Некако ми делујеш тужно, рече. Можда зато што јесам тужна? (Џаба да се шминкам, нема шминке која тугу скрива.) Не волим гужве (весеља с пуно званица; ни сама са собом не осећам се лагодно), додадох. Како ћеш кад се удаш, упита. Нећу се удавати (једноставно решење; а све и да хоћу, а нећу, свадбе неећее битиииИиИиИиИИИ;)). :)

Потууцаш се сваки дан, од немила до недрага, па касно у ноћ, усамљен, сломљен и тужан (нико није разумео ни реч од свега што ћутке урличеш), докопаш се властите постеље, затегнеш чаршаф и јорган, увучеш се у пиџаму и у кревет, и чини ти се све је у реду... Само да спаваш...

Исто то али ОВОЛИКО

За Светог Николу Матија се играо Игњатовим играчкама. И све би хтео да има исто, али ипак другачије.
Да ми купиш овај аутобус, пита, али да буде ОВОЛИКИ (рашири руке колико је могуће). Хоћу, купићу ти (неки половни из Ластине гараже, контам да би тај пасовао - ако је тек за нијансу мањи). После набаса на некакву мрежасту куглу (немам појма ни шта је ни чему служи). И упита: хоћеш и ово да ми купиш... али ОВОЛИКО (подиже руку увис, колико год је могао)?

Нешто се мислим: можда је најбоље да му купим лупу (канда би онда све било таман).

Кажи лозинку

Свако вече ме притиска, ставља ме на разне муке. Испрва је пробала лепим и милом, али не вреди - можда лепа реч гвоздена врата отвара, али не и моја уста тајанствена.
Сад ми ломи руке, штипа ме, стиска... Прати ме из собе у кухињу и из кухиње у собу, те све једно збори: кажи, која ти је лозинка на Фејсбуку? (Шта ће њој то, бога питај, а сигурно не би умела ни да откуца - моје лозинке су од по километра). Ја се само смејем. Ма клинце под нокте да ми удараш (мада ми чукундеда не беше епски јунак, Радојица се звао), гују присојкињу у недра да мећеш - нећу да ти кажем, нема шансе!

Навалила Маша пре неки дан на оца: да ми купиш чизме, и да ми купиш чизме... Немам паре, одговори он равнодушно (готово сваког дана Маша пазари неке хаљине, сукње, ципеле... по маминој или својој жељи... али неко мора да буде и рационалан). 

Ти си нааајгори тата на свету, цмиздраво узврати Маша, ништа ми не даш! /Циганки дај сваки дан, само немој у суботу - никад ниси дао!/
А онда настави да гунђа: само ти имаш паре; хоћу и ја да имам! Само ја и радим, одговори мирно отац, смејући се њеној побуни. Ма немој, скочи Маша ко опарена, а ја, ја не радим? А псУвање (Маша зарађује наплаћујући казне онима који псују, односно казне изриче, новац захтева, али се сви изгредници не повинују њеној вољи)? Рачуна Маша да је и она запослена, поштено свој хлеб (или играчке) зарађује.

Уз временску прогнозу за данас објављено је и упозорења да они лакши од седамдесет килограма нипошто не излазе напоље (однеће их ветар бестрага).
А ја сам се осигурала: упртила Игњата у наручје, да се скупа ветру супротставимо (и седамдесет кила намиримо, па и премашимо). Нема везе што смо заједно јачи, важно да смо тежи! ;)

Видех данас човека како се овлаш ослања на ЖУТЕ штаке (па зар и таквих има?). И готово га, очарана, упитах има ли их у зеленој боји.
Па нек стоје, не ишту ми леба /а ваљда ћу и ја некад нешто да преломим (пу-пу, језик прегризла и далеко било - да се троструко заштитим од сопствених речи), бар преко колена/. ;)

Нема леба без венчаног листа

Одем данас по извод из матичне књиге рођених и из књиге држављана (било би далеко лакше и брже написати крштеница и држављанство, али ето, некад уживам у томе да будем дозлабога прецизна; уосталом, што ми тешко, па не напрежем гласне жице док пишем).
Седите, рече службеница, и би ми јасно да ће то, малчице бар, потрајати. Морате да попуните захтев, пружи ми образац. Аха, добро. Име и презиме, име оца, име мајке, матични број... Датум венчања? Ког венчања, мојих родитеља? (Откуд сад па знам и зашто је то битно, од какве важности?) А, то ако ми треба извод из једне друге књиге (где мог имена нема), схватих. /Беше чак и датум развода, ако се добро сећам. Пу-пу и далеко било./ Још адреса и потпис. Е, тако.
Седим мирно и стрпљиво, и даље с капом на глави и шалом замотаним око врата, а с јакном до грла закопчаном) док се службенице, верујем, једва уздржавају од свлачења до голе коже (топло ко у амаму, али ја не планирам ту да зимујем, мислим, немам намеру да сатима диваним, само чекам да јурнем напоље).
Љубазна госпођа леним покретом преузе попуњен захтев и поче, с једнаким еланом, да куцка по рачунару. Име, презиме, отац, мајка... А датум венчања (откуд ми, жено? и како бих знала?)... прослови (отегнуто и канда равнодушно)... ... ви се нисте никад (сама пита, сама одговара, све зна ко матора)...?
Нисам, НИСАМ, НИИСААААМ! (Свако свој крст, тј. бурму на десној руци носи, само ја, да у црну земљу пропаднем, "голорука"!) Да ли да око врата окачим натпис: нисам се удавала?! Да ли сам уопште смела да се родим (треба ми само крштеница, аман), кад се нисам удала, а по свој прилици нећу се ни удати? Имам ли права да дишем? Почињем озбиљно да се бринем за свој опстанак. Шта ако једном затражим аутобуску карту, а на шалтеру ми (запањено) кажу: чекајте, нисте се удавали (сви присутни у чекаоници ме сместа погледају презриво или са сажаљењем)? како сте онда мислили? е па неће моћи!
Шта ако једног дана затражим у пекари кукурузни хлеб, а пекар ме погледа подозриво: нисте се удавали? Е па нема за вас леба!

