi.

Inače, kad je neko pozitivan na covid-19, može vas zaraziti čak i kad mu pomenete ime ili pogledate sliku. I treba ga (verbalno dakako) zasuti drvljem i kamenjem. A čudismo se izopštavanju HIV pozitivnih.

Leševi na terasi

-- Da skloniš ona dva miša s terase! -- brecnu se majka neko jutro.

-- Pa nisam ja mačka, nisam ih ni donela -- ne dam da me uznemiri i na leđa mi natovari krivicu (ni na dušu dva života).

Ne prođe dan-dva, a ona opet: -- Da skloniš onog miša s terase!
Mačkama ne prija na jelovniku, ali su sadisti koji miševe mrcvare do smrti ili ih isprepadaju dok ne dožive srčani udar. Onda ih dovuku na terasu, a ni nama se ne jedu (nismo iz Kine).
Jutros mi majka  pokaza neku krv, zahtevajući da operem. Kaže, mačke su opet donele miša. Kad posle poče da se dernja da uklonim mišji leš i da su ga spopali mravi, nisam imala šta ni da vidim: mišić novorođenče, svakako odojče. A na njemu ni kapi krvi. Ko zna ko je prolio onu kraj ulaznih vrata.

Elem, kad slušam jadikovanje majke i sestre, pomislim, da su mačke, u najmanju ruku, uz stepenice vukle neku ogromnu priklanu lešinu, iz koje je krv lila ko na žrtvenom oltaru. Ne bi me začudilo ni da se na terasi odigrao kakav Kosovski boj, u kojem je neki mišji Murat proburažen i sve leži junak do junaka, a krv iz njih otiče potocima. 

Kad mi dodijaju (a dotle se ne smiruju), izađem na bojno polje (gde majka i sestra kao one epske vrane zloslutnice gaču nad upokojenima, da ni na onom svetu nemaju mira) da načinim uviđaj i uklonim posmrtne ostatke, kad ono: tresla se gora (kuća, od tih zlovoljnih grlatih žena) -- rodio se miš. 

Pardon, umro je, pod nerazjašnjenim okolnostima.

Cveće za selfi

Dok sam mesila domaći keks, sestre mi se raspričale o cveću. Srednja se raspitivala kod najmlađe za neke kaliope (dodatnim raspitivanjem utvrdila sam da se radi o visećim muškatlama).  Želi neke bordo, ali insistira da budu velike, već odrasle (hoće sve na gotovo, ič da se ne pomuči). 
-- Otkad se ti interesuješ za cveće? -- blago se podrugnuh, seckajući modlama keksiće. (Dok bejaše devojka babu je jedila izjavama da, nakon udaje, ne želi zemlju ni u saksijama. A nije se ni dotad, kako možete pomisliti, iole bavila zemljoradnjom).  
-- Ma kupila sam u Rodi neke prelepe, bele viseće korpe, pa da mi ne zvrje prazne.  
-- Kako si se dosetila, rekoh, da ne izneveriš samu sebe: sadićeš cveće, ali ne u saksiji!
-- Da ih okačim u jedno ćoše na terasi, taman za selfi -- nasmeja se samoj sebi (i čitavom čovečanstvu opsednutom samofotografisanjem, za koje se krasna pozadina bira).
Na društvenim mrežama ko se brukati neće pri slikanju nek se namesti pred cveće.

Ignjat se večeras šesnaest puta ljutio. I insistirao da bude sam u sobi, mojoj. Ja nisam htela da budem izgnanik, ako uspem da se ušunjam. Čak sam uspela i da ga odobrovoljim pokazavši mu "sveću". Dopalo mu se, pa je hteo i sam da proba. Uz moju pomoć podupro je donji deo leđa i držao noge uvis, ali samo dok ga ne prepustih sopstvenoj snazi. Tog trena noge mu, uz sve ostalo, drosnuše o krevet.

-- Teško je dupe! -- primeti kroz osmeh.

