Hoće da poludi

Dok se Staša spremala da sedne na nošu, pljesnuh je, kako to stalo radim, ritmički dva-tri puta po ogoljenoj  zadnjici (ta čudna radnja opseda me možda najviše svojim zvučnim aspektom). Ona istovremeno sede i dreknu iz petnih žila: Joooj, poludeću od tebe! Što, napravih se luda. Što me pljeskaš, reče, počevši sama (ilustracije radi) da lupka dlanom o dlan. Nasmejah se. Istina je da joj dodijavam tim pljeskanjem, ali  i da je ona u poslednje vreme vrrlo nervozna (i netolerantna). Nešto kasnije opet sam je, nehotice (a možda i ne) isprovocirala. Jooj, pripreti, opet ću poludeti! 

A poludela je i od Ignjata, izjavila je potom. Zato što se trka s njom... i srce joj se onda mućka.
Sve u svemu, sve je duži spisak ukućana koji Stašu dovode do ludila (i srce da liči na sirup).

Slana plazma još ukusnija i hrskavija!
Kako je moguće da nešto neukusno bude JOŠ UKUSNIJE?!

Kad vidim derište kojem još ni s... nisu porasle, a već puši ko sulundar, zveknula bih mu šamarčinu (ja ovako miroljubiva), glavu da mu zarotiram.

Nikad dva dobra zajedno: ako mi se mnogo spava, nemam kad; kad imam vremena, san neće na oči.

Kad mi je strina juče pokazivala kako da namotam konac na špulnu, i Staša je stajala kraj mašine. I ne bi bilo bitno što je stajala, da nije i pomno pratila, a oči joj se osmehivale od radosti (dok je zamišljala sebe kako radi ili bar pokušava da radi to isto). Kad onaj konac poče sam da se namotava, ona i glasno kliknu. Strina mi napomenu kako i šta radim, pa kad reče: zgaziš papučicu, a Staša ponovi: papučicu.

Jasno mi beše da jedva čeka da mašinu zatekne bez nadzora, pa da sma nagazi. Zato pre no što iz kuće izđem, mašinu ćušnem u ćoše, a papučicu iza ormara.

Za mašinu grdno ne valja to što Staša kani da postane švalja.

Tetka: Oćeš ti tortu?
Ja: Neću, treba još za nekog da ostane.
Tetka: Aj ne sviraj ...cu!
Ja: Za to nemam dara; mogu, eventualno, da pevam. (Sigurna sam da to ne bi bila uspavanka. Kad zapevam, diže se i kosa na glavi.) ;)

Još uvek mi od njega klecaju kolena.
Šteta što ne postoji.

-- Kupila sam haljinu preko interneta -- reče ona. -- Malo mi je poširoka, ali nema veze, biće taman kad se ugojim dva-tri kila.
Nasmejah se. Još nikad dosad ne čuh da žena mirno i prihvata, a kamoli planira svoje gojenje. Ako se koja i nada da će obući haljinu koja joj trenutno ne paše, sve priželjkuju da smršaju, a suvišnih se kilograma plaše.

One (srećnice) što su vitke i obline nemaju, a vole mogu sebi koje kilo više da dozvole.

Staša uvek hoće na mom laptopu da gleda crtani, od jutra do sutra. A ja hoću, makar između crtaća, kad ugrabim, da zvirnem na Fejsbuk, pa nekad i da nešto zapišem. Ona, nestrpljiva i nimalo tolerantna, za to vreme vrišti i pišti.
Pre neki dan, kad joj konačno pustih crtani, ona se zavali na jastuk, umirena, i oštro mi pripreti: Nemoj da te vidim vice da nekom picec poruke!
Eto, ako vam ne odgovaram, da znate: ne usuđujem se.

Uradićemo, postavićemo, napravićemo, dostignućemo, načinćemo, podići ćemo, obnovićemo, izgradićemo...

