Беле ваши

Давно су прошла та времена кад сам ја путовала преко Авале, у аутобусима с неудобним (и хладним) дрвеним седиштима и премало места за превише путника. Кад не стигнем на време да станем у ред и прогурам се што пре унутра (ту сам учила да је живот борба и да ко пре стигне девојци - његова девојка; ко има лепе манире - имаће и проблема с кичмом), како бих место заузела, дешавало се да морам да стојим сат и по времена, најчешће на једној нози, и то обавезно туђој. Два-три пута ми се десило да ми у оним кривинчинама маса замало сломи кичму, и сваки пут сам рекла: никад више, макар дочекала на станици и наредни дан.... а трећи пут сам стварно била од речи. 

Једном приликом, док сам тако   стајала, држећи се за ону шипку и висећи као свињска полутка у хладњачи, поглед ми паде на раме једног деде, по којем је милела нека бела буба (додуше, сад више нисам сигурна, можда то беше тек неки трун). Сместа ме прође језа јер се сетих бабиних причања о белим, телесним, вашкама (с којима, хвала богу и на сву срећу, никад не имадох прилику да се сретнем, изузев у причи), од којих се народ тешко бранио у ратна времена. 
Што сам више гледала, то сам била сигурнија да је то - то и једнако се одмицала (иако не имадох куд) од чиче... а примицала неком момку (па и кад је невоља, ја гледам да одаберем што бољу опцију), док му се најпосле нисам безобразно приљубила уз леђа. Извини, друже, кад је нужда - нужда је, ја спасавам живу главу (а заборављам на стид и срамоту). Момак се зачудо није бунио нити дао икакав знак да је моје понашање дрско и срамно.
Између деде и мене, након мог маневрисања, било је места за још двоје-троје путника (мислим, ако рачунамо на просечну густину у том аутобусу). Између тог младића и мене ни бува није могла да се провуче (могла сам мало да одахнем: где не може бува, ни ваш се неће уденути... али сам је, за сваки случај, држала на оку све док с дедом не изађе на некој од станица).