Što jes'--jes'. A gde je teže -- tu preteže.

Naši mali rođaci Koni i Maks žive negde u Švajcarskoj. Koni ima desetak godina, a Maks za koji dan puni tri. 

Tablet im je zajednički, baš kao i tata koji je propisao pravila: svako od njih dvoje ima određene termine tokom dana i ograničeno vreme da druguje s tom spravom.

No nije u dečjoj prirodi da se mire sa datim (pogotovo kad je dato drugome). Vredi bar pokušati da smrsiš konce rivalu.

Videći tako tablet u sestrinim rukama i kako mu se učinilo da podugo cupka čekajući svoj red, Maks se obrati tati:

-- Tata, treba li Koni da radi domaći?

-- A zašto to tebe zanima? -- i tata je imao pitanje. (Ne ide s tatama lako; kao da su na šalteru, pa ti obavezno fali neki "papir" da "završiš posao".)

-- Pa da meni da tablet -- Maks razotkri svoj plan.

Očito s tri godine čovek nije dovoljno prepreden da ostvari tajnu misiju.

Drugi talas neće stići jer prvi neće otići.

Ako svako od nas pomisli "neće baš mene", neki neminovno neće biti u pravu.

Oprezno, kovid je i dalje među nama!

Od danas za 100 evra prijavljivanje i telefonom.

Džedžaće dokon. (Dva dana je sajt šljakao bez predaha. Sve što možeš danas, ne ostavljaj za sutra, da se ne razgrabi.)

Ignjatov otac: -- Opet si dirao mačke! Vidi kakav si dlakav! A zato smo ti duks i promenili.
Ignjat: Šta ću kad volim životinje.

Vodu iz velike kante Staša je zahvatala malom i nosila dva-tri metra do kukuruza šećerca. Zalila je šest stručića, pa zaključila:

-- Huh, mnogo je teško raditi!

Ja sam (prvi put u životu) posadila tri odžaka paradajza, brecavši se na majku, što misli da zna bolje: -- Ne mešaj se! Upamtite koji su moji: četvrti red, prva tri!

-- Dobro -- reče majka -- ti kopaš, ti zalivaš!

-- Dogovoreno. (Šta mi teško; zalivam što sam sadila, a jedem koji god mi za oko zapadne.)

Mada prozirem njenu strategiju, biće: -- Aj kad već zalivaš ta tri, zalij i ovih naših sto pedeset osam! I kad si već tu, zalij i krastavce, tikvice i duleke! A i kupus smo posadili, da ne svene, ko zna kad će kiša...

Sreća da volim u bašti da se brčkam.

Prolazeći hodnikom kroz odškrinuta vrata sobe sasvim slučajno dođoh do saznanja zašto moji sestrići uporno kljukaju mačke (i granulma, i kolačima...).
-- Što više jedu, više će maca roditi! -- Staša je ubeđivala brata.
Osmehnuh se, iako je vrat odneo šalu (stavljajući svim mačkama u stomake decu malu).

Ko god poželi da biciklu nizbrdo popusti dizgine, nek zna da nepromišljenost prilično (me) boli.

-- Nisi ti više ni za rolere, a kamoli bicikl -- moj otac se pravi pametan. (Ja sam za šta god poželim. I pad je let, samo u suprotnom smeru. Jedan neuspeh neće sprečiti buduće uspehe. Ja sam sebi najbolji lajfkouč.)

-- Nemaš pojma; pa šta je teže voziti? (Pobrkao lončiće.)

A voziću i rolere, ne zvala se ja kako se zovem. Samo ću na vreme i postepeno da kočim. ;)

Nosi adrenalin, a nosi i rizla

Pokršila sam se s biciklom (jedva noge i točkove raspletosmo) na divnom idiličnom mestu. Išla sam desno, a nakon pada, bejah okrenuta levo. 