Za govore u predizbornim kampanjama treba ti samo futur prvi i obraz kao đon (u tome bar ne oskudevamo).

Ne znam da l mi je vaga ispravna, povajka se. Šta misliš da kupim digitalnu vagu, pita. (Uh, ta je suvše detaljna, u gram neprijatnu istinu pokazuje.) Na svojoj vagi ima šezdeset kila. Na mojoj ima pedeset osam. Kad je stala na digitalnu vagu kod komšinice, suočila se sa šezdeset dva kilograma i dvesta osamdeset pet grama.

Ne kupuj digitalnu, presekoh je. Dobre su nama (ko čir na zadnjici) i ove zastarele. (Nemaš višak kilograma, meriš se na pogrešnoj vagi.)

Sestra i ja večeras smo gledale pozorišnu predstavu. Tek kad nas zet dovezao do odredišta, ona reče: Piše da je za sredovečne žene, samo da znaš! Sad mi to kažeš, zgranuh se. Sedaj u auto i bežimo (ako se od godina može pobeći)!
Ispostavilo se da na plakatu piše: Za sve žene u najboljim godinama. Ee, nasmejah se, tako već može.
Da su prozvali sredovečne, pola bi im sale ostalo prazno (takve etikete ženama ne prijaju ni da leđa od starosti svijaju).

Savršeni nek se kamenom baci

Nakon operacije uši su joj bile gotovo slepljene uz glavu. Nekoliko dana potom, međutim, primetno je da su "konci malo popustili". 
Verovatno je to za lekare očekivano, verovatno tako i treba. Ali Maša ne prestaje da se ogleda i razočarana je. Sve meri, poredi, zapitkuje... kakve su uši bile, kakve su sad... Gleda se u ogledalu, na fotografijama, u očima sagovornika... Klempava sam, kaže, potištena.
Nisi, razuveravamo je. Uši ti nisu slepljene ko neposredno nakon operacije, ali nisu ni kao pre. Uostalom, nema ničeg i nikog idealnog na ovom svetu (pokušavam da joj objasnim da oko toga ne treba da se sekira). I džaba sva fizička lepota, ako iznutra nije kako valja. Džaba sve da ti nisi pametna, duhovita, zanimljiva... Ni dosad ti ništa nije falilo? Nisu li se toliki dečaci zaljubljivali u tebe, a?
Ja imam krive noge, rekoh (u prilog tezi da niko nije idealan; mane su čoveku date da se ne uzoholi) i baš me briga. Krive, čudom se čudi ona. Eto, u tim godinama se još ne vidi okrutna istina, tek ako vam neko na nju skrene pažnju. Dete ne bi znalo ni da je klempavo da mu neko to ne poturi pod nos. Društvo nameće kompleks. 
U njenim godinama ni ja nisam znala da mi noge nisu kako treba. Posle sam mislila da je to simpatično. Naposletku sam ih mrzela (ali ne naročito strasno i ne zadugo). Čitala sam da je Samanta Foks nosila neke šipke da svoje ispravi. Lekarka mi se smejala kad sam otišla da se za to raspitam. (Smejala mi se i druga kad sam htela uput za nutricionistu, da smršam. Nekim lekarkama nije mesto u ordinaciji; idealne su da se nalakte na plot i tračare s komšinicama.) Valjda sam bila prematorila. (Ili beše nestašica gvožđa u zdravstvu. A možda takve intervencije ne bejahu dostupne običnim smrtnicima.) Za Tinu Tarner sam čitala da je imala krive noge, ali je na njima umela da stoji. Nisam se trudila to da naučim. I toliko sam istinoljubiva da želim da moje mane budu transparentne: pa ko je savršen, prvi nek se kamenom baci... Odavno za krive noge ne marim. 
Majka ti je klempava, pa šta joj fali, nastavljam Mašu da tešim (i ubrzavam njen put samospoznaje i zrenja). Udala se, ima decu... Meni su noge krive i šta mi fali? Nisam se udala... Nasmejasmo se sve tri mojoj namernoj šali (na sopstveni račun).
Ako sam za tebe (koji me gledaš) samo to -- telesna nesavršenost, ne želim da budem ma šta drugo. Samo me zaobiđi, moju toplu dušu, bogatu, moju ljubav za sve lepo i dobro, moju duhovitost, vitalnost, moju spremnost da pomognem, moj dar da banalnost preinačim u bajku, moju žudnju za lepotom, za životom... Klonite me se, savršeni (i čuvajte svog odraza u realnom ogledalu)!
Još će mnogo vode proteći rekama dok istinu Maša ne uvidi sama. Al' što ja iskusih, i ona će znati, pa, nadam se, manje i kraće da pati.

