Rasplakala se Staša nešto, pa hoće da joj nartam kuću, veliku. I nacrtam joj, baš toliku. A onda u levom ćošku dodadoh i sunce, osmehnuto. I kažem: Evo sunca, kaže: "Zdravo deco! Kako ste?"A ona, sedeći mi na krilu (da lakše prati napredovanje crteža) mirno primeti: "Miclim da cunce ne govori!"
Kako je obazriv najmlađi naraštaj, neće da kaže: Ne lupaj gluposti (nego sve posredno i izokola, pa ako se dosetiš)! 
Inicijalni glagol mislim treba samo da probudi (bar malecku) sumnju i podstakne na proveru podrazumevane tvrdnje. (Neće Staša otvoreno da ospori tetkinu izjavu.) A to što sunce na mojim crtežima vazda ima usta nikom ne smeta (sve dok ne reši da ih upotrebi).
Očito se s decom najpre treba dogovoriti: Hoćete li puke realnosti sliku ili da i mašti pružimo priliku (da vam tetka fantastično žvrlja i dopusti suncu da čavrlja)?