Сањам ноћас, као ја случајно завирила у дневник, баш на страницу на којој је разредни старешина уписао болести од којих ученици болују (не беше једно здраво, да вам кажем, као да је дневник болнички;)).
И крај свог имена видим уписано: СЕТА. Смртоносна дијагноза ми је у сну постављена! :)

Оно кад сам нашла у блокчићу затурених и заборављених хиљаду динара не може се  мерити с тренутком који сам управо доживела: отишла да одломим беле чоколаде за кување (шта ћу, нема ничег другог, а дошло ми слатко да једем или да цркнем), а нађем три ко зна откад заостале пишкоте. О, животе, умеш и мени да се насмешиш!
/Додуше, од намере да штрпнем чоколаду нисам одустала (ево сад ћу). Није пишкота мала, колико сам ја ала!;)/

Зубна Болест којој нема лека

Беше већ скоро једанаест, кад зазвони телефон. Док сам се упитала треба ли ја да устанем, мајка (која, зачудо у неуобичајено време, беше легла) већ скочи и дограби слушалицу. Не морам да прислушкујем разговор да бих знала ко зове. Па легла јее, спааваа, покушава она да се отресе саговорнице и не нарушава ми сан (истина, још два сата пре тога рекла сам им лаку ноћ и затворила за собом врата; али ја то често урадим, па се, као сад, сатима потом мајем по интернету или се рвем с несаницом). Сестра (немајући обзира према туђим преким потребама: има бар годину дана како сам неиспавана; па спавај, кажу - НЕМАМ КАД, живот је кратак, а жеља много).
Не спавам, довикнух, да олакшам њеној савести... И додадох, док је улазила у собу с телефоном: али да сам спавала - појела бих вас (то лажем, ипак сам, углавном, пробирљива; уосталом, да поједем сваког ко ме изнервира, не знам да л' би ико претекао на кугли земаљској).
Да су ми сестру по рођењу назвали Зубна Болест, не би погрешили: та кад навали (иако нема шта битно да пита нити нешто што не може да сачека јутро), нема помоћи.

Тетка, беба, баба и уштипци

Беба је, кажу, одушевљено (сви који јој у јазбину вирише, сем оног малог што реч не можеш да му ишчупаш из уста - он не коментарише), зевала (па шта ће, мора да је од досаде: само пливаш, пливаш, и нигде никог реч да прозбориш). Видевши маму изврнуту полеђушке, док јој нека тета нечим по стомаку клизи, Игњат се дао у плач (ко зна шта та жена мами ради...). Смирио се тек кад је крај мајке легао (не зна он шта ће да га снађе... кад из мајчиног стомака конкуренција изађе). Онда је уз мајку, који трен, морала да легне и Маша.
А где је тетка, упитала докторка, да није и она решила да роди бебу (гинеколошки смисао за хумор: ко о чему, баба о уштипцима)? НЕ, готово се обрецну Маша (заборављајући да јој ја нисам једина), она то неће (па ко да је то лако и тек тако, треба имати и од чега), она то не воли (а шта би фалило уштипке да меси?)!
Лепо је рекао Душко Радовић: за све што нисте могли, реците да нисте хтели (и правите се да сте још мали).

Адут испод јакне

Још само овде да свратимо, нешто да видимо, рекосмо зету пре но што се изгубисмо у радњи (остављајући га да негодује: дојадило човеку - сваки други дан куповина, свака куповина - сијасет продавница, свака продавница - тушта и тма штендера, полица и на њима милион одевних предмета...).
И стварно смо биле брзе: знале смо шта хоћемо, промислиле о боји и величини, узеле, па кренуле низа степенице ка каси. Откопчај јакну (да уштедимо време... и живце, махом зетове), рекох сестри (и истури стомак; неки имају адут у рукаву, а неки под срцем)! Кад већ имаш чиме, обезбеди првенство. Додуше, пред касом не беше никог другог.

Бакшиш за музику

Док сестра и зет бејаху у радњи (проба човек љубичасту кошуљу, жена надгледа), Маша, Игњат и ја бејасмо испред.
О колица окачене наше силне торбе и кесе, из којих којешта вири. Ми грицкамо (углавном из досаде, да прекратимо време) плазму (ја то не волим јер није ни налик истоименом кексу из мог детињства; не волим, али једем кад ми се нађе при руци... а ја уморна, изгладнела, нисам у стању да разумно расуђујем) и посматрамо пролазнике у Кнез-Михаиловој. Време скоро пролетње, иако се ни јануар још није конца докопао.  На пет метара од нас свира неки човек, чупав и брадат, сед (неки рокерски фазон или немарност, неуредност, не могу разлучити). Где је новчаник (мајчин - зна дете, у њему гује нема), наједном се осврте и упита Маша. Не знам, шта ће ти? Да платим деку, рече, за музику. Колико је тих што хоће леба без мотике и тандрљају у неке инструменте, да сваком добаци по црвендаћа (не мислим на птицу; а Маша не прави неку разлику међу новчаницама - ни за једну не мора да се помучи), ала би се мајка изненадила.
Кад је дете осећајно (а мајка немарна, новчаник ставља где стигне, а опасно је држати га надохват дечјих руку), то може да се озбиљно одрази на кућни буџет.

