Sve na svom mestu

Teglica sa šećerom u početku je stajala u visećem delu, nad smederevcem. Potom je premeštena na policu u špajzu (gde se nalazi električni šporet, na kojem se kafa najčešće kuva). Ovih dana je tamo ne zatekoh i nisam imala ideju gde bih je tražila, a ni volju da se u potragu upustim. Iz sobe koja nam služi kao magacin donela sam pakovanje šećera. Onda sam saznala da se teglica nalazi u visećem delu, ali sad iznad sudopere, gde su šoljice za kafu. Ne znam uzrok toj seobi, sem ako nije da šećer Staši ne bude na dohvat ruke. (Svejedno, volela bih da dobijem neki dopis svaki put kad se neki od bitnih kuhinjskih artikala izmesti.)
Izgleda da neke žene ne trpe monotoniju i trude se da u svakodnevni život unesu živost tako što predmete prebacuju iz ugla u ugao, s police u vitrinu, iz vitrine u... pi... materinu. Meni to ide na živce. Ako nečemu jednom odredim mesto, nemam potrebe niti želim da ga odatle ikad pomerim. Nemam potrebu da bar jednom godišnje guram ormar iz levog ugla u desni, niti da krevet što stoji kraj vrata prebacujem do prozora... pa iduće godine (ako ne pre) da sve vraćam na prethodno mesto. Naprotiv, takve aktivnosti mene onespokojavaju. Dok neke rutina i predvidljivost plaše, meni to baš paše.
Da bih ja bila iole spokojna i srećna, sve stvari moraju, ako je moguće, zauvek stajati na istom mestu (kad jednom pronađem ono koje smatram odgovarajućim). Zato je bolje što muža nemam. Kad nema nekog da se pod njime ulegne dvosed i da po njemu pada prašina, dok veruje da je na najboljem mestu na svetu. Moja saznanja kazuju da taj često zna da odluta. A šta će meni da ga tražim po tuđim kućama? Bolje da sam mirna i sama.

Ima jedna prodavačica u kineskoj radnji koja me svejednako iritira, nekim svojim, verbalno neispoljenim ali primetnim, stavom. Iz čela joj izbija zatucanost i banalnost, ali, kanda toga nesvesna, drži se prilično arogantno.
Slušaj, sestro, nisi ni prva ni jedina što misli (često bez osnove) da zaslužuje bolje mesto. A sve i da si doktor nauka, nikog to ne treba da se tiče. Ako si zaposlena kao prodavac, nemaš kad da glumiš otmenost. Mislim, i možeš, ali slaba ti vajda.
Iritira me ne samo svojom pojavom, već i što je krajnje indiskretna. Jasno je meni da su gazde naredile da dobro motri na kupce. Al', majku mu, treba li da prođu neku obuku: kupce da okom prate, a da im pažnju ne privuku?
Odem nedavno da gledam dekoracije za Uskrs. I gledam ja, gledam, ali me strašno nervira što mi ona stoji kraj ramena. (Ne osvrćem se, ali je opažam perfernim vidom.) I ne kupim ništa, ima dana. Ali, ne rekavši joj ni reč, okretoh se i dadoh nalevo, pa sve kao kroz lavirint pojurim između redova, da joj, onako truntavoj, otežam, ako ne i onemogućim praćenje. Krenem pokraj šolja, pa do police na kojoj su silikonski štapići. Čujem usporene korake njene za sobom, još je glumila opuštenost. Znam da nije sigurna gde sam otišla i da se verovatno uspaničila. Štapiće ne nađoh, pa, zlurado se smeškajući, pohrlih drugom stranom, da me ne stigne. Dobro se namučila, i ako. Falilo je samo da pred nju banem i viknem: Bu! Verovatno me u sebi psovala, dok sam već silazila u prizemlje. Ali teško da je išta naučila, opet će da mi se lepi uz leđa kad odem da razgledam.
Tog dana ništa nisam kupila. (Gubim želju za kupovinom kad mi neko stoji nad glavom.) Ni ukrala. Nemam to nameru ikad da učinim, sledeći put ću naglasiti i prodavačici. 

Povrće s prahom

Igjat je odbio da jede kupovne krastavce. Na njih, rekao, sipaju neki prah, možeš da se otruješ. Ješće kad stignu u babinoj bašti.

Ljubi ga tetka! Pre neki dan dok sam im govorila o tom ranom, kupljenom, prskanom koječime, nezdravom povrću i voću... On je pomno slušao (o pesticidima) i zapitkivao, pa kako je zapamtio-zapamtio. Bar sam jedno od sestrića uspela da preobratim.

Staša se nije dala urazumiti. "Ja vojim paradajz", govorila je. I dovikivala za mnom, donekle kroz suze: "E, nije ljut, niije!" 
"Nije ljut nego otrovan, ispravljala sam je. 
Ipak je tražila da joj se nasecka s krastavcima. I čim sam se u kuhinji pojavila, pokušavala da me nagovori da i ja sama bar jedan komadić pojedem. Uzmi, jep je, uzmi, nije ljut... Čak nije prezala ni od ucene. Kad upitah kakvog će zeku da joj napravim, ona odvrati: "E ako ne jedec paradajdz, necu." 
"U, super", rekoh, "još bolje, ne moram da se mučim". Videvši da sam tvrd orah, ljutito skrsti ruke na grudima, najpre odgurnuvši tanjir s otrovnim povrćem: "E pa necu da jedem!"

Tako je, bravo, to je upravo ono na šta te i ja nagovaram.

Maša (ponovo nakon nekoliko godina): A šta je to afrička šljiva?
Ja: (Šta mene pitaš? Ne bavim se voćarstvom.) Pa šta bi bilo, vrsta šljive valjda,,, Stenlej, madžarka, čačanska, pa i afrička.
Maša (i pre mog odgovora, znajući da ću slagati): Ma nemoj, a što je onda nacrtan nosorog?
Ja: (Pa možda je lud za tom šljivom (ko naše krmače za onim domaćim vrstama), pa ih tamani ko besan. Možda je to i neki koncentrat za nosoroge, gde bih znala.)

Mia (zastupajući sestre): A kako se prave bebe?
Ja: Ne znam, nisam probala.
(Na internetu nema uputstva. Ima kompetentnijih da vam odovore i prilože rezultate.)

Matija i ja smo piškili zajedno, rekao Ignjat mami, i gledali smo piše. (Bogami, imaju šta i da vide, obojica.) Stariji brat svakako je ostavio utisak na mlađeg. Što su ti muškarci: još kao dečaci samo o lenjiru misle. Džaba im se vazda priča da nije važna veličina... ili nije presudna.
E, a što tata ima... Ignjat, ne prvi put, iskaza svoje divljenje ocu. Majka se nije izjašnjavala. I da jeste, svako čudo za tri dana (koliko god da je - za deset godina devalvira).
E, kako je decu lako opčiniti: patuljku se i prosečan čovek čini kao džin. Sa ženama tako lako ne ide, ništa im ne promakne: kao kroz lupu vide. Ali daleko bilo i ne dao bog da lupom uzimaju mere ponosa tvog.

Ignjat me pitao: Što tako čudno pričaš? I Staša me pitala: Cto tako cudno pricas? Sećate se da je i za Kineza mislila isto. Dakle, ja sam vam od sinoć Kineskinja.
Promukla sam. I sad svako može da radi šta hoće. Ja mogu da pričam šta mi volja, niko me ne razume. Ne mogu da se derem na sestriće (mogu, ali mi džaba, tek sad me ne bi fermali), pa oni mogu da mi se penju na glavu. (Doduše, i kad se derem, slaba mi vajda.) Ne mogu da dozovem mačke (sem ako su mi u vidokrugu, pa da im kažiprstom dam znak da priđu), pa one mou da pređu ulicu i vršljaju po šipražju. Ne mogu ni na koga da vičem, ne mogu da se svađam...
Mogu samo da ćutim ko zalivena... ili da se pravim Kinez.

