Čim smo se sinoć pred sam zalazak sunca vratili iz šetnje, Maša je zabila nos u kuću i u Tik-tok. Ignjat, Staša i ja prvo smo skakali po trambulini, a onda se Ignjat dosetio da igra košarku. 

Košarka se, kad nemaš koš, a imaš tetku, uvek raspoloženu za igru i predusretljivu, igra tako što tetka spoji svoje ruke da liče na obruč. Deca onda gađaju loptom, a tetka žmirka i vrda glavom, strepeći od udarca.
Radi vlastite bezbednosti ubedila sam ih da nađemo drugi koš. A u blizini se zateklo neko plavo plastično burence, od jedno pedesetak litara, te ga zgrabih i digoh uvis, a Ignjat odmah ubaci loptu. Staši to nije pošlo za rukom  iz prvog pokušaja, ali nikad ne treba odustajati. I neuspesi su put ka uspehu. Uostalom, nikad se ne zna: može burence malo da mrdne u stranu i dočeka loptu, sprečivši je da se otkotrlja dvorištem. 

Ako neće lopta Muhamedu, onda će Muhamed lopti zamku da načini i sačuva samopouzdanje sestričini. Bravo, Staša, bravo!