Pustila sam da se nizbrdo odviše razulari. Opio me osećaj slobode. (Baš nedavno sam izjavila da bih volela da vozim formulu.) Kako se, neočekivano, prebrzo primakoh biciklu bratića, postojala je realna mogućnost da se, mojom krivicom, sudarimo. Po svoj prilici, kako se bejah uspaničila,  zakočila sam naglo, baš na mestu gde se put naglo sužava, pa se bicikl zaneo i posrnuo na kamenčićima. Izuo me iz patike, bukvalno. Mislim, smakao mi patiku s pete. Desnu nogu sam uz bratićevu pomoć ispod točkova iščupala.

Nakratko sam sela na bedem kraj šume, ali sam brzo đipila, ne bih li smirila isprepadanog bratića. -- Vidiš, ništa strašno! 

Samo je krv lila iz rasečenog malog prsta i oblivala čitavu ruku. 

-- Kako lepa boja! -- rekoh bratiću, klibereći se. 

Njemu, isprepadanom i istraumiranom (sećanjima na padove u detinjstvu) ne beše nimalo smešno. Krupne kapi krvi razlivale su se po asfaltu, još više ga uznemirujući.
Intervetna ekipa (sestra, zet, Ignjat i Staša) brzo je stigla. Znali su da ruku moram da zamotam, ali, kako su bili u putu, ništa zgodno u autu ne imadoše. Samo je Staša za neki papir primetila: -- Biće za prvu pomoć! Kako je moguće da velika žena padne s bicikle! -- čudila se. (Možda otuda što je velika žena samo ljuštura za veliko dete.)

Umotavši ruku Ignjatovim sivim duksom, sela sam u kola, doviknuvši bratiću: -- Dođi posle da me obiđeš! Ne moraš da donosiš pomorandže!
Ignjat je s osmehom primetio da će u tom duksu biti ko ranjenik. (Misli valjda da će ga, nakon upotrebe u medicinske svrhe, nositi neopranog). Staša mi je, međutim, dok sam izlazila, dobaci: -- I zadrži to!

Majku su moje ljute rane veoma uznemirile. A otac je pitao da li sam polomila bicikl. (Zdrav i čitav, reklo bi se, ostao u dvorištu kraj kojeg sam se prostrla koliko sam duga.) Majka se još pojadala: Sad ne možeš da umesiš pogaču! (A umesila sam, jednom rukom, jer ta se pogača u stvari samo smulja.)
Prvo me poneo adrenalin, a posle rizla, objašnjavala sam posle drugoj sestri telefonom. Ona nije propustila priliku da me prekori: -- Hoćeš ti u tim godinama da voziš brzo! 

Ne razumem kakve veze imaju godine s brzinom i rizlom? Rizična vožnja bi se završila ovako i da je za volanom duplo mlađa budala.
Žao mi bratića, što je vožnju morao da završi sam (a taman smo, vozeći se između šuma i livada, počeli da uživamo). U povratku je svratio da proveri kako sam, pa mi prelio rakiju preko prsta i namotao neki zavoj. Izmilevši iz kuhinje napolje i spazivši flašu sa šljivovicom, moj otac je negodovao: Vi niste normalni! (Otimamo mu od usta.) 

Sad ležim, rane me peku, neprijatno je kada se pomičem i boli me mali prst, koji ne može da kuca onako brzo kao nekad. Ujutru će mi bratić doneti ulje čajevca, da rane što pre zacele. Jauknem ponekad, naročito kad pogledam ova poderana kolena: nešto se ne sećam da su mi bila ovako debela. I brinem se... ako ipak jesu. (Iskrenose nadam da su otečena.)

Ipak je išao

Ignjat je opsednut Titanikom. Malo-malo, pa se raspituje: ko je poginuo, koliko je poginulo, da li su poginule i bebe... Traži da gleda snimke i fotografije. Malopre sam mu čitala o nesreći. A on, imresioniran veličinom broda, pita: -- Je li Titanik išao u naajveću dubinu?

-- Nije, Igi; to je brod, nije podmornica.
Čitamo, gledamo, a on opet: Sigruno je išao u veliku dubinu...
-- Pa nije, rekla sam ti -- to je brod, on plovi po vodi; podmornica ide pod vodu.