Staša prilegla s knjigom na krevetu i čeka da joj čitam. Moraš da mi obrišeš nos, reče, pa odoh do kupatila po papir. Ali nikako da joj se pridružim, sve nešto još imam da obavim: da piškim, da zavirim na Fejsbuk, da pomerim ovo i prebacim ono, da tanjir odnesem, da rasklonim sto...
Konačno upitah: Jesmo li spremni? A ona se čisto ljutnu: Nicmo. T(r)eba da mi ob(r)icec noc. Ju, zaboravila sam na to.
Kad obrisah, pogledah u mobilnom da nemam neku poruku. A ona dreknu: Ajde, ja ne mogu da te cekam t(r)i dana!
Izleda da su sve sitne aktivnosti prilično potrajale.I onda se manuh svega, a latih se čitanja, da mi slušalac ne pobegne sirot i bez znanja.

Svi mali sestrići, plus onaj što je vojnik na odsustvu, u dvorištu igrali su fudbal. Jedan od zetova bio je golman, a drugi među nama navijačima, na tribinama, tj. stepenicama.
Sestra negodova kad u jednom momentu golman ode skoro do samog protivničkog gola i poveća rezultat svog tima. Ne može, reče, on toliko daleko da ode. Ali muž je demantova: Može. Golman može da ide gde hoće.
Ma nek ide golman onda u pičku materinu, iskoristi sestra priliku da zeta pošalje na egzotičnu destinaciju. Pa kad već ima toliku slobodu kretanja, šteta da se ne iskoristi.

Otac: Ženo, pomeri malo dupe (zaklonilo ekran)!
Majka: Što da pomerim?
Sin: Zato što si debela!
Deca ne znaju za eufemizme niti da drže jezik za zubima. Sreća da je majka tolerantna i neopterećena veličinom,

Majka se maramicom dočepala Stašinog nosa, a ona se opire.
Moram da ti obrišem, vidiš da si slinava, objašnjava majka.
Nicaam, pokušava Staša da izvrda, to neko dzvizdi.

Roletna mi nije skroz spuštena jer ima tendenciju da se pokida (a ne mogu posle da molim nekog da je popravlja; zato stoji tu gde jeste, niti dižem niti spuštam).

S puta se vidi svetlost u mojoj sobi. (Samo svetlost; presvlačim se ili u kupatilu ili u mraku.) I malopre čuh ženski glas kako me opominje da je vreme za san: Naa spavaanjee!

Mogla sam i da odviknem: Samo da se istušiiraam! Ali promukla sam.

Poluzagrljaj

Svakoga dana kad iz škole dođe Maša me nekako ovlaš, izdalje, zagrli. (Očito je u tome nespretna koliko i ja.) Sad konačno za taj pozdrav imam i adekvatan termin -- poluzagrljaj. A imam to s čime i da uporedim: moja sestričina grli me ko Si Điping.

Ono (ne)zgodno

Prva se probudila Staša, pa je odmah probudila Matiju. To su dva najveća ranoranioca među mojim sestrićima. A čim se probude, oni odmah, na šte srca, melju kao prazne vodenice. (U tome nisu na mene povukli. Ja najčešće neko vreme samo ćutim.) Tako i moj san razoriše, pa smo ležali na dušeku i ćaskali.
Nekako počeše priču o špagi. Zna Staša to da radi, naučila je sestra. A izgleda da zna i Matija.
Kad uradim ovako (raširi noge jako) u skoku, zaboli me ovde, poveri se. Što, upitah onako, ne pridajući neki značaj izrečenom. Zato što mi imamo... ono naše nezgodno, reče, pogledavši me totalno ozbiljno, a ja prsnuh u smeh. "Šta?", tražih dodatno pojašnjenje. Ali on odbi: "Neću da kažem". (Valjda neće tako rano, inače mu nije problem. Uostalom, ima toliko eufemizama.)
Verujem da bi se mnoge žene složile s Matijinim imenovanjem. Muškarci imaju to (ne)zgodno, manje za njih, a više za žene. To (ne)zgodno u stanju je da napravi čuda (metaforički, koliko i bukvalno -- čuda koja kmeče).

Što manje pametnog ima da kaže, to više želi da govori.

Nekako bi se i moglo podneti da ne želi i da ga slušaju.

Najviše mi na nerve ide onaj koji je, bespotrebno, glasan (svuda, a posebno na javnom mestu) i onaj koji se pravi pametan.

Najgore je što se najčešće oboje nalaze u istoj osobi.

Oni koji najviše greše gotovo po pravilu misle da su bezgrešni.

Kad je Staša pošla kući, doviknuh za njom: Nisi me ni poljubila! Kako ona beše već sišla niz stepenice i nije joj se vraćalo, reče: Nema vedze, pojubicu te u utorak.
Eto, nema razloga za sekiraciju.

Pred spavanje odvedoh Stašu do kupatila da izduva nos. Stisnem joj papirom, ona dune, ali se ništa ne zbi. Duni jako, što jače možeš, rekoh. Ne moogu, odmahnu glavom. Pa kako ne možeš, pitam. Nemam clina, objasni mi, cigurno ce oduvao majopre ca maramicom.
Viče tetka, viče majka duvaj, ko da joj je nos cisterna, bože me sačuvaj.

Pred kućom se poveo razgovor o nekom sugrađaninu koji godinama živi u inostranstvu. Pokušah sestri da objasnim o kome se radi, ali to što je dežmekast i što se u mladosti kurčio slabo je doprinosilo njegovom izdvajanju iz mase.
Strina se, u šali, obrati meni pitanjem: Kakav je? (U prevodu: Je li dobar frajer?)
E, rekoh, ako mene pitaš, teško da ima neki da valja. Pa ne bih ja bila babadevojka da su mi kriterijumi niži. (Lažem, bila bih.)

Deda iz šerpice nasuo pun tanjir pasulja, pa prionuo na jelo. A Staša se kraj stola zatekla, pa videći da je vra odneo šalu, upita: Ti ćeš to cve da pojedec? Sve, odovorio deda. (Šta mu teško, a i prvi obrok tek.) Nemoj, ozbiljno a prekori Staša, treba meni.
A ne beše ni pola sata kako je takođe pasulj jela. Ne brini, ima još. Hoćeš i ti da jedeš upitah. Hoće. I odmah se pope na stolicu, da zauzme položaj. Sedi, pasulj je i u njenom tanjiru, ali ona i dalje nešto popreko leda dedu. Najendom telu ajvara iz koje je deda zahvatao kašikom prebaci do svo tanjira.
Što je siurno -- siurno je; u dede su mnoo veća usta -- može tela začas da ostane pusta.

Čim su počeli da izlaze iz auta, ja im pođoh u susret. Nekom danas beše rođendan, napravih se zaboravna. Meni,odovori Staša. A kad je poljubih, ona spazi mačku kako se vrzma u blizini, a ne obraća na nas pažnju.
I cajenko (tj. šarenko) je zaboravio da mi je rođendan, primeti. Jao, jeste, složih se. Idi da te zarle on i žućko. Ona odmah potrča za njima i izrli ih. Jesu li ti čestitali, upitah je, Aha, jecu, Nisam čula, rekoh. Na uvo, cu objasni mi ona.
Sad mi je jasno što moje mačke retko i tiho mjauču. Izleda da radije na uvo šapuću.

