Ne znam kako je Ignjat otišao do kola: bos ili u tatnom naručju. Ali duboka plava cipela ostala je kraj kreveta da leži. Jedna; druge nije bilo.
Pogledala majka pod krevet -- nema. Niko je nije video. Ali pravilo je, rekoh, da druga cipela uvek bude u blizini prve. Pošto je najbolje uzdati se u se, sagnuh se i pridigoh ćebe da dobro zavirim. Tako na tri strane. Ali cipele ni od korova. Hm... Ignjat je, setismo se, jedno vreme držao plavu pertlu u ustima kao špagetu, na pertli je visila i cipela... Da nije odneo u kuhinju, proverih. Nije. Mora da se pod nešto zavukla. Konačno je sestra nađe pod stočićem, pritajila se. Eto vidiš da nije pravilo, reče.
Da, to je izuzetak... koji potvrđuje pravilo (jednu cipelu pod krevet, a drugu pod sto dete stavilo... jer u dečjoj je prirodi da pravila krše i teže slobodi).
Нема коментара:
Постави коментар