Укуцај на Гуглу

Маша врло пажљиво слуша. И радознала је, све хоће да зна, за све пита (ако она не зна, има ко зна). Све помно слуша, а псовке идентификује из момента (додуше, неки јој искази звуче тако иако то нису) и сместа захтева да се за изречено плати казна.
У последње време често чује једну реч, у различитим контекстима и од разних говорника, која јој је апсолутно непозната. Летос се баба, заборавивши да је Маша у близини, пожалила да има да обави триста ку.... (хтела је да каже да има превише обавеза; јао, како одрасли све једно мисле, а друго говоре... оно што кажу готово увек нешто друго значи, не може им дете похватати шта мисле). Неки повремено изјаве да их боли ку... (само један, богу хвала, не триста - ко би толики бол поднео). И тако, без тог ку... не може се човек, изгледа, људски изразити - мирођија у свакој чорби... и џокер у свакој реченици.
Чује то све Маша, па ме пре неки дан, док седесмо за лаптопом, и упита: шта је то ку...? /Ију, што увек мени деца постављају таква, у најмању руку шкакљива, питања? Њена мајка, кад бејаше њених година, оба пута је (једном у присуству нашег оца - у земљу да пропаднем) мене питала шта је то секс (иди, дете, откуд бих ја знала, тек ако шеснаест ми леета бееше... а нико ме није завоолееооо);  да ли сам јој ја изгледала најприступачније или најобавештеније?/).
Не знам, хтедох лако да се извучем из незгодне ситуације и заварам Машину лексичку жудњу за знањем. Али она се не збуни и не одустаде од свог малог истраживања. Укуцај на Гуглу, рече самоуверено (све што не знаш ти, зна Гугл), гледајући ми преко рамена у монитор.
Ијаоо, леле, таман посла да дограби тастатуру и сама укуца! /Најежим се кад помислим на какве би слике налетела (овај Гугл нема длаке на језику, ни обзира према деци). Машо, то ти је пиша, само код одраслих људи, најзад рекох (од два зла бирајући мање). Боље да јој ја кажем, но да тражи илустрације. Уосталом, мислим, ако је и чула, није запамтила. За који дан ће ме вероватно опет питати (да ли да потражим стручно објашњење у каквом речнику?).

Господар времена, забављач у аутобусима

Ја јуче уђем у деведесетпетицу и застанем да изаберем седиште на које ћу сести (е како човек извољева кад има избор; да је једно место било слободно, како бих се грабљиво стровалила на њ). И док сам се премишљала, што је, изгледа, деловало као да сам закибицовала бочна седишта до врата, неко ми се обрати: седи, седи, и сам се, крупним, готово трчећим, корацима (накнадно контам да се човек порадовао потенцијалној саговорници или бар слушатељки) упутивши баш ту (ка двама спојеним седиштима). И пре но што сам га идентификовала, ја сам већ била, истог трена, преломила (баш због те дрскости, не волим да ме ико смара - не говорим с непознатима, нарочито у аутобусу, нарочито гласно) и кренула у супротном смеру, тј. ка задњем делу аутобуса.
Кале, господар времена! А нећеш, нећеш, нисам Вучић, добаци он за мном, седајући (и потом, преболевши ме за две секунде, настави да држи говор, чак му се посрећи те једну времешну саговорницу наведе да се укључи: анализирали друштвену ситуацију, па се и ућутали).
Е, да си Вучић, тек тад бих побегла главом без обзира (ја нисам спонзоруша, не ложим се на политички и финансијски моћне мушкарце, а веееликии сам естета, ВЕЛИКИ).
И мислим се после: кад је он господар неухватљивог (ни за главу ни за реп, то лети ко лудо), могла сам да искористим прилику и замолим га да ургира: нек се време смилује на мене. Ал' прошао воз, у ствари аутобус.

Стигло суво месо, рече ми сестра малочас телефоном.
Е! За неки дан стижем ти и ја (где је месо, ту је и сланина; где сланина, ту ћу бити и ја)! ;)

Тек што нисам крочила у библиотеку, кад ми зазвони мобилни. Молим? Мама је цео дан на Фејсбуку, пожали ми се Маша (као да сам ја неки орган за надзирање и санкционисање неодговорног понашања родитеља; а није да нисам: Маша ми редовно подноси жалбе против њих, а ја је увек узимам у заштиту и налазим јој оправдања - нису тетке да непристрасно суде, већ да деци с њима лепо буде)! /Искористила прилику док мајка успављује брата./
Реци јој да то више не ради (ала сам бистра), осетих обавезу да детету икако помогнем (кад сестри помоћи нема - ко се у мрежу интернета уплете, тешко ће се отуд избавити). Добро, прихвати она и опростисмо се.
Е, јадна данашња деца, грдне муке с родитељима зависницима муче.

OНОЛИКИ ред пред Југословенским драмским позориштем, отегао се до трамвајске станице, а вишеструк. Изгледа да је дошло до нарушавања равнотеже и народ хоће више игара него хлеба. 
ОНОЛИКИ ред - ни игре више нису за свакога (треба за то имати кичму)!

Nije strašna tajna od brašna

Danas je Ognjen bio u pekari. Za pultom stoji mlada prodavačica, očito dobro raspoložena, s osmehom od uva do uva (to sve ja "kitim", imajući uvid u ono što vi još ne znate, a što je Ognjen tek trebalo da spozna), a kolega pekar, verovatno jednako oran, u blizini prionuo da mesi neko testo, zavukao u naćve (nemam pojma u čemu mese, ali naćve lepo, zdravo i idilično, iako arhaično, zvuče) ruke do lakata (i valjda tiho pevuši, pa šta fali).
Tri hleba, poruči Ognjen, prebacujući se s noge na nogu (to takođe pretpostavljam, ne drži ga mesto, a verovatno je imao još štošta da kupi). Prodavačica se okrete da dohvati hleb s police, a s njene crvene kecelje pred Ognjenom se ukaza "poslovna" tajna (i puče bruka): brašnjavi otisci dve šake na obloj zadnjici (nemam pojma kako žena izgleda, ali puštam mašti na volju i "oblikujem" "zadnji trap" u skladu s umetničkim potrebama). Ognjenu se smesta usne razvukoše u osmeh. Hm, hm... Kanda se kolega bio premorio dok je burek umesio, pa mu srce zaiskalo malo razonode (živa duša, a dugačak radni dan...).
Čuvši za pomenutu zgodu, i ja se najpre zacerekah, a onda, kroz smeh koji jenjavaše, dodadoh: možda se žena, iz nekog razloga, vlastitim rukama pljesnula po zadnjici. Ne, odbaci tu mogućnost Ognjen, vidi se da su veelike šake! Hm, ništa njemu ne promakne, taj je u trenu sve precizno odoka izmerio.
Ako ste skloni muško-ženskim pošalicama te vrste, imajte na umu da tajne bivaju lako otkrivene i kad se ne kazuju. (Vazda je moja baba govorila: zaklela se zemlja raju da se tajne sve saznaju... Sve izađe na videlo, naročito kad je belo, dodaje unuka.) Prodavačica verovatno i ne sluti šta joj odostraga "piše", inače bi joj i lice oblilo crvenilo jednako onom na kecelji.
Taman smo pre toga s jednog papira čitali o Ognjenovim profesionalnim sklonostima, pa mu dobacih: Vidiš, ne bi bilo loše ni da budeš pekar! On, gimnazijalac, samo protrlja bradu i oči mu se osmehnuše (za tolike šake, vala, kecelja bi bila mala).