Jedno od najvećih požrtvovanja pravoslavnih vernika jeste post na vodi na Veliki petak

Neprocenjivi

Na današnjem uskršnjem bazaru u školi jedna me profesorka pitala da li su tu Maša, Ignjat i Staša. A druga je kasnije ove mlađe, kako su sedeli pokraj izložbenog stola, htela i da kupi. (Za pola sata bi došla da ih vrati, nije ni svesna.) Upita najpre mene koliko ih cenim, ali rekoh da nemaju cenu -- neprocenjivi su. (Baš tad mi bejahu u krilu.)
Ma ja ću da pitam majku, odluči ona, računajući da su majke lakše ruke (teško se nositi s dvoje živahne dece). Šta ja tebe pitam, dodade, tetka se samo igra s njima. SAMO igra? Pa to je, verovali ili ne, vrrrlo ozbiljan posao (ako hoćeš da ga radiš kako valja). Još upita ima li neki popust (na količinu), pošto bi uzela dva komada. (Valjda se setila onih marketinških trikova: kupiš dva, platiš jedno.)
Elem, Ignjatovom i Stašinom polasku u školu glas o njima je prethodnica. Kad jednom postanu prvaci, mnogi će njihovi predavači znati njihove nestašluke. Imaju tetku koja ih ni za kakve pare ne bi dala, ali ih na sva usta ogovara. Nikad dva dobra zajedno.

Danas na školskom bazaru tačno se videlo ko će kad poraste prodavati one čestitke i časopise po Knezu, odnosno posuđe delimano, dormeo prostirke i nutribulit.
Dostojanstvena deca stoje kraj svojih štandova, a ovi uzmu po dva predmeta u ruke, pa te vuku za rukav, unose ti se u lice, presreću te i po dvorištu, ne bi li te nekako naveli da im daš pare.
Ne znaju još da samo lošoj robi treba reklama (dobra se prodaje sama). Ali znaju da reklama čuda čini.

Danas na školskom bazaru tačno se videlo ko će kad poraste prodavati one čestitke i časopise po Knezu, odnosno posuđe delimano, dormeo prostirke i nutribulit.
Dostojanstvena deca stoje kraj svojih štandova, a ovi uzmu po dva predmeta u ruke, pa te vuku za rukav, unose ti se u lice, presreću te i po dvorištu, ne bi li te nekako naveli da im daš pare.
Ne znaju još da samo lošoj robi treba reklama (dobra se prodaje sama). Ali znaju da reklama čuda čini.

Da li postoji jedan novinar kojem on ne zna ime ili prezime?
I da li i jedan može da a intervjuiše, a da on ne uzvrati nekim pitanjem?s

Što čovek manje vrednosti i zasluga ima, to više želi da se istakne, žudi za slavom i aplauzima.
Onaj koji ima čime da se ponosi često se trudi da bude neupadljiv i ne prija mu publicitet.
Naopak svet.

Jao, ove voditeljke, kad poklone ženi čaj za mršavljenje, a ona ko motka.

Sestra me poslala da iz auta donesem Injatovo policijsko vozilo. Međutim, Injat je protračao kraj mene, pretekao me i uzeo sam. A bio je u čarapama. Ti si bos, bitano, rekoh, pa a uprtih kao vreću na rame, dok se on smejao i stiskao nov autić. Onda a stavih na leđa, a on uključi sirenu.
E, sad smo konjička policija, našali se konj na sopstveni račun. Injat jaše, sirena zavija, još nam samo fali rotacija.

U poslednje vreme Staša svako dana nasrće na telicu sa šećerom. Nekad se šećerom krišom sladi, a nekad i ne krije, ne mareći za moja upozorenja da će ostati bez zuba (pa će joj nići novi, to ne kažem).
Majka i baba su se dosetile, pa šećer sakriju, a Staši, kad pita de je, kažu da je kod baba Miline (s one strane plota). Tako jednom, tako drui put, tako treći... Juče šećer kod Miline, danas šećer kod Miline... Dok Staši nije prekipelo, pa se ljutnu: Što već jednom ne kupi neo stalno uzima naš.

Staša: Ja cam b(r)dza od dede.
Ja: Stvarno? Kako je to mouće?
Staša: Dzato cto ja t(r)cim. Deda ceta.

Sve koji misle da su nesrećni naterala bih da čitav dan gledaju TV priloge o deci oboleloj od karcinoma.
Probudite se, heej! Zdravi ste -- šta vam još treba?!

Posle razovora s nekim ljudima imam istu potrebu kao i kad pojedem hranu koja mi ne prija: da se ispovraćam (ne bih li u pređašnje stanje vratila dušu koliko i telo).

Ja: Kako je bilo na kontrolnom, jesi li sve uradila?
Maša: Jedva sam znala. (To ona misli, videćemo šta ocena kaže.)

Čitav dan, i to ne samo današnji, jurcam ko bez lave, nemam kad ni da jedem. Krojim zečeve, pravim korpe, brišem nos Injatu, hranim mačke, trčim da obujem Stašu, pojim mačke, donosim Injatu da jede, brišem nos Staši, krojim zečje šape, oči, stomake, branim se od žute mačke što mi se uvaljuje u krilo (a ja u poslu), branim se od šarene mačke što mi se penje na leđa... Od tri velika kartona Injat reši da napravi kuću kraj prozora. Ali plafon stalno pada. Morala sam da se umešam i učvrstim rađevinu. I onda se mojim sestrićima prohte da budu jaanjci. Bleje, bleje, palacaju jezikom, a ja blenem kao ovca. Kad ćeš jednom da naučiš da kad ovako radim (otvara usta i istrura jezik) to znači da sam žedan, obrecnu se Injat, prekinuvši umilno blejanje. A, izvini, nešto sam rasejana, evo stiže voda. Odluče jaanjci da onu kartonsku kuću preimenuju u štalu, u skladu sa sopstvenom metamorfozom od dozlaboa nestašne dece u krotke jaanjce. Ali i sa štalom beše muke. Malo-malo, sruši joj se krov. Jedno janja zapomaže, a druo dotrči u kupatilo da mi kaže kako je janje u nevolji. I ja šta ću, trk u sobu, diži štalu, spasavaj. Taman se vratim da perem zube (moram na hor), a dotrči druo da me obavesti o nesreći. Štala se naizmenično ruši na jedno, pa na druo.
Konačno se dosetih da im pustim neki crtać sa zekama, te nađoh malo mira. I dok sam dolazila k sebi i točila vodu u kuhinji, pade mi poled na TV....
Što, bre, nisam mola da budem ko ove starlete (i da me vidi bo)? Samo se pućim, isturam sise i uzicu, i jedina mi bria ko će me povaliti posle, a ko pre. Mirna im (prazna) lava.
Ali jok. Moram ja da budem kreativna, moram ja da dizajniram, da stvaram. Ni tetka ko tetka nisam mola da budem. Hoću ja da budem tetka nad tetkama. I da pripovedam, i da recitujem, i da lumim, i da kuvam, i da mesim, i da šetam, trčim, skačem kao zeka... I da crtam, i da bojim, i da lepim i da krojim... Zato pre neki dan Stašina vaspitačica reče: Baš ti je ta tetka čarobna. A puca mi kičma od tolike ambicioznosti i čarobnosti. A da sam starleta, da mi mozak baš ničim ne smeta dok se život vrti oko sisa i dupeta.

