Sestra napola u pidžami danas je bila samo vozač. Dok ona čeka u kolima, ja obavljam kupovinu. 

U prodavnicu sa mnom i Ignjat pođe, ali je insistirao da pređemo ulicu na pešKačkom prelazu. Do prodavnice je trebalo samo da pređemo ulicu. A do pešačkog prelaza bilo je bar pedeset metara u suprotnom smeru: pređeš, pa se onda vraćaš, do drugog pešKačkog. A šta ću, ne mogu sestriću da kvarim zadovoljstvo. Hvala bogu te me noge dobro služe.
Trebalo je da kupimo pingvine (ne prave, neki dezert, koji moji sestrići obožavaju). I to: tri prsta na jednoj i tri na drugoj Ignjatovoj ruci. "Koliko je to", pita me. Šest. E, toliko, potvrdi. (Da sam rekla devetnaest, i s tim bi se složio.) Za njih troje po dva, reče sestra. "Nee", ispravi je Ignjat, izvadivši kažiprste iz nozdrva (gde ih načas, očito zabave radi, beše stavio); za Stašu (isturi tri prsta leve ruke) i za mene (isturi tri srednja prsta desne)". "Koliko je to?", opet upita. "Dva slinava prsta", rekoh, "i četiri čista". Nasmejasmo se svi, čak i Ignjat, neočekivano, prihvati tetkinu duhovitu pošalicu.
A za Mašu, upita majka. "Maša sigurno neće", objasni Ignjat. (Noćas je povraćala, pa računa brat da joj nije do slatkša).
U prodavnici on sam uzima pingvine iz rashladne vitrine. I broji, ali uporedo pregleda prste obe ruke, da ne omane u proračunu.
Dok smo merili šargarepu, on spazi čokolade. I kaže: "Da kupimo one koje nemamo!" (Valjda ih skupljaju u trećoj fioci kao sličice fudbalera.) I uzme običnu mlečnu "najlepše želje". "Sigurno voliš tu?", pitam (da ne uzima, pa posle bacaju). Gotovo istovremeno on je poljubi ko podelu za Zadušnice. Dakle, stvarno voli, zacerekah se. 

Iz prodavnice se ne vratismo istim putem (preko dva pešKačka) već preprečismo, pretrčasmo ulicu. Kad bi usta što pre da dograbe slatkiš, dozvoljeno je kršiti saobraćajne propise.