-- A, Ćećo -- tek naknadno shvatih da mu na usnama, dok je u mojim očima čekao potvrdu da sam razumela, beše nešto kao nagoveštaj osmeha -- i Titanik je išao u dubinu.

Taman naumih da ponavljam kao papagaj, pa se dosetih.
-- Kako?

On najpre, mrmljajući nešto, nakrivi svoj dlan kao ilustraciju, pa likujući saopšti: Potonuo je.
(Mozak mojih sestrića funkcioniše kao moj. Ako se neko pita na koga je ovaj mali pametan, da se zna.)

Recept za bebe

Za čoveka kraj kojeg su prošli autom, majka je Ignjatu i Staši objasnila: -- Ovo je dedin brat!
-- Misliš drug? -- iz nekog razloga beše zbunjen Ignjat.
-- Ne, brat -- potvrdi mama -- kao što si ti brat Maši iStaši.

-- Samo što ti, Ignjate, nemaš brata -- Staša ne propusti priliku da svoga pecne.
-- Pa šta, rodiće mi mama! -- Ignjat zna da i za to postoji rešenje.

--Kad da ti rodim? -- majka se ne pokaza kao naročito zainteresovana da mu izađe u susret.
-- Paa... kad pojedeš to što treba da se pojedeš i poraste ti stomak!
-- Šta treba da jedem? -- majka je zahtevala spisak čudotvorne hrane.
-- Paa slaninuu (o, nije loše, nije loše, kanda i ja nešto o začeću znam)...
Pre no što nastavi da niže, Staša ga prekide, da iznese svoje gledište: -- Ma nee, glupane! Šargareepu, supicuu...
Očito ne mogu da se dogovore kako se bebe prave; ali ove po Stašinom receptu bile bi sigurno zdrave.

Mora da predsednik ima ekstremno rastegljiv čmar. Gde bi inače stali svi oni što se utrkuju da mu se uvuku? Doduše, verovatno su formirali kolonu u debelom crevu: neki su duboko dogurali.

Porođaj samo što nije

Na osnovu nekih krvavih tragova sinoć smo pomislili da je velika mačka počela da se porađa i da će se tokom noći u staroj kući, gde sam je smestila, otvoriti porodilište (teško da je i jedna mačka utekla onim mačjim napasnicima). 

I noćas i jutros sestrići su nestrpljivo zivkali telefonom da čuju da li se porodila. A kad odoh da izvidim, nađoh je kako sedi na tabureu (a tabure na klupi) i čežnjivo gleda kroz prozor.
I pre no što joj opipah stomak znala sam da smo se prevarili. I pustila sam je u dvorište. Ali sam se, po odlasku, sestrića pokajala. Mačku nisam mogla da nađem. Ko zna gde bi se mogla omaciti. Ali šta je -- tu je.
Nakon što sam sigurno sat vremena sedela na krevetu i blenula u laptop, dva-tri puta začuh neki potmuli zvuk. Pomislivši da je mačka (kako se ranije dešavalo) u ormaru, skočih da proverim. U donjem delu jedna su vrata skroz odvaljena, samo sam ih primakla, a druga, pritisnuta gomilom zgužvane odeće, odškrinuta. Jasno ugledah malu pobegulju. (Moje mačke, inače, ili ne mjauču ili to rade kao s prigušivačem. S jedne strane mi je to super, ali s druge me nervira kad zovem, a one se ne odazivaju.) Naspavala se, pa bi da izađe. Kako mrdnuh vrata, ona se s gomile moje odeće svali na pod i ostade nekoliko minuta da leži unezverena, ko onesvešćena, ko mrtva.
Da li je to posledica iscrpljenosti nakon porođaja? Jao, pomislih,sad ako se porodila, mačiće, ako ih ona ne iznese, neću naći dok sami ne izmile. Ko bi smeo da zavuče ruku u hrpu zamršene odeće, ko da nađe iglu u plastu sena? Mogli bi se zaturiti, pogušiti, mogla bih da ih prignječim... 