Cipela kao izuzetak

Ne znam kako je Ignjat otišao do kola: bos ili u tatnom naručju. Ali duboka plava cipela ostala je kraj kreveta da leži. Jedna; druge nije bilo. 

Pogledala majka pod krevet -- nema. Niko je nije video. Ali pravilo je, rekoh, da druga cipela uvek bude u blizini prve. Pošto je najbolje uzdati se u se, sagnuh se i pridigoh ćebe da dobro zavirim. Tako na tri strane. Ali cipele ni od korova. Hm... Ignjat je, setismo se, jedno vreme držao plavu pertlu u ustima kao špagetu, na pertli je visila i cipela... Da nije odneo u kuhinju, proverih. Nije. Mora da se pod nešto zavukla. Konačno je sestra nađe pod stočićem, pritajila se. Eto vidiš da nije pravilo, reče. 

Da, to je izuzetak... koji potvrđuje pravilo (jednu cipelu pod krevet, a drugu pod sto dete stavilo... jer u dečjoj je prirodi da pravila krše i teže slobodi).

Ko god misli da je nesrećan (jer nema posao, nema auto, avione, kamione, nema para, nema muža, nema decu, nema ugled, nema slavu...), nek posedi malo pred Institutom za onkologiju... Otići će bogat: zdrav!

Popuštanje povoca

Njima je kupovina dosadila i pre no što smo u prvu radnju zašle. (A i meni, bogami. Ako mi, iz nekog razloga, bio dosuđen pakao, dovoljno bi bilo da me zatvore u neki tržni centar.) Uzvrtele se moje velike sestričine, počele da se utrkuju po radnji kao nekad kad im beše četiri-pet godina. (Ali prodavačice danas ne gledaju tako blagonaklono na desetogodišnju i dvanaestogodišnju devojčicu koje među štenderima trče ko kobile.) Dojadilo im da ih prekorevamo, pa navalile da se vozaju pokretnim stepenicama. Jedva im dopustismo da odu same (koliko dopušta moje desno oko što trepnu pred sestrom). Još, široko osmehnute, nisu nestale iz vidokruga, a ja sam se kriomice primicala za njima. Konačno stadoh kraj samih stepenica, odakle sam ih lepo videla (u povratnom smeru samo ako malo iskoračim udesno), i prepustih se tobožnjem razgledanju nekih majičica (koje me ič nisu zanimale). Šta ja znam: đavo ne spava, opasnosti vrebaju sa svih strana...Vozale se one gore-dole nekoliko puta, pa im dosadilo.
Dok je sestra posle bila u kabini, opet ih spopali pundraći. (Prirodno je da kuče želi da se otrgne s lanca.) I pustih ih da siđu na donji nivo, u prodavnicu igračaka, ali uz obećanje da mi se neće gubiti iz vida. (Dakle, lanac nismo skidali, vukao se i zveckao za njima po stepeništu.) Bile su srećne i mahale repom (onim jednim, na Mašinoj glavi; Mia svoju kosu beše raspustila).
Malo sam im popustila povodac, rekoh sa smeškom sestri kad izađe. Ali čim pređu granicu, cimnem malo da mi se povrate u kontrolisanu zonu. Tetka cimne konac (fiktivni) da natrag polete moje sestričine ko marionete.