Čitav dan, i to ne samo današnji, jurcam ko bez lave, nemam kad ni da jedem. Krojim zečeve, pravim korpe, brišem nos Injatu, hranim mačke, trčim da obujem Stašu, pojim mačke, donosim Injatu da jede, brišem nos Staši, krojim zečje šape, oči, stomake, branim se od žute mačke što mi se uvaljuje u krilo (a ja u poslu), branim se od šarene mačke što mi se penje na leđa... Od tri velika kartona Injat reši da napravi kuću kraj prozora. Ali plafon stalno pada. Morala sam da se umešam i učvrstim rađevinu. I onda se mojim sestrićima prohte da budu jaanjci. Bleje, bleje, palacaju jezikom, a ja blenem kao ovca. Kad ćeš jednom da naučiš da kad ovako radim (otvara usta i istrura jezik) to znači da sam žedan, obrecnu se Injat, prekinuvši umilno blejanje. A, izvini, nešto sam rasejana, evo stiže voda. Odluče jaanjci da onu kartonsku kuću preimenuju u štalu, u skladu sa sopstvenom metamorfozom od dozlaboa nestašne dece u krotke jaanjce. Ali i sa štalom beše muke. Malo-malo, sruši joj se krov. Jedno janja zapomaže, a druo dotrči u kupatilo da mi kaže kako je janje u nevolji. I ja šta ću, trk u sobu, diži štalu, spasavaj. Taman se vratim da perem zube (moram na hor), a dotrči druo da me obavesti o nesreći. Štala se naizmenično ruši na jedno, pa na druo.
Konačno se dosetih da im pustim neki crtać sa zekama, te nađoh malo mira. I dok sam dolazila k sebi i točila vodu u kuhinji, pade mi poled na TV....
Što, bre, nisam mola da budem ko ove starlete (i da me vidi bo)? Samo se pućim, isturam sise i uzicu, i jedina mi bria ko će me povaliti posle, a ko pre. Mirna im (prazna) lava.
Ali jok. Moram ja da budem kreativna, moram ja da dizajniram, da stvaram. Ni tetka ko tetka nisam mola da budem. Hoću ja da budem tetka nad tetkama. I da pripovedam, i da recitujem, i da lumim, i da kuvam, i da mesim, i da šetam, trčim, skačem kao zeka... I da crtam, i da bojim, i da lepim i da krojim... Zato pre neki dan Stašina vaspitačica reče: Baš ti je ta tetka čarobna. A puca mi kičma od tolike ambicioznosti i čarobnosti. A da sam starleta, da mi mozak baš ničim ne smeta dok se život vrti oko sisa i dupeta.

Sestra se danas vratila s roditeljsko, a majka je pita: I, šta kaže učiteljica, kakva je Maša?
Dobra, odovori sestra.
A iz prikrajka se javi Injat: Mašo, kako si u školi dobra, a kod kuće nisi? (Kakvom se filozofijom taj mališa bavi, rizikujući da a sestra smlavi.)
Valjda što je svako od nas, u neku ruku, dvostruka ličnost: javna (obazriva i fina) i privatna (koja propast pravi).
Danas mu se u dvorištu požalih: Ova Maša je strašno bezobrazna, nevaljalica jedna. A on se iskrevelji: A kad majka hoće da je bije, ti je braniš -- nemoj da je bijes, neemoj da je bijes. (Misli: eto ti, sama si tražila.)
Očito je ovaj mali pristalica nasilja i rado bi te vaspitne metode primenio na starijoj sestri (ili da ih neko drui primeni, dok on ojača). Otrla se ta kontroli, ne ferma niko, ne da se ni povesti ni poterati. U školi dobra kao duša, a kod kuće nikoa ne sluša. Treba to dobro izdevetati da se počne lepo ponašati.

Pauk

Staša: Cajenko je na tejaci, juji nekog pauka.
Ja: Aaa, on voli da jede pauke. A ti, voliš li ti da ih jedeš?
Staša (zapanjeno me pogleda): Ja nicam macka; ja cam DETE!
(Ja: A što, šta fali, ishrana treba da bude raznovrsna.)

Kuvane šampite

Staša: A meni je mama kuvala campite. (Sestra mi je, izgleda, inovativna poslastičarka.) Ali ja cam jela polaako. (Svaka ti čast, kakva samokontrola!) Dzato cto cam bila maala... neke godine (ko bi ga znao kad, kalendar joj ne beše pri ruci). 

Aaa, zato što je bila mala i još nedovoljno sposobna. Kad poraste, i ona će na slatko biti alava. Već sam se bila uplašila da su je podmetnuli u porodilštu. 

Ostaje mi samo jedna nedoumica: što mene niko nije obavestio kad te šampite bejahu na meniju?

"Skupa je glava. Samo je jedna stvar skuplja: obraz."

E, jebiga, koliko biste bogati bili da ga davno niste izgubili.

Pinjole

Ignjat: A ja volim pinjole.
Ja: Šta ti je to? Gde si čuo? Kad si jeo?
Ignjat: Nisam. Ali volim.
Ja: Pa kako znaš?
Ignjat: Patrolne šape!
Neko je od onih džukaca u crtaću pinjole jeo, a on video, pa zavoleo.
E naći ću na netu recept i napraviću ti to, rekoh. A sad proguglah i videh da neću: pinjole su već "napravljene" -- jestive semenke borovih šišarki. Valjda to oni kučići grickaju ko badem. Ne znam, moraću da pogledam crtani.

STOP NASILJU siledžije najglasnije viču.

Voli ga narod, kaže moja strina.
Aha. Ko kad bi klijent kurvama dao po crvenu (i sendvič pride) da ga prate i kliču mu (tvrde da je glavni baja), a on tvrdio da ga vole.

Kako smo se našli kraj auta, pade mi na pamet da se našalim sa Stašom. Hajdemo ti i ja do Kineza, rekoh. Idi da doneseš ključ.
Ti dznac da vodzic, upita me, zapanjeno. Pa znam, odovorih nemarno. Nici nikad vodzila, i dalje se ona čudila.
A onda otrča uzbuđena u kuću i zatraži ključ, obavestivši mamu da ću ja voziti.
To je poverenje. Drui moji sestrići čim se primaknem autu, počinju da vrište. Ova kreće sa mnom bez poovora i ne tražeći mi na uvid vozačku dozvolu.
Sestra, međutim, valjda u strahu, i sama pođe. Ali je Staša insistirala da ja sednem za volan. Sad sam ja pokušavala da izvrdam. Poslednji put sam za volan sela kad sam položila vožnju, a ima otad preko petnaest odina. No, ko će sa Stašom izaći na kraj. Upali samo, reče sestra. Ma, ženo, nisam siurna ni da znam de je šta. Zakmetih se na vozačkom sedištu, pa počeh lasno da se preslišvam: ovo je as, ovo je kočnica, ovo je kvačilo. Stisni kvačilo, sestra je davala instrukcije, izbaci menjač iz brzine, sad okreni ključ... Na koju stranu, ka česmi? I okretoh, auto se olasi, a Staša pozadi (spremna na vožnju) od sreće poskoči.
Vidic da dznac (da voziš u mestu), doviknu. Lako mi je znati kad imam ko će u mene verovati.

Ti čudni Kinezi

Maša, Staša i ja skoknusmo večeras do Kineza po neke čarape, od kojih ćemo načiniti zeca.