Eto zašto je važno biti uredan. Smirih se kad joj pipnuh stomak i zavirih pod rep. Ah, sve je u redu, još nije kucnuo čas.

Mesim, kuvam, pečem ko da je i dalje vanredno stanje.

Čim smo se sinoć pred sam zalazak sunca vratili iz šetnje, Maša je zabila nos u kuću i u Tik-tok. Ignjat, Staša i ja prvo smo skakali po trambulini, a onda se Ignjat dosetio da igra košarku. 

Košarka se, kad nemaš koš, a imaš tetku, uvek raspoloženu za igru i predusretljivu, igra tako što tetka spoji svoje ruke da liče na obruč. Deca onda gađaju loptom, a tetka žmirka i vrda glavom, strepeći od udarca.
Radi vlastite bezbednosti ubedila sam ih da nađemo drugi koš. A u blizini se zateklo neko plavo plastično burence, od jedno pedesetak litara, te ga zgrabih i digoh uvis, a Ignjat odmah ubaci loptu. Staši to nije pošlo za rukom  iz prvog pokušaja, ali nikad ne treba odustajati. I neuspesi su put ka uspehu. Uostalom, nikad se ne zna: može burence malo da mrdne u stranu i dočeka loptu, sprečivši je da se otkotrlja dvorištem. 

Ako neće lopta Muhamedu, onda će Muhamed lopti zamku da načini i sačuva samopouzdanje sestričini. Bravo, Staša, bravo!

Ignjat je na stomaku malog psića uočio krpelja. Zatekli smo ga na terasi kako makazicama pokušava da reši problem. Srećom, ja se pojavih i uklonih parazita. Malo potom psić priđe i poče da lizuće moja stopala.

-- Šta mi ližeš noge? -- nasmejah se.

-- Znaš zašto? -- upita me Ignjat. -- Možda zato što si mu izvadila krpelja.

-- Možda. A možda sam i slatka.

Pojevši svoj sladoled, Staša se prišunja mom uvetu i šapnu: Mogu ki ja da pojedem tvoj sladoled?

-- A šta ću ja?

-- Ti pojedi Mašin!

Malopre je zatekoh kako, propevši se na prste, dohvata u vratima frižidera Mašin beli mačo. I izvuče se: - Morala sam da proverim da se nije istopio!

Naravoučenije: ne odlažite uživanje u sladoledu, neko će biti hitriji!

Sestra, spremna za spavanje, u majici i (spuštenim) gaćama, raščupana, ophrvana teškim mislima, sedi na ve-ce šolji s belim brushalterom u rukama i jadikuje: -- Da li je moguće kad se ugojiš da ti se i s.s. povećaju?! Jedva sam izdržala (van kuće)!
(Uzgred, večeras mi pogled pade na njen crni brushalter, nemarno bačen preko veš-mašine, i ostadoh zapanjena: pa šta je ovo, bog te molovo, dečji šator?! Nešto kasnije i Staša mi ga pokaza: Ovo je mamin brushalter: vidi kako ima velike s..e! Da ne mislite da ja lažem...)
-- Bože, ženo! -- nasmejah se, stojeći na otvorenim vratima kupatila, dok Maša stoji pred ogledalom i krejonom (valjda) spaja, produžava i podebljava obrve, a uzgred sluša, dobacuje i smeje se. -- Pa naravno da jeste. Ako se gojiš, sve ti se povećava. (Zamisli, uostalom, da ti raste samo dupe, a ostalo stoji u mestu, na šta bi ličila? Kakav nesklad! Ovako, kad je debelo, bar nek je usklađeno.).
-- To samo kod žena -- primeti ona. -- Kod muškaraca ne.

Začudo, možda što beše kasno, trebalo mi je nekoliko sekundi da ukapiram tu tragediju, pa se skupa nasmejasmo. (Maša, sve i da nije bila posvećena svojim majmunskim obrvama, ne bi razumela.)

