Одем данас по извод из матичне књиге рођених и из књиге држављана (било би далеко лакше и брже написати крштеница и држављанство, али ето, некад уживам у томе да будем дозлабога прецизна; уосталом, што ми тешко, па не напрежем гласне жице док пишем).
Седите, рече службеница, и би ми јасно да ће то, малчице бар, потрајати. Морате да попуните захтев, пружи ми образац. Аха, добро. Име и презиме, име оца, име мајке, матични број... Датум венчања? Ког венчања, мојих родитеља? (Откуд сад па знам и зашто је то битно, од какве важности?) А, то ако ми треба извод из једне друге књиге (где мог имена нема), схватих. /Беше чак и датум развода, ако се добро сећам. Пу-пу и далеко било./ Још адреса и потпис. Е, тако.
Седим мирно и стрпљиво, и даље с капом на глави и шалом замотаним око врата, а с јакном до грла закопчаном) док се службенице, верујем, једва уздржавају од свлачења до голе коже (топло ко у амаму, али ја не планирам ту да зимујем, мислим, немам намеру да сатима диваним, само чекам да јурнем напоље).
Љубазна госпођа леним покретом преузе попуњен захтев и поче, с једнаким еланом, да куцка по рачунару. Име, презиме, отац, мајка... А датум венчања (откуд ми, жено? и како бих знала?)... прослови (отегнуто и канда равнодушно)... ... ви се нисте никад (сама пита, сама одговара, све зна ко матора)...?
Нисам, НИСАМ, НИИСААААМ! (Свако свој крст, тј. бурму на десној руци носи, само ја, да у црну земљу пропаднем, "голорука"!) Да ли да око врата окачим натпис: нисам се удавала?! Да ли сам уопште смела да се родим (треба ми само крштеница, аман), кад се нисам удала, а по свој прилици нећу се ни удати? Имам ли права да дишем? Почињем озбиљно да се бринем за свој опстанак. Шта ако једном затражим аутобуску карту, а на шалтеру ми (запањено) кажу: чекајте, нисте се удавали (сви присутни у чекаоници ме сместа погледају презриво или са сажаљењем)? како сте онда мислили? е па неће моћи!
Шта ако једног дана затражим у пекари кукурузни хлеб, а пекар ме погледа подозриво: нисте се удавали? Е па нема за вас леба!
Седите, рече службеница, и би ми јасно да ће то, малчице бар, потрајати. Морате да попуните захтев, пружи ми образац. Аха, добро. Име и презиме, име оца, име мајке, матични број... Датум венчања? Ког венчања, мојих родитеља? (Откуд сад па знам и зашто је то битно, од какве важности?) А, то ако ми треба извод из једне друге књиге (где мог имена нема), схватих. /Беше чак и датум развода, ако се добро сећам. Пу-пу и далеко било./ Још адреса и потпис. Е, тако.
Седим мирно и стрпљиво, и даље с капом на глави и шалом замотаним око врата, а с јакном до грла закопчаном) док се службенице, верујем, једва уздржавају од свлачења до голе коже (топло ко у амаму, али ја не планирам ту да зимујем, мислим, немам намеру да сатима диваним, само чекам да јурнем напоље).
Љубазна госпођа леним покретом преузе попуњен захтев и поче, с једнаким еланом, да куцка по рачунару. Име, презиме, отац, мајка... А датум венчања (откуд ми, жено? и како бих знала?)... прослови (отегнуто и канда равнодушно)... ... ви се нисте никад (сама пита, сама одговара, све зна ко матора)...?
Нисам, НИСАМ, НИИСААААМ! (Свако свој крст, тј. бурму на десној руци носи, само ја, да у црну земљу пропаднем, "голорука"!) Да ли да око врата окачим натпис: нисам се удавала?! Да ли сам уопште смела да се родим (треба ми само крштеница, аман), кад се нисам удала, а по свој прилици нећу се ни удати? Имам ли права да дишем? Почињем озбиљно да се бринем за свој опстанак. Шта ако једном затражим аутобуску карту, а на шалтеру ми (запањено) кажу: чекајте, нисте се удавали (сви присутни у чекаоници ме сместа погледају презриво или са сажаљењем)? како сте онда мислили? е па неће моћи!
Шта ако једног дана затражим у пекари кукурузни хлеб, а пекар ме погледа подозриво: нисте се удавали? Е па нема за вас леба!
Нема коментара:
Постави коментар