Кад кола синоћ пристадоше пред капијом, ја испратих Машу и Миу низ степенице на фолклор (прва игра, а друга посматра), а сестра ми стазом дође у сусрет пружајући Игњата и зелени ранчић.
Ево, једно ти дете дајем, а два узимам, рече, да знаш колико имаш на стању (мора тако, да се које не затури). Нико ме не пита да ли сам у стању да се борим с дечурлијом "на стању" (на породичном стаблу вазда ничу, и кмече, и свађају се, и вичу, и...). ;)

Е ПА НЕЕЋУУ

Њих две обожавају се откад знају за себе, односно једна за другу. А свађају се готово једнако толико, и увек око баналних ствари.
Рецимо, кад их коначно намолимо да се ману лаптопа и игрица, те да седну за сто, место које она прва заузме постаје семе раздора и изазивач тешко сношљиве дреке. На коју год столицу да седне она бржа, то место постаје привилеговано и предмет обостране жудње. И воле обе да седе у челу стола, где иначе нико не седи, јер је одатле до прозора тек који центиметар размака. 
Како виде да је Миа прва заузела место, наспрам телевизора, Маша изјави да ће она сести у чело и истог трена поче да одмиче сто. Деда јој предусретљиво прискочи у помоћ, не увиђајући да ће тиме произвести нови проблем. Е, па неећу, скршта руке и и стиска љутито усне Миа, хоћу ја да седим ту (где се Маша већ закметила и, сва озарена, тобоже као невинашце, тријумфално гледа сестру). Да бисмо закопале ратне секире, тачније кашике и виљушке (што су поскакивале у тањиру сваки пут кад би се нека од мојих сестричина љутнула и поскочила на столици, чиме би закачила и заљуљала сто или би пак сто бесно одгурнула) и да би се ова друга умилостивила, сто се, ради добробити наших ушију, нужно морао ротирати, тако да шира страна дође наспрам прозора, те да у истој линији, равни, на истом нивоу, буде места за обе. Е па неећу, сад се, цмиздраво, јави Маша: ја не видим лаптоп (беше га донела на кревет) и цртани! Е па хоћеш, рекох ја, већ на ивици живаца и измаку снага (сад је стваарноо доста), и помакох лаптоп ниже, тако да обе имају добар поглед (кад више не може да се једе ако се у екран не гледа). На то се коначно умирише и латише прибора.
После ручка рекох: доста је било игрица, хајде да се усиса соба. Мислим то сам се ја шалила, не израбљујем децу, него, рекох, да им нађем занимацију и предупредим кошкање (односно оштећење вида услед прекомерног зурења у монитор), приволевши их да место мене одраде ако не прљав, а оно дозлабога досадан посао (једним ударцем две муве - и мирна деца и чиста соба).
Миа одмах скочи, отрча по усисивач и баци се на посао. Али кад се Маша појави из кухиње, љутито бризну у плач: е паа неећуу, ти си мени рекла, обећала... Кад? Немам појма (ја ваљда свима стално обећавам да ће сређивати моју собу и обећање прекршим само кад је превише заинтересованих - мени свеједно ко ће, само да ја не морам). Ма шта има везе, то је црначки посао (јаоо, да ми је да усисивач никад не видим, кајем се што сам укућанима допустила да ми у собу увале тепих... само зато што је округао и дискретно, тј. крем, обојен; да буде деци топлије, кажу, а што ја сад цркох, чупајући из њих којекакве авети...). Мии шапнух (тај поверљиви приступ каткад делује): пусти је, па нек ради, боље ти је да лежиш и гледаш цртани. Маша се онда неко време посвети усисавању, па напокон искључи усисивач. Ниси завршила приметих, види ово, па ово, ово... Не могу више, рече она мирно и би ми јасно да је више нико неће наговорити. Еее, што сам била Том Сојер (који навлачи другове да место њега крече) била сам. Сад морадох сама да се ухватим у коштац с преосталом прашином и покрупним комадима ђубрета (у мојој се соби вазда нешто кроји, куца, шрафи...).
Следећа озбиљнија свађа избила је већ пред спавање. Маша хоће да спава до мене. И Миа хоће да спава до мене (а ја хоћу да спавам доо...). А ја нећу, мислим, није згодно да спавам у средини (има целу ноћ да ме откривају, а ја волим да сам покривена до грла, док jе њима вазда превише вруће). Шта ако се она с краја скотрља на под? Уденула сам се међу њих на кратко само. И ту су се свађале: хоће једна с краја, хоће друга. Хоће једна до зида, хоће друга. Ооо, једва их сан савлада, да данем душом (с коленима изван јоргана и кревета - расту деца, кревет окрачава).
Да ме само неко прикопча на апарат за мерење притиска у моменту кад се њих две споречкају, па прснуо би у комаде.

Паре нису проблем

Ја немам појма шта ћу обући на ту прославу. А Маша (и свак ко не запуши уши) већ данима слуша моје јадиковке... што немам шта да обучем, што морам да обилазим радње и губим време (које немам) тражећи (оно чега нема - за Рајка капу), што морам да трошим новац (који нисам хтела да трошим... и који немам)...
Да јој се скинем с главе вероватно, вечерас је дошла до решења: од празног листа папира без линија зачас нацепкала новчаница и розе маркером исписала цифре, онда све у други папир упаковала и уручила ми. Ево ти: да купиш зелену хаљину, да купиш торбицу, зелену, да купиш ципеле, зелене, да купиш зелене панталоне! И још додаде: да купиш стан, да купиш кућу (баш се занела са списком)! Некретнине (лични кров над главом) ваљда мисли да прибавим од кусура који ми остане.
Вала, Машо, баш си широке (а и веште) руке!