U poslednje vreme Staša je mnogo nervozna i često histeriše. Tako i večeras kad se probudila. To se dere, to ciči, to vrišti, to se breca...

Staša, pa šta ti je, šta ti fali, upita je majka,

Fali joj da je neko bije, zajedljivo primeti Maša (kojoj je dojadilo sestrino ponašanje).

Sreća te roditelji ne praktikuju vaspitne metode koje sestre preporučuju.

Nemoj toliko

Došla mi drugarica u goste. Kad beše vreme ručku, sedosmo za sto, nas dve i moji najmlađi sestrići. Staša je pristala da joj Ivana sipa čorbu od duleka, napomenuvši: "Camo malo!" Sipajući potom i sebi, moja drugarica izjavi: "Ja sam veća, ja ću da sipam malo više!" Ali Staša (koja se beše smestila uz nju, očito da je drži na oku), ozbiljna lica, dodirnu njenu ruku u kojoj beše i puna kutlača, pokušavši da je urazumi: "Nemoj malo vice, da ima dza cve!" Zasmejasmo se, svi sem Staše.

Računa dete da je puna kuća ljudi (a ne zna koliko još van čanka ima čorbe i koliko je Ivana spremna da sipa), te da svako treba pomalo da srkne. Neka si i gost, zauzdaj prohteve, da i drugi probaju čorbu od bundeve.
Sreća da gošća ima smisla za humor (kao i mi ukućani; iako se Staša nije šalila).

Majka: Moraš da mi izmeriš...
Ja (presekoh je): ŠTA?!
Majka: Dvesta grama masti.
Ja: Uh, ja mislila pritisak.
(Laknu mi. Tog dana sam već imala sličnu intervenciju u komšiluku, a nisam baš luda za medicinskim angažovanjem.)

Tetka ili žbun

Moje sestre i ja u školu smo išle peške i bez pratnje odraslih. Istina, uglavnom smo bile u društvu druge dece. (Mora se priznati, druga su to bila vremena. Ne beše ovako gust saobraćaj, niti ljudi pridošlih sa strane; za svakog se znalo ko je i kakav je.) 

Današnja deca zatočena su pod staklenim zvonom. (U školu ih voze, iz škole dovoze.) To što su nedavno po mraku poslate da odnesu đubre do kontejnera (od kuće udaljenog dvadesetak metara, s iste strane ulice) moje sestričine su doživele kao avanturu.
Kazah im jedne večeri: Sutra ćete trotoarom ići u kupovinu. One ciknuše od sreće. Ali odmah, osetivši već strah i nesigurnost, dodadoh: A ja ću vas pratiti (i držati na oku) izdaleka. Nasmejah se (i svojoj i njihovoj muci), nastavljajući da kujem plan (koji od njih nisam krila, kako bih se podsmehnula sopstvenom preteranom strahovanju za njihovu bezbednost): Obući ću maskirno odelo i staviti šlem, da me ne vidite... I nosiću pred sobom granu (da se njom zaklanjam, ne da mlatim potencijalne napadače). 

Ako se osvrnete, nećete videti mene, videćete kako vas u stopu  prati žbun ili šuma (a ne tetka sišla s uma).