A Kinezi posadili neko cveće, ili možda povrće, u četiri dugačke plastične saksije, pa ih nadžogerili tik uz vrata. Još stali (dva Kineza, jedna Kineskinja) pored i nešto mrmljaju. (Verovatno se domunđavaju o daljoj nezi i gde da nađu stajsko đubrivo.) Jedva se provukosmo. (Da bih je sprečila da vršlja po radnji, Stašu sam nosila na kuku.)
!Stali na izlaz, ne može da se prođe od njih!, brecnuh se šaljivo kad izađosmo. I Staša se, očekivano, sa mnom složi: "Aha. A i necto mi onaj mali cudno prica." (Koji od one dvojice? Taj pridev uz Kineza dođe kao pleonazam.)
Umalo se od smeha nisam upokojila nasred ulice: MALI Kinez čudno priča.

Ja: Idem sutra u čitaonicu.
Maša: A šta ćeš tamo?
Ja: Da vežbam grafički dizajn.
Maša (skoro zapanjeno): Opet učiš? (A niko te ne tera?)
Ja: Ja ću celog života učiti. (Jedino ću se pameti teško naučiti.)

Dasa

Na stolu pod jelovinom krckala sam preostale orahe. (Biće neka šaka, da napravim kolače koje mesecima planiram.) I začas se oko mene sjatiše: sestričina, jedna sestra, druga sestra, snajka... A gde je u proleće (čak i kad je dan jesenji) buljuk žena, tu je smeh i šala.
Snajka se požali kako je neofarbana. A onda mi prebaci: "A vidi ona, stavila kapu, ako naiđe neki dasa, da kamuflira kosu!" (Istina je da ja kape ne nosim, kad se sve sabere, možda dva meseca godišnje. Imam kape raznih debljina i boja, za razne vremenske prilike. A volim ih i kao modni detalj. Sem toga, ofarbana sam.)
Odmah se pobunih (ne trpim ja neistinu): "Mene da zanimaju dase, ja bih odavno bila gospođa ko vi!" (A ne gospođa po sili nekih društvenih normi, a bez gospodina.)
Dasa... Ako ga uzmemo kao metaforu za rasnog mužjaka, ovaj put kraj kuće ne čini mi se nekim regionalnim kojim promiču prinčevi. A lokalni konjušari me ič ne interesuju. Dasa... (Kako to dosadno meni zvuči: kao neki u odelcu i s kravatom, nalickan, uglancanih cipela...) Pa jedini koji bi iole privukao moju pažnju možda je onaj čika Dasa, domar osnovne škole u koju sam išla. A, vala, taj i jeste samo da ga gledaš: tri-četiri decenije prošlo, a on isti istijat, ko da je imun na starenje.
Ali sumnjam da će ovud proći dasa što će moje srce da ustalasa.

Da sam onomad pala i poginula, niko nikad ne bi saznao zašto. Istina, nagađali bi, ali niko ne bi zasigurno znao šta sam se takarila gde ne treba i koliko je razlog prozaičan.
Pokušala sam da se gornjim delom tela izvijem oko širokog stuba otvorene terase, ne bih li videla odakle se čuje taj traktor, iz koje njive tačno. Izvodeći tu akrobaciju uz slabu pomoć leve ruke, desnom sam držala lavor (iz kog sam upravo prostrla veš). Propela sam se dobro, ali je ipak malo falilo da traktor spazim (pod uslovom da nije bio u drugoj njivi, zaklonjen drvećem). Ali shvativši da bih lako mogla izgubiti ravnotežu i sleteti na tlo, nasmejah se svojoj ludosti i odustadoh. 

Smešno mi bi kad zamislih kako bi svi nastojali da utvrde uzrok tragedije. Nisam stajala na zidu, nisam se previjala preko njega... Šta li je, kog đavola, radila? Ko bi i pomislio da sam htela, ne silazeći u dvorište i ne sekući grane jelovine, da vidm traktor?
 

Mačići i rađanje

Šarenko je,po svoj prilici, trudna. I to joj je trudnoća veća no u sestre njene,, iako se više branila od napasnika. Razgovaram sa svojim sestrićem o mačjem porodu koji očekujemo.
"Kako izlaze mačići, gde?""upita me Ignjat iznenada sa smeškom (koji kazuje da odgovor naslućuje).
"Paa, ovaaj... Ne znaam, šta ti misliš?
"Ja mislim ovde", pokaza stidljivo na svoju guzu.
"Otkud znaš, gde si to video?", nasmejah se.
"Gledao sam nekuu kučku kako se porađa."
"Gde si gledao", iznenadih se, "na telefonu?" 

"Da", odgovori on.
"Paa", rekoh mu, "nije baš na guzu; ja mislim (pravim se da ne znam zasigurno) da izlaze ovde". Samo prstom pokazah i ostavih njemu da imenuje ta vrata kroz koja se dolazi na svet.

Šta mi je -- to mi je

Ja se zavalila na jastuk, pa Stašu obgrlila levom rukom, a Ignjat mi prilegao na desnu. Desnu stranu knjige držim ja, a levu, na svoje insistiranje, Staša. I tako ja čitam, a oni delom slušaju, delom mene pipkaju. Šta ti je ovo, interesuje se Staša. Šta, odgurujem joj ruku, majica, šta. Ne, too, pokušava da mi objasni. Ma nešto mi iskočilo. A šta ti je to? Stomak. Onda se i Ignjat, koji se dotad samo smejuljio, javi da stvari imenuje pravim imenom.

Ne znam što je ova mala opsednuta mojim grudnim košem, ko što joj je i sestra bila. Ima mamu, ima drugu tetku, ima kojekakvih žena na svakom ćošku, ako će da uči anatomiju. A ona zapela mene da opipava i propituje.

Ne niču sve budale same.

Mene su otac i majka napravili.

Šta ću kad nemam

Nije prvi put da ona slika tuđe cveće, pa kači na društvene mreže, ne bi li impresionirala svoje (mnoge takođe vremešne) pratioce. Danas uslikala jorgovan, pa strepela da je u komentaru ne razotkrijem (kao što imam običaj, šale radi). I kaže: Pa šta ću kad nemam, samo nekoliko cvetova na drvetu. Hm, valjan argument...
I pade mi na pamet: možda bi trebalo i ja da zađem po tuđim dvorištima, da slikam tuđe muževe, tuđu decu, pa se njima ponosim kao da su moji. Šta ću kad nemam!

Što ti više lanac krate, to se više trzaš i otimaš, to više kidišeš i cimaš se da preskočiš plot.

Čim je zora svanula, negde oko šest, i ona se probudila. A čim se probudi, ona prča ko navijena. Spavaj, Staša, kažem joj. A ona seda u krevet i kaže meni: Ja cam cula necto mjau, mjau! Istina, nije jedini ranoranilac. I mačke se bude rano, pa su je čule i sad je dozivaju s terase.

Molim je: Ćuti, hoću da spavam još. Meni je docta, odgovara nemarno ona. (Svakom svoja muka najteža.) I jasno je da bitku za još malo sna neću dobiti.

Na mlađima svet ostaje. Još sedam nema, a tetka ustaje.

Moja dirigentkinja je juče na posao i s posla putovala krntijom od autobusa. Zato što su juče svi putevi vodili u Novi Sad. I samo ko je tamo išao na udobnim je sedištima sedeo (i sendviče jeo). Redovnim Lastinim putnicima izvukli su neka vozila iz naftalina, kalemili, budžili i krpili, ne bi li se otkotrljali do Beograda i nazad. Zna se šta je prioritet.

I danas su bile vidne uspomene za jučerašnji izlet, tj. još spontano okupljanje. Jutros u autobusu, kad krenuh da izađem, u korpi spazih jedan ceo sendvič u celofanu i jedan načet. Bahato, u skladu s političkim naređ... ovaj, ubeđenjima.
I oni se zasitili. Ili je u sendvičima salama mesto pečenice. Možda osećaju da će im izaći na nos. Ali sve to nije razlog da bacaju hranu, dok tolika gladna zjape usta.