Беле ваши

Давно су прошла та времена кад сам ја путовала преко Авале, у аутобусима с неудобним (и хладним) дрвеним седиштима и премало места за превише путника. Кад не стигнем на време да станем у ред и прогурам се што пре унутра (ту сам учила да је живот борба и да ко пре стигне девојци - његова девојка; ко има лепе манире - имаће и проблема с кичмом), како бих место заузела, дешавало се да морам да стојим сат и по времена, најчешће на једној нози, и то обавезно туђој. Два-три пута ми се десило да ми у оним кривинчинама маса замало сломи кичму, и сваки пут сам рекла: никад више, макар дочекала на станици и наредни дан.... а трећи пут сам стварно била од речи. 

Једном приликом, док сам тако   стајала, држећи се за ону шипку и висећи као свињска полутка у хладњачи, поглед ми паде на раме једног деде, по којем је милела нека бела буба (додуше, сад више нисам сигурна, можда то беше тек неки трун). Сместа ме прође језа јер се сетих бабиних причања о белим, телесним, вашкама (с којима, хвала богу и на сву срећу, никад не имадох прилику да се сретнем, изузев у причи), од којих се народ тешко бранио у ратна времена. 
Што сам више гледала, то сам била сигурнија да је то - то и једнако се одмицала (иако не имадох куд) од чиче... а примицала неком момку (па и кад је невоља, ја гледам да одаберем што бољу опцију), док му се најпосле нисам безобразно приљубила уз леђа. Извини, друже, кад је нужда - нужда је, ја спасавам живу главу (а заборављам на стид и срамоту). Момак се зачудо није бунио нити дао икакав знак да је моје понашање дрско и срамно.
Између деде и мене, након мог маневрисања, било је места за још двоје-троје путника (мислим, ако рачунамо на просечну густину у том аутобусу). Између тог младића и мене ни бува није могла да се провуче (могла сам мало да одахнем: где не може бува, ни ваш се неће уденути... али сам је, за сваки случај, држала на оку све док с дедом не изађе на некој од станица).

Лепа (и паметна), а сама

Она је лепа, згодна, дугокоса и плава (ха, преварио се ко је помислио да је црвена; нисам ја, бар не директна, тема овог текста). Паметна, шармантна, културна... А сама! Мислим, нема бурму на прсту (што, додуше, ако мене неко пита, није ни нужно; најчвршће се веже кад се не везује)... а има празну половину кревета и срце пуно чежње... за оним ко ће је не само волети, већ је и учинити мајком и домаћицом. Сигурна сам да би била одлична у свим поменутим улогама. Но такве улоге су најчешће дате онима које за то немају дара. /Поражавајуће је што знам многе заносне девојке, "принцезе" чији су принчеви негде затурили њихове адресе или су их пак пресреле и обрлатиле предузимљиве (приглупе и ружњикаве) слушкиње, што не бирају средства./ 
Два пута јој се удаја омакла (онда, претпостављам, није ни било вредно, не треба да жалиш). Контам да је то боље него да немаш ниједну шансу. Или баш и нема значаја? Свеједнако остаје огромна празнина. 

Све (или готово све) другарице су се већ (одавно) удале (и вероватно све говоре: шта ће ти то, ти знаш зашто живиш...). Све комшинице или бар већина. Све познанице њених година такође су удате и љуљају децу (поетски речено; а реално деца им се пењу по живцима, пуца им кичма од мајчинских обавеза...), а мужевима непрестано звоцају, чак и (нарочито) без икаквог повода. 
А шта њој фали? Сетисмо се оне домаће драме "Извињавамо се, много се извињавамо", о две усамљене душе које се случајно срећу у возу и испрва прикривају колико жуде за сродним бићем, док та нагомилана чежња не провали из њих. Можда је проблем и у томе: оне усамљене, они усамљени, а сви се праве да су већ вољени.
Њена мајка, за разлику од неких других, каже, не меша јој се у живот, не нервира се (бар не отворено) што се не удаје (као што неке мајке знају да јадикују и киње, да моле и силе...). Али недавно ју је ова госпођица затекла како у ходнику зграде говори комшиници: па удаће се, нисмо ни ми најгори (из тога се открива да неудате ћерке мајке доживљавају као хендикепиране; непостојање зета носе као тешку срамоту)! /Ето, и кад ћуте, мајке у тишини изједају бриге... или комшинице, чије су се ћерке "на време" удале./
У чему је проблем, пита се она. У чему је проблем, питам се ја. Удају се и младе и старе, и лепе и ружне, и мршаве и дебеле, и добре и зле... Шта мени фали, пита се она. А можда не фали теби, можда фали (укуса, храбрости, петље, муда...) онима што бирају? Или друштву које (неретко лепе и мудре) неупарене жене гледа испод ока?

Нико с њом не може

Има људи који необично и чак понајвише воле да говоре о ономе о чему ич не знају, у шта се ич не разумеју. Пре више од деценије једна се постарија госпођица (мало сам злобна, мој начин да се малчице реванширам) задесила у једном граду на неком фестивалу. Тај град случајно беше родни град једне моје другарице (идеалисте која је неку годину потом, због своје изузетне осећајности и честитости у свету лажи, окрутности и безосећајности, подлегла (слутим) извесној менталној болести и својевољно напустила овај свет). 
Та моја другарица претходно је једном или чак два пута била гост у мојој кући и остала очарана не само мојом фамилијом већ и варошицом у којој живим. Добри људи лако у свему нађу лепоту и лако се везују за људе који им доброту пружају. Лепе успомене пожелела је да подели с неким, па набасавши на поменуту суграђанку, иначе просветну радницу (ни висока школа нужно не шири видике и не разбија предрасуде), ступи у контакт с њом. Како бејаше комуникативна (а жељна да чује коју реч о нама од неког ко, мислила је, за разлику од ње, има прилику да нас виђа, бар с времена на време), она и седе, те се заприча.
Упита за мене, а ова, без устручавања (и икаквог, чак и овлашног, познавања моје личности) крене да ме олајава КОД МОЈЕ ДРУГАРИЦЕ. Много сам тако о себи сазнала.
Знаш како се она чудно облачи, рече (само је глупаку чудно оно што је од њега другачије, те отуда, он сматра, мање вредно и прихватљиво). Ето, размислите добро пре него што обучете дугу широку сукњу, у некој дречавој боји. /Додуше, уопште не разумем од каквог је значаја нечији начин одевања за његов начин размишљања? Уосталом, треба ли да нас интересује нечија спољашњост и да на основу спољашњег судимо о унутрашњем?/ Нико са њом не може, додаде. Ах, у срце ме дирну. Ко је то и шта покушао? Што бих ја желела да контактирам са ма ким, а поготово са сваким? Откуд њој све те информације? /То ме посебно зачудило: је ли интервјуисала све становнике мог родног места, државе, планете... на основу чега је донела такав закључак? Поврх свега, немам ли права и на избор да презрем све и живим у самоћи?/ У животу смо размениле свега две или три куртоазне реченице, из којих никако није могла извести закључак о мојој особености, ексцентричности,интровертности, недоступности, набуситости, ...