Pre neki dan Ignjat mi lista sličice fudbalera Crvene zvezde i govori kako se koji zove. Ovaj se zove Bojan, kaže, pokazujući mi nekog tamnoputog. Hm, jesi li siguran? (Nešto mi je odviše preplanuo.) Kako se zove, zamolih da mi ponovi. A on ponovi glasnije: BOJAN!
Zgrabih sličicu da pročitam i rekoh: Ma nije Bojan, Boakye (šta ja znam kako se čita; tek naknadno sam saznala da je u pitanju Boaći). BOJAN, insistirao je on. Ma kakav Bojan, i ja sam bila odlučna, vidiš da piše Boakye. BOJAN, drao se Ignjat, već ozbiljno iznerviran. I potom ljutito primeti:Ti ne znaš da čitaš (ne vredi s tobom da se raspravljam)!
Danas je Ignjat s tatom i bratom bio na Marakani. A Bojan (ja se sad pravim da znam da čitam) dao dva gola. Ali sad Ignjat ne zna da čita: tvrdi da je u oba slučaja strelac bio Boakye.

Moje sestričine ušuškale se u krevetu i gledaju neku seriju za mlade. Staša se, videh, posebno udubila, ne diše, a ne uspeva da prikrije osmeh. Jasno je meni bilo zbog čega: neki se momak upravo udvarao nekoj devojci. Ali namerno upitah Stašu (za koju znam da obožava ljubavne scene): Šta je smešno, što se ti smeješ?
Ona me pogleda, osmehujući se i dalje: Cmejem cee dzaa... Osvrnu se malo po sobi u potrazi za zgodnim izgovorom, pa najzad reče: Cmejem ce dza daljinski!
(A daljinski nam je ko i svaki drugi, nije u oblku klovna.)

Opasna je u vrdanju ova mala, al' ni tetka nije s kruške pala.

Kakve su ti misli, takav ti je život, kažu.
E, vala, što sam (s)mislila, bolje da sam se od mišljenja uzdržavala.

Danas sam opet nastupala s horom i opet bila našminkana. Moje horske drugarice su opet bile očarane (i ubeđivale me da se stalno šminkam, ko da znam i ko da nemam preča posla ;)). A kad su me našminkanu vdeli sestrići...

Staša je pala sa stolice.

Mia je ispustila tablet iz ruku, a potom i pitala: Ko te tako upropastio?

Matija je, najpre me neko vreme osmatrajući, raširio ruke i povikao: Pa šta ti je s očima?! (Šta je, vidiš da se plave ko procepak.)

Eto, o ukusima ne vredi raspravljati. ;)

Svi su otišli na zimovanje, reče ona. Gde su otišli, pitam, tek onako. A ona poče da ređa: na Zlatibor, Staru planinu... Babin zub... Dedinog đ...
E ovi poslednji pažljivo su odabrali destinaciju: ako skijajaju i padnu, bar će pasti na meko.

Rasplakala se Staša nešto, pa hoće da joj nartam kuću, veliku. I nacrtam joj, baš toliku. A onda u levom ćošku dodadoh i sunce, osmehnuto. I kažem: Evo sunca, kaže: "Zdravo deco! Kako ste?"A ona, sedeći mi na krilu (da lakše prati napredovanje crteža) mirno primeti: "Miclim da cunce ne govori!"
Kako je obazriv najmlađi naraštaj, neće da kaže: Ne lupaj gluposti (nego sve posredno i izokola, pa ako se dosetiš)! 
Inicijalni glagol mislim treba samo da probudi (bar malecku) sumnju i podstakne na proveru podrazumevane tvrdnje. (Neće Staša otvoreno da ospori tetkinu izjavu.) A to što sunce na mojim crtežima vazda ima usta nikom ne smeta (sve dok ne reši da ih upotrebi).
Očito se s decom najpre treba dogovoriti: Hoćete li puke realnosti sliku ili da i mašti pružimo priliku (da vam tetka fantastično žvrlja i dopusti suncu da čavrlja)?

Ja (pevam): Stariš, a nee oseetiiš..
Sestra: Pa ne baš!
(Ja: Ipak se oseća.)

Mia mumla kraj mene, a meni živci skaču. Prekini, dreknuh.

Pa moram tako da se uspavljujem, objasni mi.