Svih ovih dana nisam isključivala peć. Punila sam je bar na dvojku, pa posle držala otvoren prozor. A noćas (našla sam kad) uključila na jedinicu -- sad takoreći ladna ko led. Kunem se, bridi mi palac na levoj nozi.
Nesrećnice, sve radiš kako ne treba: ili pogrešiš broj ili pogrešiš trenutak.

Kad smo pošli u šetnju, baba je sadila jagode. Zbog toga je Staša bila jako uzbuđena. Kako sam razumela, Staša je mislila da jednu noć prespavamo i jagode već beremo. Ispostavilo se da nisam razumela. Već kad se iz šetnje vratismo, Staša upita: Baba, jecu poracle jagode?!

Kad bi rasle koliko ih mi priželjkujemo, sad bismo ih već makljali sa šlagom (a može i bez ičega).

Pusti Parove

Eno ga, priča bajke onim robovima. Dođi da vidiš trideset pet hiljada ljudi, otac mi kao prkosi. (Što da ne bude toliko? Idi ti da vidiš kad ih tovare u autobuse.)

Ocu je mozak ispran. Ali u majke kanda još ima zdravog razuma, još se i mom može privoleti carstvu.

Onaj priča sa TV-a, ovaj s kreveta, strina sa stolice... Treba to malo preostale majčine pameti zaštititi. Hoćeš da ti nađem tampone za uši, predložih. Ne slušaj, ne slušaj! Pusti Parove! Pusti Parove (manje od dva zla), da odahnem.

Sestra: Možeš li da se snađeš s dva laptopa?

Ja: Što ne mogu (nisu dve motike), mogla bih i sa tri (da imam).

Jedna integralna proja za gospođu! Iz kože bih iskočila, ako ne bih oči pokopala (ne)vaspitanom stvoru. Molim vas, vratite drugarice i drugove, dok neko nije stradao!

Cveta trešnja, srca se kidaju

Uđem u kuhinju i dok sipam u šerpicu kelj da zagrevam, ja i pevam: Cveta trešnja u plaaniinii, proleće se na put spreemaa, svee je istoo u mom kraaajuuuu, samo mene više neemaaa... Majci već kod proleća (ako ne i kod trešnje) pade mrak na oči i pojada se: Jao, boli me glava! (Kanda ju je od moje pesme jače zabolela.)
Ja odem u sobu, da tamo, dok se pregrejani kelj hladio, na miru pevam: Cvetaa trešnja u plaaniinii... A kad se opet našoh u kuhinji, otac ne zadrža za sebe utisak koji moje pevanje na njega ostavlja: Ne smeju ljudi da prođu ulicom od tebe!
Malopre odoh da se tuširam, pa ispod vode jadikovah (ne misleći da će ponoć skoro) iz sveg glasa: Cveetaa trešnja u planiinii, proleće se na put spreemaaaa, sve je isto u mom kraaajuu, samo mene više neemaaaa... Ne bi me iznenadilo da sutra nema još nekih, što spavaju već, a prozori im nisu dovoljno daleko od mog kupatila: ne bi bilo čudno da im srca otkažu od strave. 

Cvetaa trešnjaa u planiinii, dok ja ruke, nogee peereeeem, sve je istoo u mom kraajuu: dok se kupam, ja se deereem (to iz ugla mojih roditelja, inače pevam ko slavuj). Cveetaa trešnja u plaaniinii, prepuče mi srce striinii, pa i stricu srcee puučeee što sred noći arlaauučeem.

Maša: Dobila sam pet na pismenom. Znaš o kome sam pisala? O tati.

Ja: Nisam ni mislila da s o meni.

Maša: Ih, o tebi bi mogla... knjiga da se napiše!

(Ja: Ne znam da li bi se ko tog posla latio, ali sam sigurna da je odgovarajući žanr -- lirska tragedija.)

Mi Cigani

Pre neku godinu Matija je s mamom proveo nekoliko dana u bolnici. Posetila sam ih nakon druge bolničke noći. A cimerka im, ispostavi se, beše romske nacionalnosti, s osamnaestomesečnom bebom (koja vazda kmeči i ne dopušta da joj se priđe).
Iznenadila sam se, moram priznati. Ne što ja imam nešto protiv, nego što nisam znala da je cimerka Romkinja. Nisam rasista, daleko bilo, nemam predrasude, ali eto društvo ih implicitno nameće: što bi se to moralo naglašavati? Doduše, isto bih očekivala i da je Britanka, Rumunka, Mađarica...
Normalno sam razgovarala sa ženom. Štaviše, trudila sam se da nikako ne pomisli da je ignorišem ili zapostavljam. Ni to preterivanje nije normalno, ali pošto znam kako ih inače u društvu tretiraju, osetila sam potrebu da joj stavim do znanja kako ja nisam deo te mase i da joj na neki način nadomestim poštovanje koje mnogi uskraćuju njenom narodu.
Kad se sestra sutradan vratila kući, donela mi je od cimerke velike pozdrave. Kako ti je lepa sestra, rekla kad sam izašla. (Jakako, sva šarena, ko proleće.) I dobra, baš se vidi kako je dobra. Jeste, potvrdila moja sestra, i dobra, stalno čuva našu decu, ona nema svoju. I kako čita knjigu (Matiji slikovnicu o krtici i izmetu raznih životinja... eto takve knjige tetka deci bira), ukazala je na moje čitalačke sposobnosti. (Izražajno čitanje je najmanje što sam mogla da naučim u gimnaziji, upisavši smer spiker-voditelj programa.) Pa kako se lepo oblači, divila se. Prepoznala njihov stil, našalih se. Ja htela da kažem, našali se i sestra: Voli ona tako da se oblači, ciganski! Ali rekla: Ona nosi samo te jake boje, ne nosi ništa tamno. Volim ja to, rekla cimerka. (Pa ko da ne voli zeleno ko šume, žuto ko maslačak, roze ko zumbuli, plavo ko procepak, crveno ko gladiole, narandžasto kao pomorandže?!)
Možda nisam ciganske krvi, ali mi takve misli i osećanja. To što je nju toliko očaralo u stvari je duša, široka i topla, naklonjena svemu ljudskom i čistom, duša u kojoj ima mesta za sve dobre ljude, bez obzira na njihovu boju kože i etničku pripadnost, na društveni ili intelektualni nivo. Svidela joj se moja jednostavnost i skromnost jer, naposletku, svi smo mi ništavna, kratkotrajna bića. Niko od nas nije vredniji i dostojniji života od drugih. Niko.

Kako sam odmah posle hora strčala do stanice, još dugo bejah pod utiskom. Pošto mi koleginica ode, a moj autobus još ne dođe, počeh da mumlam melodiju "Vostani Serbije". Da sam to činila prilčno glasno shvatih kad me neki dečkić u čudu pogleda. I tog trena zamukoh, ali se osmehnuh i tobože zagledah u telefon. Mali je očito ostao u uverenju da sam neka ludača. Jer pevanje, makar i prigušeno, na javnom mestu (sem ako si na bini) nedopustivo je.

Ima ko može

Čim spazi da baba secka neko testo, i Staša se hitro stolu primate. Jooj, zavapi baba, ne mogu više! (Ne trpi žena da joj se deca u posao mešaju i brašno po podu prosipaju.)

Staša spremno i jedva dočeka, te ponudi (za obe, mišljaše idealno) rešenje: Ako ne modzec, onda daj meni nodz!