Она, тј, ја, само мозга (чак и да је то истина, је ли размишљање нешто срамно? сем тога, човек има право да иступи из друштва и држи се по страни; ако мене неко пита, тако ће бити и безбеднији) с неком математичарком... Ха-ха, та математичарка и ја цркле смо од смеха чувши за ту заблуду. Можда и мозгамо, али не тако како она мисли. Церекамо се, лупетамо, понашамо се сасвим нормално. Али то не радимо наочиглед публике, гомиле, насред трга...
Немам потребу да иком доказујем како се не разликујем, поготово ШТО СЕ РАЗЛИКУЈЕМ и драго ми је због тога. А, изгледа, ако ниси део гомиле, онда си јој трн у оку.

Сарма од ирваса

Ако се некоме посрећи да види Деда Мраза, али како табана, пешачи, потууцајући се по сметовима, посумњаћу да се мојој сестри обистинио сан. 
Моја сестра пре неки дан чудан сан уснила. На некој је прослави, као, била. И на трпези можда птичјег млека не беше, али пушила се још (упозоравам да ће наредни призор бити потресан, те молим да осећајне женице и нарочито ситна дечица даље не читају), замислите то, сарма од ирваса! (Хм, шта ли би све психијатар из твоје главице ископао, сестро?) Гадно беше мојој сестри, каже, али пробала (као они мишеви, које сам већ некад помињала, што једу бибер и плачу - и она се гади, али жваће). И да видите, такође каже: није лоше. Сва срећа да се пробудила пре но што је затребало још ирвасовине (а и што је легла пуна желуца).
Јао, згранух се, алаве ли жене: мало ли ти је јунетине и прасетине (но си се на слатке ирвашчиће полакомила)? Зар због тебе Деда Мраз без запреге (а потом и ногу) да остане? (Ако ти се Деда замерио што ти већ годинама поклон не уручује, шта су ти ирваси криви?)

Мирисни поклони

Пред Нову годину, баш док је Матија, у дечјој соби, био крај компјутера, а сви остали у кухињи, кућом је Деда Мраз прошао на прстима (како другачије, кад га нико није спазио?). Миа се потом вратила у дневну собу, поскочила који пут по угаоној гарнитури и онда вриснула. Аааа, мамаа, видии!
Мама улете ко без главе, па се нађе у чуду (маме су рођене глумице): откуд поклони под јелком, ко их је, и кад, ту оставио, како га нико не виде? Матија (и он се након те вриске појавио на вратима), јеси ли ти видео Деда Мраза (а они кад играју игрице, нити шта виде нити чују; иначе би морао да спази како тата с поклонима тихо у собу улази), упита. Нисам га видео, збунио се, па скоро муца, Матија. /А и тај деда је невероватно виталан: испоручује толике џачине и никад не стаје ни да предахне. Јурца на оним саоницама по снегу и леду, а никад ни да се накашље ни да кине. Нит у оџаку да се заглави, нит врећа да шушне (јакако, сад и Деда Мраз пакује поклоне у кинеске најлонске кесе), нит ирвас да рикне (или мукне, а?)... Никад се с њим нико очи у очи не нађе; просто да човек посумња да не постоји и да се неки други крију иза његовог лика и дела, тј. црвеног одела./ Алии... као да саам... намирисао поклоне! /Како то миришу поклони, не знам, кад нико од њих двоје није добио парфем. Да је бар на једном од пакета икад исписано моје име, можда би се и мени чуло мириса изоштрило./

Сиже два велика празника у Срба:
Срећно вам Бадње вече! БУУУМ! Чек' да унесем бадњак. БУУУМ! Ево сламе! БУУУМ! Дај печеницу! БУУУМ! Боже, помози! БУУУМ! Ајде да вечерамо. БУУУМ! Тако, сад можемо да закључамо врата и спавамо.
БУУУУМ! Христос се роди! Мир божији (БУУУМ), Христос се роди! БУУУМ! Ај сад да се умијемо. БУУУМ! Боже, помози! БУУУМ! Христос се роди!!!!!! БУУУМ! Васитину се роди!!!!! БУУУМ!
Верујем да је (бого)човек) чврсто затиснуо уши и грдно се покајао због тога.

Божићно такмичење на Фејсбуку: ко ће ставити више узвичника иза објаве о Христовом рођењу (или потврђивања исте)! (!!!!!....)
Ко стави више узвичника, више воли Бога, Христа... већи је верник и православац, већа Србенда, бољи човек... Нека вам не буде тешко да стиснете шифт и 1, па заборавите прсте са тастера да склоните!!!!!!! ;)

Једна другој пожелесмо све најбоље, шта год ти пакети садржали, а она додаде и да нам се све оствари одмах и сад (јер боље нисмо ни заслужиле, она каже).
Једина жеља која може да ми се оствари одмах и сад јесте да устанем с кревета и наждерем се карамел-торте. Потом могу да се нагутам пуслица с орасима. А нешто касније да пређем на дулечару и питу с вишњама. И онда ће да ме боли уво за све (а богами и желудац има да зајауче).

Нора и ја

Захваљујући мени многе је трпезе красила пшеница у саксији увијеној јутом и с лепом машницом. Ја сам своје жито, увијено у белу боју (јер сам зелену јуту загубила и мрзело ме да тражим; дограбила сам прву саксију на коју наиђох), тутнула на сто без машне. (Ни трпезу нисам ја поставила, мајка је покушала да ме опонаша.) Добро је да га нисам рашчупала, те би имало још очигедније симболично значење божићног дрвцета из "Луткине куће".

