Moje sestre i ja u školu smo išle peške i bez pratnje odraslih. Istina, uglavnom smo bile u društvu druge dece. (Mora se priznati, druga su to bila vremena. Ne beše ovako gust saobraćaj, niti ljudi pridošlih sa strane; za svakog se znalo ko je i kakav je.)
Današnja deca zatočena su pod staklenim zvonom. (U školu ih voze, iz škole dovoze.) To što su nedavno po mraku poslate da odnesu đubre do kontejnera (od kuće udaljenog dvadesetak metara, s iste strane ulice) moje sestričine su doživele kao avanturu.
Kazah im jedne večeri: Sutra ćete trotoarom ići u kupovinu. One ciknuše od sreće. Ali odmah, osetivši već strah i nesigurnost, dodadoh: A ja ću vas pratiti (i držati na oku) izdaleka. Nasmejah se (i svojoj i njihovoj muci), nastavljajući da kujem plan (koji od njih nisam krila, kako bih se podsmehnula sopstvenom preteranom strahovanju za njihovu bezbednost): Obući ću maskirno odelo i staviti šlem, da me ne vidite... I nosiću pred sobom granu (da se njom zaklanjam, ne da mlatim potencijalne napadače).
Kazah im jedne večeri: Sutra ćete trotoarom ići u kupovinu. One ciknuše od sreće. Ali odmah, osetivši već strah i nesigurnost, dodadoh: A ja ću vas pratiti (i držati na oku) izdaleka. Nasmejah se (i svojoj i njihovoj muci), nastavljajući da kujem plan (koji od njih nisam krila, kako bih se podsmehnula sopstvenom preteranom strahovanju za njihovu bezbednost): Obući ću maskirno odelo i staviti šlem, da me ne vidite... I nosiću pred sobom granu (da se njom zaklanjam, ne da mlatim potencijalne napadače).
Ako se osvrnete, nećete videti mene, videćete kako vas u stopu prati žbun ili šuma (a ne tetka sišla s uma).
Нема коментара:
Постави коментар