Uvek neko od zelje izgara za onim što nama dodijava.

Zanima me samo da li svi ovi voditelji i njihovi gosti zaista veruju u sve ono što sa zanosom govore (o masi koja kliče predsedniku i grupi, šačici huligana koji ruše grad) ili su na nekim drogama. Ne mogu da prihvatim kako su sigurno (ne uvek i privilegovano) radno mesto i petstotinak evrića plate dovoljan motiv. Zaboleše ih dlanovi od samoaplaudiranja. U modi su cipele s đonovima tanjim od obraza (ili u porastu obrazi deblji od đonova -- isto dođe).

Slatke smo

Pre no što juče kretosmo u šetnju, Staša trknu do ogledala, rekavši: Da vidim kako cam catka! Postoja malo gledajući se sa smeškom. Potom i mene odvuče od ulaznih vrata. Insistirala je: Dođi ti da vidiš kako ci catka!
I tako stadosmo pred ogledalo obe, držeći se za ruke, pa gledasmo sopstvene odraze i smeškasmo se zadovoljno: Kako cmo catke! Bože, kako smo slatke!
Strahujem da su potom, dok smo vozile bicikl (njen, udruženim snagama: ona vrti pedale, ja odostrag pogurkujem), mnogi prolaznici gledajući  nas oboleli od dijabetesa. Žmurite, ljudi, žmuriite, ne gubite ludo glave: klonite se sestričine i tetke, što catke su i oči im plave.

Voljene gaće

Jedva me Staša jutros probudila. A nekoliko se sati svojski trudila. Slutim da ne beše više od sedam kad je oči otvorila, pa sede u krevetu i kroz sanjivi osmeh preda me isturi argument za buđenje: Vidi, dan je! (Prokleta moja roletna, što ne smem da je spustim jer se onda zaglavi i nakrivi, pa je pitanje trenutka kad bi se otkinula. Ko zna koliko bi vode posle proteklo dok se moj otac, uz silne psovke, lati popravke.) Navaljivala je da idemo po sladoled. Napolju duva, rekla joj baba. Pa obuci cu jaknu i stavicu kapu, odgovorila Staša. (Za sve probleme postoji rešenje.)
Kad konačno ustadoh, videh na krevetu Stašinu pidžamu i gaćice. Sama si se obukla, upitah. Da, odgovori ona. A onda mi sinu: Pa što si i gaćice skinula, šta si obukla? Pa obukla cam one gace cto ci mi ti (sinoć) ckinula. Staša, trebalo je samo helanke od juče da obučeš, prljave se gaće ne oblače! Ali ja cam dzelela, gotovo se ljutnu ona, volim te gace!
I šta da radimo kad voli dete? Ljubav (i prema gaćama) morate da razumete. (A kad Staša ode kući, majka će joj gaće presvući, tj. naći neke jednako voljene, da one juče nošene zamene.)

Drugo stanje i prolećno raspremanje

Ona kaže da radi svašta po kući, latila se prolećnog raspremanja, uhvatilo je neko ludilo. Zarazi i mene, našalih se. (Rado bih poludela ako će to ludilo da se manifestuje sređivanjem ormara, za početak).
Moraš da ostaneš trudna, reče ona, i da si u petom mesecu. (Ni sama se, kaže, inače ne bi nakanila.)
Eh, ništa onda, preskočiću prolećno raspremanje ove godine. Još ima šanse da se  bar s jeseni stvari dovedu u red. A dotle na dušu (ne)određenom donoru nek je ovaj nered.

Crvi su rešenje

Sestra: Mi više ne jedemo mančmelou, smučio mi se! Neki ljudi našli crve i parazite! Verovatno zavisi gde je stajao i koliko, ali neka hvala. Više me ne mami!
Ja: Trebalo bi crve da ćušnu u sve industrijske proizvode, pa smo mirni.

Sestra: Mi rešili da ne kupujemo grickalice, da vidimo kako nam je bez njih. Evo već dve-tri nedelje ništa ne grickamo. (A nokte, a nokte?!) Osim plazme i poneke bananice.
Ja: Eheheh, baš apstinirate. 

(Za njihovo dobro, mogla bih joj reći da su i u plazmi nađeni crvi, a mogu i u bananice da ih stave, pa da grickaju celer i šargarepu i da ih vidi bog žive i zdrave.)

Zato što je bogat

Deca obično žele da liče na mamu ili tatu. A kad Petri beše tri-četiri godine, imala je nedoumicu, što konačno podeli s majkom: Da li dete može da liči na ujaka? Neobično beše svima. Ali dobro: ujak krupan, naočit...
Zašto želiš da ličiš na ujaka, pitala je mama, zato što je lep, što je visok? Zato što je bogat, odgovorila ćerka. Tako mala, a već izuzetno mudra.
Ne možemo birati ko će nas začeti i roditi, pa bar da odlučujemo na koga ćemo ličiti. Nemamo ništa od plavih očiju i prćastog nosa kao u tetke, od bujne kose poput mamine... Slaba nam vajda od tatine tvrdoglavosti, dedine tolerantnosti, babinih jagodica... Od lepote pogotovo slaba vajda. 

Ličiš lepo na ujaka, pa se u bazenu praćaš: i ne brineš: život ište, al' imaš čime da mu plaćaš.

Duša

Ja: Znaš kako se zvala babina majka? Tomanija.
Staša: Miclim da cam je nekad upodzala.
Ja (osmehujući se): Nisi mogla da je upoznaš: ona je umrla pre nego što si se ti rodila i pre nego što se mama udala. Znaš gde je živela?
Staša (koja je dotad pomno slušala i tugaljivo gledala, najednom odlučno skoči): Idemo onda tamo da je upodznam!
Ja: Kako da je upoznaš? Rekla sam ti da je umrla.
Staša: Ali tamo je njena duca!

Ja (ljutito): Tvoj tata mrzi mačke i šutira ih, bezobraznik!Ignjat (razumevajući šta je uzrok problemu, kajući se): Nisam ga navadio da ih voli!

Staša je bila ostavila dva mančmeloua (dok sam ja bila u Beogradu, pa ne imadoh od toga vajde). Deda je odmah pojeo jedan. Ali jedan ko nijedan. Da pojedem i ovaj, upitao babu, koja, još ne sasvim zdrava, beše u polusnu. (Baba usnula, a mančmelou na stolu mami. Ko da ga gleda ravnodušno, ko da se odupre?) Kaže da mu je odobrila taj postupak. Ali ona kaže: Spavala sam... ne znam, možda sam i rekla. Čovek koji spava ne može se smatrati uračunljivim. Ali onaj kom se jede slatko ne bira sredstva.

Kašlje glasno

Ignjat je ponovo pokušao da urazumi majku i izbegne odlazak u vrtić. Za to je imao ozbiljan razlog: "Ne mogu da idem u vrtić, ja mnogo kašljem, a druga deca (u susednim grupama) spavaju." Da svima bude jasno: Ignjat kašlje glasno. A umeo bi i glasnije, ako se potrudi, čime bi mogao nedužnu decu, željnu prepodnevnog odmora, da izbudi. Nedopustivo je da im svojim kašljanjem remeti san.

No majka prema usnuloj deci obzira nije imala -- opet u vrtić Ignjata poslala.

Sramota

Tek što se ratosiljala temperature, pustila jezičinu (bolešću, reklo bi se, nimalo oštećenu). 