Дани изобиља... Или, како сам једном чула неку жену да кори своју алаву децу: данас вур-вур, сутра ће те кур (да извините због вулгарности)! ;)

Има можда десетак дана како сам изгубила пинцету. Сва срећа да ме временске (не)прилике принуђују да навучем капу на очи. ;)

Хајде да се брчкамо

Време је да се спава, а пре тога следи туширање (целе фамилије, редом). Маша седи на угаоној и погледа ме, с њој својственим ђаволским осмехом, предложивши: ај да се брчкамо (ја се не противим)... у кади (она чека, ја се не противим)... заједно (гледам је једнако ђаволски, а не противим се).
Кад год је правила паузу у говорењу, пажљиво је у мене гледала очекујући реакцију (да се згранем, да одбијем...). Али знам ја за јадац и играм њену игру. Хајде, рекох, ја ћу се брчкати одевена. Мораш да скинеш гаће, брзо ми, с посебним задовољством (и тобожњим саосећањем), објасни Маша.
Коначно се обе зацерекасмо као луде, она јер зна да на такву забаву ни у лудилу не бих пристала, а ја јер она годинама не одустаје (и на све начине покушава) да ме (бар на трен) види као од мајке рођену.

Гаће шлихтаре

Богами могу бити веома незгодне, не само кад пукне ластиш и кад омале.
Кренем ујутру од куће и обично на пола брда осетим да се то (можда од журбе, немам појма) догодило. Неко рече да и кад ти је све потаман, треба да ставиш камен у ципелу, да те жуља. А ја, где сад да тражим камење, оставим гаће где јесу. Неки пут се осврнем иза себе, па кад видим да на путу нема више пролазника, дограбим те неваљалице и једва ишчупам (али се за неколико тренутака оне врате где су биле). А некад ћутим и трпим, пустим их мало да уживају (воле да се увлаче па то ти је), па им, првом згодном приликом, одузмем тај привилегован положај.

Љуби, љуби... али у потаји

Недавно се у аутобусу десило да сам села иза млађаног пара. А младић навалио као мутав на телефон: љуби и не пушта! Сад, да није оног позамашног размака међу седиштима, што би ме било брига, али све се то дешавало на МОЈЕ очи (а, верујте, воајер нисам).
Еј, синко /није ми, боже сачувај, прорадио мајчински инстинкт (нарочито према толиким бизговима), него поменути израз сугерише искуствену надмоћ, коју понекад волим да нагласим/, куд си навро, остави штогод и за сутра, остави мало за интимни простор (што ја морам да гледам туђе жвалављење? кад ми такав порив дође, могу да нађем какав еротски филм, свакако ће бити угодније). У љубави је најлепше оно што је тајно. Или сам ја глупа ко ноћ, старомодна и много наивна.

Ех, да је живот часопис...

Признајем, мало ми је жао што сам пре доста година престала да купујем часописе. Не, није то било ради уштеде новца, ни што је сад све на интернету доступно: нисам после знала шта ћу с толиким часописима, а нисам хтела да их бацим - гомилали су се по ћошковима собе. То ми је доносило нове обавезе: да часописе с времена на време листам и исецам из њих занимљиве чланке, моделе какве желим да сашијем, козметичке савете... а осталог да се отарасим.
Најжалије ми је што сам престала да купујем "Мој стан" (иако тешко да ћу га икад стећи). Заборавила сам два-три пута, и после ме нервирало што ми ти бројеви фале, па дигла руке. У међувремену сам гледуцкала то и на нету, али није то исто, није!
Особито сам волела да листам часописе о празницима. За Нову годину кад одем у куповину намирница неопходних за празничну трпезу, ја напослетку одем до трафике (морам признати да су ми се некад све куповине завршавале ту; знало се да кући кусур никад не враћам - изаберем хрпу новина за све преостале паре) и покупим све часописе (то беше шлаг на торти) који ме разонођују: на првом месту "Мој стан"" (јер ме ентеријер и екстеријер, уопште дизајн, јако занимају), а онда и нека специјална новогодишња издања (с јелкама и лампионима на насловним странама, каминима и снежним прозорима... од којих почнем још више да сањам)...
Онда одем кући, једва чекам да обавим шта имам (све журим), па се удобно сместим на кревету, на којем ме сатима чека сијасет неотворених часописа (осећај пред "неначетим" новинама и књигама један је од најузбудљивијих). Увијем се у ћебенце и почнем да листам, и листам, и читам, и читам... Ах, какво задовољство доноси окретање листова, шушкање и ишчекивање онога што је на наредној страни. Сем тога, комплетном угођају доприноси и осећај хартије под прстима, као и њен мирис.
Ако се деси (а деси се) да се мајка досети још нечег што би могла пребацити на моја плаће, па ме довикне (о, како мрзим кад ми неко задовољство прекида и квари), ја сам имала (а имам и данас) одговор који ће ми обезбедити још који трен самотног ужитка у сликама и речима: са' ћуу! И тако на сваких пет минута, што ми тешко: она довикне моје име (о како мрзим кад ме зове тим тоном - знам да хоће да ми наметне неку обавезу), а ја одвикнем: са' ћуу... па коме се пре досади.
Са'ћуу, кажем, и не престајем да листам и читам. А оно све пуно слика које одишу празничном атмосфером, свечане хаљине и сандалице, богате трпезе, ђаконије у занимљивом посуђу, насмејана и срећна лица... Ех, што живот није часопис!

(Zlo)Tvor i Kosovka devojka

Baš uoči Nove godine i mi smo pretrpeli strašnu štetu (doduše, šteta je bezobrazni eufemizam za devet života). Kao da je znao da ljudima u toj noći,  dok žderu sarmu i rusku (tursku, Maša kaže) salatu, popušta pažnja, tvor je odlučio da napadne omanje jato domaćih koka (koke su strinine, ali su i našu kuću jajima snabdevale).