Dakle, svoje se muke najlakše rešiti skretanjem pažnje na tuđu.

Ignjat mi priča o nekoj drugarici iz vrtića, koja je u svom svetu, ne komunicira s decom, agresivna je, grebe ih, žvrlja po svesci... Jedino voli Elzu -- kaže. -- Samo kad gleda Elzu, mirna je.
Znaš -- objašnjava mi -- ona je bolesna, ali... (traži način da mi objasni) nije bolesna ono "ćiha" nego...
Načula sam već za tu nesrećnu devojčicu, pa priskočih u pomoć:

-- Misliš, nije bolesna fizički nego... ima mentalne probleme, nešto joj u glavi nije u redu, mozak joj nije kao i drugoj deci? (Treba reći istinu, ali biranim rečima, deci razumljivim.)
Daa, složi se on, srećan što sam razumela.
-- Niste joj se valjda smejali? -- proveravam koliko su deca u tom uzrastu empatična.
-- Ne -- kaže Ignjat.
-- Nikome ko je bolestan (a ni inače) ne treba se smejati -- podsećam ga
-- Da -- slaže se, razume. -- A to ne može da se popravi?
-- Ne -- odmahnuh glavom.
Mislim da sam ga nehotice razočarala. U životu postoje stvari koje su teške i tužne, a nepopravljive.

Sestra (vrativši se kući): Ko je uhvatio pačiće?

Ja: Sami su ušli u kotlarnicu.

Sestra: Jesi li ih stavila u kutiju? (Ipak sam ih na kraju ja uhvatila, a nisu se mnogo ni opirali.)

Ja: Jesam, ali u onu malu (a visoku).

Sestra: Ma nema veze, bilo koju.

Ja: Ali sad nemaju vodu i hranu (u kutiji nema mesta).

Sestra: Nema veze, neće noću da jedu; jedeš li ti noću? (Pita i negativnom se odgovoru nada.)

Ja (ko iz topa): Jedem. (Kad ležem satima po ponoći, pa ogladnim...)

Sestra: Hahahaha

Jebote, ljudi čekaju u redu pred Zarom!

Ništa nisu naučili tokom ove pandemije i izolacije.

Ili su za dan zaboravili.

"Sad je pravi trenutak da se mlađi pozaražavaju i steknemo kolektivni imunitet."

Stariji su istovremeno pušteni na ulice. Hoće li virus da im traži lične karte?! ;)

Ja ne razumem: prvo smo se (do juče) krili, a već od danas trčimo za virusom, vučemo ga za rame i plazimo se?

Da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji lupali u šerpe?! ;)

Samo mi prave probleme: ukinuli policijski čas i sad opet moram da spuštam roletnu.

Onlajn nastava

Dok otkucaju "Izvinite što kasnim", zvoni za kraj časa.

Šta, sad je potrebno najmanje 15 minuta kontakta sa zaraženim da bi se zarazio? Ukupno ili u kontinuitetu? A policijski čas je uveden u doba kad se virus razulari pa kosi sve što kroči na ulicu?! I stopa smrtnosti je manja od jednog procenta?

Ispašće još onaj ocrnjeni Nestorović u pravu. Mora da se Neko slatko smejao našem sužanjstvu.

Čujem majku kako u telefonskom razgovoru nekome pominje pedera. Sabajle vodi neke političke razgovore.

Najradije i najoštrije kritikuju oni koji najviše greše.

