Бакшиш за музику

Док сестра и зет бејаху у радњи (проба човек љубичасту кошуљу, жена надгледа), Маша, Игњат и ја бејасмо испред.
О колица окачене наше силне торбе и кесе, из којих којешта вири. Ми грицкамо (углавном из досаде, да прекратимо време) плазму (ја то не волим јер није ни налик истоименом кексу из мог детињства; не волим, али једем кад ми се нађе при руци... а ја уморна, изгладнела, нисам у стању да разумно расуђујем) и посматрамо пролазнике у Кнез-Михаиловој. Време скоро пролетње, иако се ни јануар још није конца докопао.  На пет метара од нас свира неки човек, чупав и брадат, сед (неки рокерски фазон или немарност, неуредност, не могу разлучити). Где је новчаник (мајчин - зна дете, у њему гује нема), наједном се осврте и упита Маша. Не знам, шта ће ти? Да платим деку, рече, за музику. Колико је тих што хоће леба без мотике и тандрљају у неке инструменте, да сваком добаци по црвендаћа (не мислим на птицу; а Маша не прави неку разлику међу новчаницама - ни за једну не мора да се помучи), ала би се мајка изненадила.
Кад је дете осећајно (а мајка немарна, новчаник ставља где стигне, а опасно је држати га надохват дечјих руку), то може да се озбиљно одрази на кућни буџет.