Jadnice ni glasa nisu pustile, a ispustile su dušu. Taj zlotvor je svakoj, pretpostavljam, tek po koji gutljaj krvi srknuo. Načinio pokolj, genocid, zbog dve-tri kašike tog životvornog napitka, mesto da je odabrao jednu, pa ju iscrpeo (i životinje ne znaju za umerenost; bahato troše, naročito tuđe, rezerve hrane).
Strina, unesrećena vlasnica nastradalih kokošaka, pojavila se ujutru, s povišenim pritiskom i depresijom. Kako SVE da podavi, čudila se (jedva se uzdržavajući od plača), pa zar je morao SVAKOJ krvi da se napije? /Alavo to, oči mu gladne: podavi sve do jedne, a verovatno mu je i jedna previše./ Potresla se žena. A vala i nama teško palo: domaće jaje i kokošku ne možeš svećom da nađeš kilometrima uokolo.
I kaže strina juče, još ojađena i nepomirena s teškim gubitkom: kupila sam deset jaja, po dvanaest i devedeset... Šta ću, jada se, ostalo mi devet od tih pokojnica... (Nije umesno, ali nasmejah se - strina ima specifičan način izražavanja, pa, i kad je situacija krajnje ozbiljna, zvuči komično. Kad se pre nekoliko godina jedna žena, sasvim neočekivano (kako većini ljudi i stiže nalog za preseljenje), preselila u podzemno carstvo, strina je uzbuđeno jadikovala (ta je celog života naricala za upokojenima, čak i na tuđem grobu -- ni rod ni pomozi bog, a ona suze lije): ja u ponedeljak (pijačan dan) na pijac  -- punđa (metonimija za pomenutu ženu) na pijacu; ja u utorak -- punđa (umrlica) na banderi! Ta brza i sudbinska promena lokacije jedne punđe treba da ilustruje nepredvidljivost života i smrti.) A trebaće mi da napravim proju (za Božić), da napravim neki kolač...

Pretekla joj (tačnije njemu, neznanom koljaču) bila jedna nosilja. I nju sam zaklala, reče juče revoltirano (kad ide june, nek ide i uže; međutim, nosilja se s tim motom ne bi složila). (Eto, nesrećnice, ako ne daš (krvi) na mostu, daćeš na ćupriji: utekla tvoru, a pala domaćici pod nož.) Pa šta ću, da je stavim da leži kod mene, pokuša da opravda svoj okrutni postupak (pred mojim negodovanjem). Mi opet prsnusmo u smeh (ma koliko neprimeren situaciji -- tolika je živina stradala), a meni ne bi teško i da zamislim kokošku pod strininim jorganom (pa šta, kako one belosvetske ličnosti u kući drže krmače; uostalom, da je neko mučenicu pitao, i sama bi domaćici u krilo uskočila).
Dan nakon masovne nesreće, Ognjen je pomenutu nosilju spazio kako se probija među onim pernatim leševima, gazi po njima (možda traži bar jednoga preživeloga, da ima s kim da kakoće, teška je samoća), pa rekao babi (vickasti tinejdžer, poznavalac Kosovskog cikusa): eno je ona ko Kosovka devojka (a teško da je koju mogla povratiti zapajajući je vinom, tu ni transfuzija ne bi pomogla)! Grdna ju je sudba zadesila.

Анализа мокраће и имитативна магија

Не, не занима њу (а ни иког другог) кад сам ја легла и јесам ли се наспавала. Маша се свим силама трудила и напокон успела да ме, подбулу, чупаву и мрзовољну, истера из кревета... право у кухињу, пред Игњата.  
Игњат је минуле ноћи имао високу температуру, па се јутрос вратио од лекара. Разбашкарио се на кревету и како му се примакох, пружи ручице и поче да се пропиње, кењкајући, како би ми дао до знања да жели да га узмем и избавим из лежећег положаја. НЕ, узимамо му мокраћу, спречи ме сестра (пре но што сам успела да га дограбим). Какву мокраћу, не разабрах одмах. За анализу, објаснише ми. 
Под пеленом, око гениталија, беше му налепљена нека кесица. Од њега се није очекивало да улаже било какав напор, тек да обави оно што ради милион пута на дан: да се упишки. Сви су чекали и повремено му завиривали међ ноге (непристојни створови), али резултата не беше. Игњат да пишки није хтео. Није хтео или није могао (па не ради се то по наруџбини), ко ће знати. Углавном чекали смо и чекали, али не би ни капи. (Искрена да будем, ко би и могао да празни бешику док сви у њега зуре?)
Сестра се досети и затражи да неко од нас пресипа воду из једне чаше у другу. Наравно да је то најпре морала Маша да испроба. Беше забавно, али и доста воде проливено. Кад сам ја преузела посао, тепих је могао мало да одахне (ипак имам веће искуство с пресипањем... додуше углавном из шупљег у празно).
Вода се из висине налива из једне чаше у другу, тако да у тањем млазу споро тече и жубори. Управо тај звук треба да подстакне Игњата (али шта зна дете шта је имитативна магија)... Ја сипам ли сипам, Игњат гледа како вода цури, слуша како жубори, али да пишки неће па неће. Сви у кухињи стисли ноге, само се Игњат разбашкарио и чини се да мокрити неће три наредна дана.
Мој отац у другом делу кревета гунђаше (због моје неспретности или немарности) сваки пут кад вода на под кане. Ма ћути, немој сад да узмем вангле (па сви да заглавите на вратима купатила). 

Да радим у некој фирми и да имам надређеног, најтеже би ми, чини ми се пало, наметање одређеног начина одевања.
Гледам данас оне продавачице у Лилију (а такве су ових дана у свакој другој радњи) с оним црвеним капицама, које готово свакој пристају ко пилету... они женски атрибути. Једна постарија, очито на ужасним мукама због одевног предмета који није њен лични избор, капу навукла тек до пола главе и прикачила неким шналицама (а вероватно сваки час поглееда на сат, ишчекујући крај радног времена).
Међу полицама и на касама само се клате беле бућке на дугуљастим капицама, али остављају потпуно супротан ефекат од очекиваног. (Мене нису развеселиле, у мени нису подстакле празничну радост, нисам их гледала са симпатијама, између осталог и зато што све личе једна на другу... а ниједна не дели поклоне.)
Израз њихових лица (а свакако и унутарњег стања, које се на лицу одражава) у потпуном је нескладу с тим наметнутим празничним елементом. Све те жене (деда мразице, баба мразице? наџак бабице?) безвољне су и намргођене (чак ми ниједан производ на акцији не понудише).