Broj ovce, predložih joj. (Šta fali tradicionalnoj metodi uspavljivanja? Bar je bešumna i ne izluđuje cimere u krevetu.)

Ne volim matematiku (to je već ozbiljan argument), odbrusi mi sestričina i okrete se zidu.

Evo već zaspa, ne verujem da je stigla i do dvadeset. Sad preostale ovce moram ja da brojim.

Sestra napola u pidžami danas je bila samo vozač. Dok ona čeka u kolima, ja obavljam kupovinu. 

U prodavnicu sa mnom i Ignjat pođe, ali je insistirao da pređemo ulicu na pešKačkom prelazu. Do prodavnice je trebalo samo da pređemo ulicu. A do pešačkog prelaza bilo je bar pedeset metara u suprotnom smeru: pređeš, pa se onda vraćaš, do drugog pešKačkog. A šta ću, ne mogu sestriću da kvarim zadovoljstvo. Hvala bogu te me noge dobro služe.
Trebalo je da kupimo pingvine (ne prave, neki dezert, koji moji sestrići obožavaju). I to: tri prsta na jednoj i tri na drugoj Ignjatovoj ruci. "Koliko je to", pita me. Šest. E, toliko, potvrdi. (Da sam rekla devetnaest, i s tim bi se složio.) Za njih troje po dva, reče sestra. "Nee", ispravi je Ignjat, izvadivši kažiprste iz nozdrva (gde ih načas, očito zabave radi, beše stavio); za Stašu (isturi tri prsta leve ruke) i za mene (isturi tri srednja prsta desne)". "Koliko je to?", opet upita. "Dva slinava prsta", rekoh, "i četiri čista". Nasmejasmo se svi, čak i Ignjat, neočekivano, prihvati tetkinu duhovitu pošalicu.
A za Mašu, upita majka. "Maša sigurno neće", objasni Ignjat. (Noćas je povraćala, pa računa brat da joj nije do slatkša).
U prodavnici on sam uzima pingvine iz rashladne vitrine. I broji, ali uporedo pregleda prste obe ruke, da ne omane u proračunu.
Dok smo merili šargarepu, on spazi čokolade. I kaže: "Da kupimo one koje nemamo!" (Valjda ih skupljaju u trećoj fioci kao sličice fudbalera.) I uzme običnu mlečnu "najlepše želje". "Sigurno voliš tu?", pitam (da ne uzima, pa posle bacaju). Gotovo istovremeno on je poljubi ko podelu za Zadušnice. Dakle, stvarno voli, zacerekah se. 

Iz prodavnice se ne vratismo istim putem (preko dva pešKačka) već preprečismo, pretrčasmo ulicu. Kad bi usta što pre da dograbe slatkiš, dozvoljeno je kršiti saobraćajne propise.

Ne može žena bez muške ruke.

Sad mi se TOLIKO pilo crno vino što od slave čami na vitrini, a ne umem da izvadim prokleti pampur.

Tuširam se dok triput otpevam Rasloo mii jeee baaadeem drrvooo... Jednako dugo moji roditelji se u kuhinji mole da nestane tople vode. ;)

Muka od života

Nekoliko puta Staša je vrlo rado otvorila usta i prihvatila kašičicu s komadima koha. Onda najednom odmahnu glavom i udalji se, izjavivši: Muka mi je!

Muka ti je, od čega, upitah. Od svega. Od čega svega, insistirala sam na preciznosti. Od života, dreknu ona, iznervirana (ko da joj se gomila životnih problema navalila na dečju grbaču).

Nisam sigurna kakvi je jadi more: da li što nije ponela barbiku, što joj je mačka šmugnula pod krevet ili nešto treće, još gore.

Mačje bebe

Staša, požalih se, mačke nam juri jedan mačak. (Istina je da ih se već nekoliko mota uokolo i vrebaju priliku da zadovolje niske strasti.) A mi ne želimo da one imaju bebe! (Mislim, nije da mi ne želimo... Otac, majka i ostali netolerantni na mačke u top će nas, skupa s mačjim porodom, staviti.)

