Ignjat mi priča o nekoj drugarici iz vrtića, koja je u svom svetu, ne komunicira s decom, agresivna je, grebe ih, žvrlja po svesci... Jedino voli Elzu -- kaže. -- Samo kad gleda Elzu, mirna je.
Znaš -- objašnjava mi -- ona je bolesna, ali... (traži način da mi objasni) nije bolesna ono "ćiha" nego...
Načula sam već za tu nesrećnu devojčicu, pa priskočih u pomoć:

-- Misliš, nije bolesna fizički nego... ima mentalne probleme, nešto joj u glavi nije u redu, mozak joj nije kao i drugoj deci? (Treba reći istinu, ali biranim rečima, deci razumljivim.)
Daa, složi se on, srećan što sam razumela.
-- Niste joj se valjda smejali? -- proveravam koliko su deca u tom uzrastu empatična.
-- Ne -- kaže Ignjat.
-- Nikome ko je bolestan (a ni inače) ne treba se smejati -- podsećam ga
-- Da -- slaže se, razume. -- A to ne može da se popravi?
-- Ne -- odmahnuh glavom.
Mislim da sam ga nehotice razočarala. U životu postoje stvari koje su teške i tužne, a nepopravljive.