Ignjatova tvrđava

Ignjat je jednog dana, u vreme kad još ne mislismo na koronu, isplanirao da mu napravim utvrđenje za vojnike. A to mora tog trenutka i nikako drugačije. 
Nemam baš ni jedan silikonski štapić, rekoh, pokušavajući da izvrdam. Ali on ih je nabavio kod Kineza. (Uzgred, ništa ih ne razume, požalio se.)
I tako očas posla od dve kutije za obuću i delova kutije od njegove dizalice, nastade tvrđava sa stepenicama, dvokrilnim vratima i još nekim čudima. A tek ćemo je dograditi, obojiti... Obradovao se što je narednog dana bio petak, jer petkom nose igračke.
Baš ti lepo, ko ti je to pravio, pitala vaspitačica. Ćeća, rekao on, kako uvek kaže. I vaspitačica se divila tečinoj kreativnosti (teča ni luk jeo ni luk mirisao, a slavu pobrao).
Tetka mu je pravila, rekla sestra kad je poslepodne išla po Ignjata. On je rekao kako mu je pravio teča, ubeđena beše vaspitačica.

A on je rekao kako jeste, ali vaspitačica je mislila kako je čula.

Šta, sad je potrebno najmanje 15 minuta kontakta sa zaraženim da bi se zarazio? Ukupno ili u kontinuitetu? A policijski čas je uveden u doba kad se virus razulari pa kosi sve što kroči na ulicu?! I stopa smrtnosti je manja od jednog procenta?

Ispašće još onaj ocrnjeni Nestorović u pravu. Mora da se Neko slatko smejao našem sužanjstvu.

Dok sam nešto ljutito mrmljala sebi u bradu, Maša se zaprepasti: -- Ti pričaš sa sobom?! Sačuvaj bože!

-- Da, biram sagovornike!

Kud pomenuše Đilasovu decu, ne mogu danima da slušam o Vučićevim čedima!

Al' kako s.ru: te znaće se posle zasedanja, te najverovatnije da će biti ukinuto vanredno stanje... Evo živa nisam od neizvesnosti (Pravimo se da neki od nas od samog početka nisu planirali dokle će zabava trajati.)

Polako će se vratiti u normalu oni koji su iz nje ušli u vanredno stanje.

Mi nenormalni ostaćemo večiti izgnanici. ;)

Sutra mećemo poklade.
Na ždranje, na izležavanje i na zatočeništvo. (Do kolektivnog imuniteta još će vode proteći.)

Četvorotočkaš koji je moj zet danas kupio odličan je za Ignjata i Stašu, ali neodogovarajući (premalen) za Mašu.

-- Kupiće tata i tebi -- tešim je.

-- A 'oću -- bubnu moj zet -- ako počnem da radim s kesicama (sitne gramaže)... a vi (sestra i ja) da pakujete.

Ajde, ajde, kamenorešče, nemoj da se prenemažeš: dosta je što kamen (nadgrobni) na kamen slažeš.

Mladica

Videći me gde prostirem veš na žicu, zet upita: -- Mladice, jesi li vredna?

-- Kako me nazva? -- nasmejah se. -- Mladice su (taze) udate žene; ja nisam udata.

-- Nema veze -- ostade zet pri svome -- ti si kandidatkinja; nikad se ne zna...

Dakle, ako se u sedamdeset, nekim čudom, udam, i ja ću polagati pravo na taj deminutiv.

Ignjat je dobio četvorotočkaš. Tobože ga deli sa sestrama, ali on je većinski vlasnik.

Strijoj sestri ne paše veličina, ali nekako i ona vozi. Problem je što oboje hoće da voze u isto vreme.

Dok je otac pokušavao da zavede red, Ignjat progunđa: Ja sam rekO da kupite dva, a vi ništa!

Pa lepo kaže dete, od viška glava ne boli (a sad petsto evra gore-dole, ne budite škrti).

Čari onlajn nastave

Nastavnik: Ko nije na času?

Učenici: Onaj ko pita. (Removed nastavnik from the group.)

Ova onolajn nastava učenicima je mila i stoga što konačno mogu, u ime svih ranijih generacija, nastavnicima da uzvrate istom merom: da ih izbace sa časa. Ne sumnjajte da se našao neko ko je tu mogućnost iskoristio. (Pa nastavnik posle džedži pred vratima i doziva u pomoć uzorne učenike da otvore.)