Ja dzelim, Staša se odmah pretvori u osmeh, ja volim kad imaju bebe, bac cu catke.

Ma jeste, ali gde ćemo ih tolike. I gde ćemo mi da se denemo, naročito ja? Baba i deda će me bez imalo dvoumljenja izbaciti skupa s njima na ulicu.

Nešto kasnije Staša mi saopšti kako im je sipala granule: gotovo sve izg kutije ležalo je na podu, kraj činije. Pa što si im toliko sipala, pitah. A ona je imala dobro opravdanje: pa da rode bebe. Eee, Staša, ne prave se mačići od granula. Ili možda misli da, ko i žene nekad, i mačke (trudne ili koje, po mom saznanju, još nisu ni luk jele ni luk mirisale, a kamoli začele) treba da jedu za dvoje (tri mačke po jedno novorođenče, idealno bi bilo za naše prilike).
Ali ako su povukle na majku, svaka će gomilu dece roditi, a onda teško meni: majka i otac o banderu će me obesiti.

Roni

Često (pa i noćas) sanjam kako sam na moru, već se bliži kraj letovanja, a ja se gotovo nisam ni kupala (zaokupljena nečim drugim, manje bitnim, zaboravila, nisam stigla). I uspaničim se: jao, hajde, gde je more, idem, moram... Ko da se u jednom danu može nadoknadti deset! Na moru sam, a nisam se kupala -- vrlo neprijatan osećaj.
Razumem ja šta to znači (i da nije od masnih kolača i da nije svaki san laža). Život prođe, a nisam ko čovek zaronila (ni telo do pola, a kamoli glavu potopila). Roni, nesrećnice, roni!

Još kad je onaj prvi sneg pao, rekoh bratiću studentu: Hajde da se sankamo!
Jooj, ne moogu, zacvile on. (Mora da uči i razne muke odraslih muči.)

Razočarana i iznenađena (odbijanjem), prekorih ga: Odrastao si, nisi to smeo da dopustiš!
(Mislim, mogu ja i sama na sankanje, ali nemam sanke. A on i ne zna gde je svoje stavio.)

Čudesni kolačić

Malo-malo, a Betmen se spanđa s nekom barbikom. Malo-malo pa ih zateknem kako se ljube. Šta rade to oni, pitam tobože prekorno Stašu. Ljube ce, smeška se ona. Što se ljube, nastavljam da tupim. Pa zaljubili cu ce, objašnjava mi sesričina. I dodaje: ona će roditi bebu. Kako, otkud joj beba, pitam. Od ctomaka, kaže Staša. Ali kako se rađaju bebe? Jepo, mame jegnu (jeste, jeste, i tad ne prvi put) i porode ce. Ali otkud beba u stomaku, otkud se tu stvori? Pa ponude im neki kolačić, ubaci se Ignjat i izvadi Stašu iz nezgodne situacije. Ko, mami neko ponudi? Nee, ljutnu se Ignjat, mama muškarcu. Ahaa, sad smo nešto bliže otkriću tajne.
Utom Betmen nastavi da bari onu barbiku. A ona izjavi da ima bebu. Otkud ti beba, upita Betmen (kojem sam ja morala da pozajmim glas, pa je postavljao nezgodna pitanja). Pa ti ci mi dao kolacice i rodija cam, objasni plavuša. Iznenađen je Betmen bio, ko da ni kolač jeo, ni kolač mirisao.
Dakle, pazite kome i koliko služite kolače: iz vas bi beba mogla da zaplače. Ne znam koje li je sorte taj kolačić slasni, al' od njega zatrudni se, da budemo jasni. Sladokusci, sad ste na mukama: imaćete silne bebe u rukama. Ko ne želi buljuk beba da dobije, nekad kolač mora i da odbije.