"Što ne skineš onaj veš sa žice?", upita. "Vetar duva, samo vija, sramota!" Pa nastavi da zvoca: "Ima deset dana kako je opran; već se i drugi isprljao, treba da se pere."
Pa šta? Ja ću skinuti kad ja hoću, zato što ja hoću. Zabole me d...uvo za one koji nemaju pametnija posla no da zevaju u pet pari mojih čarapa i šest pari gaća. Valjda se čudom čude: "Još vise one prugaste natkolenice! Gle, i gaće plave (malo izbledele, verovatno od vetra) još okačene!" Verovatno nema interesantnijih tema da začine zajedničko ispijanje kafe.
Majka nikako da shvati da za mene "svet" nije nikakav argument i motiv: ja ništa ne radim da ne priča svet ili zbog nekog. Radim ono što ja želim i kad to želim, a ne kad drugi smatraju da treba. Mrzelo me da skinem gaće (sa žice, sa žice!). 

Sad je žica na terasi konačno prazna. (I majka i svet mogu da odahnu.) Red je da skinem paučinu po ćoškovima, sramota!

A Šarenko može da sluša dok pevam: Zaaspooo Jaankooo pood jaablaanooom, milee mojee draaaaee... Izvrnula se na krevet i spava li spava (skoro kao Janko, mrtvim snom). Žućko se doduše zavukao pod šporet (dokle las moj verovatno slabije dopire). Nisam siurna da je to zbo prohladne prolećne večeri.

Raasloo mIii jeee baaAdeem drrvoo, tankoo, viisoookooOoo, tankoo viisoookooo.. otpevah, taman kako treba, u špajzu (dok sam rezala hleb).A majka dreknu: Joj, ćuti, idi napolje pevaj.
Nema ič razumevanja za umetnost. Staje na put umetničkom razvoju svo deteta. Umesto da načuliji uši i čuje potom: Zaaaspoo Jaankooo pood jaablaanoom...
Što roditelj može da te unazadi, niko ne može.

Ako je novac sve što imaš ti, o, kako te žalim stvore siroti...

Kvočka u autobusu

Previše mogućnosti je mač sa dve oštrice: ima i prednosti i mana. Recimo, kad uđem u prazan bus (jedan od večernjih polazaka, kad je većina već ušuškana u domovima), ja ne znam gde bih radije sela. Volim pozadi na onom izdignutom sedištu, ali sam besna što je staklo baš u tom delu prelepljeno nekom reklametinom. I ima tobož nekih rupica, da nazireš napolju dan, proleće i maslačke. Ali ja ne trpim da mi vidik kvare te tačke. Zato sedam na sredinu, s leve strane (one na kojoj nije sunce), gotovo uvek. A najviše volim na prvom sedištu, da gledam otvoren put. Doduše, tu obično sednem kad se vraćam o ponoći, pa mi se oči brzo sklope i slaba mi vajda. Ili na narednoj stanici uđe neki šoferov poznanik, kolega i baš tu se nadžogeri, da ne kažem naguzi (a baš je to odgovarajući izraz). Pa em od njega ništa ne vidim (njegova mi leđa nimalo nisu interesantna), em celim putem melje. A ja celim putem proklinjem i njega što se tu nacrtao i sebe što sam tu sela.

Šta ću, nekad ne odolim. Tako i večeras: Rekoh, ajd da sednem, da rizikujem. Ali pošto posedeh nekoliko minuta i ne imadoh kud da protegnem noge koliko im paše, bacih nekoliko puta pogled ka drugom sedištu na suprotnoj strani i procenih da bi se noge tamo mogle više razbaškariti. Tako prebacih sve tri svoje (i sve tri zelene) torbe, teške ko sinje olovo, i preselih se.
Pa ja se u autobusu, pomislih, nameštam ko kvočka na jajima. Tako sam u mogućnosti: pedesetak sedišta, desetak putnika. Da putujem u špicu (s buljukom radnika), ne bi mi palo na pamet da tražim dlaku u jajetu, tj. sedištima mane.

Lepo ti stoji

Našavši se pred ogledalom, spontano i nesvesno, verovatno i samozadovoljno, prevukoh rukom niz novu zelenu tuniku. Našavši se pokraj mene i uočivši to, bez posebnog naglašavanja, Staša primeti: Jepo ti ctoji!
Eto čemu, između ostalog, služe sestričine: da u pravom trenutku kažu pravu stvar!

Zbog telefona

Donela sam tri nove knjige, pa, kako bih sestriće zauzdala, rekoh da sednu na krevet, a ja uzeh da im čitam "Ljutito meče". "Jao, ko će da mi da naočare iz torbe", zavapih, "bole me malo oči". (Hoću reći: ćorava sam prokleta bila, ne vidm dobro.)

 Ignjat jedva dočeka da me prekori (i vrati mi milo za drago): AaA (nije ni čudo da te bole), što si ceo dan gledala u telefon(a)! KO? JA? (Samo pogledam je li mi ko pisao i odgovorim kad treba.)Čuo to od odraslih. Tako ja njega povazdan kritikujem što bulji u ekrane: od telefona, od tableta, od laptopa... Dočekao svojih pet minuta, da se revanšira.
Malo potom, dok sam kucala poruku drugarici, videvši me s mobilnim u ruci, tj. na kolenu, Ignjat mi se primače, unese u lice i dreknu: Ostavi telefon!

Sad on glumi mene i razumnu stranu, a ja sam ona opsednuta i nepromišljena, koja šteti vidu. Hm, drugo je to, moj sestriću. Ja imam neka posla koja ne mogu da obavim bez laptopa. Ne traćim vreme i vid uludo (na igrice i crtaće).

Mačke čistačice

Prvo je onu svoju sapunicu (od kojih se prave baloni) izručila i razmazala po TA-peći. Kako sam se prodrala i požurila po krpu, ona se rasplakala i žurno otrčala u špajz (i čučnula kraj šporeta), proslovivši da je "camo htela da pomogne". (E, najviše bi mi pomogla da se od sličnog pomaganja uzdržavaš.)

Brzo smo odnose izgladili: zamazala sam joj oči čitanjem pesme o ljutitom mečetu. A malo potom na peći sam ugledala dve gomilice pavlake. Ko je ovo uradio, dreknuh (ali obazrivo, da se ne uvredi). Nicam ja, požuri odmah da se opravda, dzucko je. Kako odmah potom okrivi Šarenka, izgleda da joj je Žućko bliži srcu ili je šarenko stvarno veća nevaljalica. Šarenko? Da. E onda će sad da čisti. Staša ga smesta donese s terase i primače peći, a Šarenko prionu na (slastan) posao. Vidi kako čisti, primetih. (Vrlo je praktično, mora se priznati.) "On ce cvaki dan da cicti kod mene", dodade ona, ne uspevši da zauzda oduševljenje. Šta, upitah. "Ono cto ja p(r)ocpem", reče.
Blago deci što mačke imaju: njihove će kuće da blistaju.

Noge nebrojene

Već drugi put Žućko nas je pratio u šumu. Staša i ja napred, krčimo put, a on za nama, lagano se provlači kroz šiblje. Kad izbismo na utrinu, Staša predloži da ga ponesem(o), računajući da se umorio. A nije on umoran, nasmejah se ne brini.
Ona je onda imala svoje objašnjenje za Žućkovu kondiciju: "Dzato cto on ima ocam noga. A mi camo tri."
Pošto se ismejah, podstakoh je da mu noge mački prebroji, što ona i učini, pipajući svaku ponaosob (da se ne zabroji). Na prebrojavanju naših nogu nisam insistirala (ostaće u zabludi neko vreme). Uostalom, od viška glava ne boli.

Prvi april već gotovo minu, a nikako da joj uđem u trag: šalu je odneo vrag.