- Kad čujem muziku, meni se plače jer ćemo svi umreti - izjavi Maša juče dok smo se napoznatim putem spuštali u nepoznatu šumu.

A vi, pevate li? Mislite li o smrti? Lutate li šumama kao moji sestrići i ja? Pevajte, jer život je kratak, svi ćemo umreti...

Mali savet: ako već šijete i nemate kad jesti, ne nosite do kontejnera smeće u obe ruke. Kojom ćete pridržavati suknju (da ne spadne)?

Što više šijem, ja sve zgodnija! Manite se dijeta, herbalajfa i alojevera, šarenih laža; kupite šivaću mašinu (i jeftinije i zabavnije)!

Juče ujutru jedna je žena rešila da ode. Nevidljiva kap prelila je nevidljivu čašu i žena se bacila sa svoje terase (recimo, jer precizna lokacija nije mi poznata a ni bitna). Jedna je žena odlučila da ode. Recimo zato što je bila tužna, usamljena, nemoćna. Recimo, jer prave razloge niti znam niti su sad bitni. Jedna je žena odlučila da umre.

Nekoliko sati potom prošli smo pločnikom na kojem joj se okončao let.

- Ne gazi tu - opomenu me sestra.

- Kako znaš da je baš tu? - upitah, izbegavajući pretpostavljeno kobno mesto.

Ona slegnu ramenima.

- Po ovoj mrlji možda - pretpostavih, iako se mrlji (možda zahvaljujući brzoj intervenciji komunalnog preduzeća) nije mogao utvrditi trenutak nastanka i uzrok. Možda se ovih dana tu nekome razbila flaša piva, možda je nekome ispala i razbila se lubenica...

Elem, znajte, kad jednom napustite ovaj svet, za vama će možda ostati kakva mrlja, da neko vreme na vas seća. A vrlo je moguće i mnogo verovatnije da ni mrlja ne ostane.

Uzela Staša danas moju kutiju sa špulnama: - Mogu samo da razgledam boje?

I onda se kao seti: - Mislim da sam jednu ovakvu videla kod kuće. (Baš sam se pitala gde je mogla da se zaturi.)

- Stvarno? Uzela si mi špulnu?

- Nisam je ukrala, pozajmila sam je.

Dok beše mala, Maša mi, kad ne vidim, "pozajmljivala" krupne kristalne perle (da njima izvodi neke čarolije), a ona špulne.

Iza leđa im OVOLIKIM slovima piše: ZABRANJENO SKAKANJE U BAZEN. A naša deca navalila da skaču iz zaleta.

Samo oni skaču, primeti sestra.

Ostali čitaju, nasmejah se.

Sestre mi se prućile pod baldahinom u akvaparku. I zovu me: Dođi, sejo, lezi kod nas!

A nisam ja naučila da ležim, dajte kakvu mašinu da šijem!

Ako vas danas sugrađani nisu sažaljivo gledali na oglasnoj tabli, imali ste mnooogo sreće.

Dva-tri puta dobijem istu poruku... Važenje vašeg kredita ističe... posle toga ćete moći samo da primate pozive, a ostatak kredita će biti obrisan.

U, ala ćete da me oštetite za 25 dinara i 54 pare, svisnuću.

Tako je kad imaš dva telefona. A koristiš uglavnom društvene mreže i gigabajte.

Uđem u poštu i ljudi me čudno gledaju...
U (lupim se fiktivno po čelu), ja zaboravila da stavim masku i koja je godina.

Otkako šijem, suknja se okreće oko mene! Nemam kad da dangubim jedući. Vi kako hoćete, ali bolje dijete od šivenja nema.

Niti jedem niti pijem;
danju, noću samo šijem.

Sestra mi je noćas pred polazak u šetnju, oproštajnu (jer ona se vraća u Kanadu, ja ostajem ni na nebu ni na zemlji), rekla da sam zgodna.

Po povratku iz šetnje, negde oko pomoći, pojela sam krišku i po hleba s tankim slojem masti i kolutićima paradajza. Samo mi se to jelo. Teško je biti zgodan kad je glad nezgodna.

Golemo je zadovoljstvo samo sedeti na klupi, ne biti niko, nemati nikog, ne ići nikud, ne gledati ni u šta, ne stremiti ničemu... Samo sedeti.

Neki ljudi me ne razumeju jer govorim brzo.
Većina me ne razume ni kad nacrtam.

Jedna od najgorih stvari kod male dece je što se bude pa me bude kad mi se ne budi.

Ove pegle što pište izmislili su (na svu sreću) za zanesenjake kao što sam ja. Da uključim neku mutavu, davno bi mi kuća izgorela.

Sestra, koja treba da se spremi za porodičnu proslavu, gleda na sat: - Ijao, pola dva! Leti vreme!

- Šta pola dva! Ijao, pedeset godina! Leti vreme...

Volela bih da vidim kako se moji sestrići udvaraju devojkama na netu. Ako su onako ograničeni, banalni, nezanimljivi i čak dosadni kao njihovi vršnjaci koji me spopadaju (nesposobni da pojme učtivu indirektnu poruku: ne zanimaš me!), da ih se odreknem preko novina.

Ja: Žućko je postao nevaljao, beži... Moram sutra da im kupim tablete protiv glista.
Stađa: I protiv bežanja!

Ja: Žućko je postao nevaljao, beži... Moram sutra da im kupim tablete protiv glista.
Stađa: I protiv bežanja!

Ostale sestra pita: - Ko će još?

A meni kaže: - Daj tanjir! (Kad ja budem odbila trileće, svet će propast, dobro biti neće.)

Hoćeš sok (od višnje) ili sladoled? - sestra me pita.
A otkad jedno isključuje drugo?! (Ne potcenjuj moj kapacitet!)

Hoćeš sok (od višnje) ili sladoled? - sestra me pita.
A otkad jedno isključuje drugo?! (Ne potcenjuj moj kapacitet!)

Hoće moja sestričina da joj majka sa šortsa odšije flaminga. Kaže: Nemam ja 12 godina (nego 14)!
Taman da ih ja sebi našijem.

Fejsbuk mi dodija: U kom gradu živite, pa gde radite, pa gde idete...
Šta te boli .i.

14. avgust 2020.

Čekam autobus i gadim se. Klupe na stajalištoma služe da se pod njih bacaju prazne kutije cigareta. A kameni plato da se , makar s male visine pljune. Evo kosa mi se diže i pritisak svaki put kad gospodin uzmeđu dva dima opušteno pljucne. I katkad šmrkne, da razbije monotoniju. Nadam se da autobus brzo stiže, ne mogu još dugo podneti.

Kako se skida sa igle (šivaće)?!

Ne volim te zato što si takav kakav si, što ti zaslužuješ da budeš voljen.

Volim te zato što sam takva kakva sam i ja što zaslužujem da volim.

Upravo sam slistila jednu krušku. Ne znam da li je to po onoj hrono metodi, ali mom organizmu baš godi. I to nije sve! Sad ću da pojedem tanjir čorbe s kelerabom i parče (ili dva) zapečenih makarona sa sirom. Šta da se radi, nisam stigla pre.

Sve radim u trku. Pođem od kuće: šaku žita golubu, tri šake jarme s vodom patkama, po šaku granula mačkama, šaku granula štenetu. Ja mogu i da ne jedem. Ili ću jesti kad stignem, nisam ni gladna.

Vratim se kući, s kapije mi pod noge podleću jedan mačor, dve mačke, tri mačeta, psić, dve patke i golub. Dobro, lažem za goluba i patke. On je u kutiji, da ga mačor ne pojede za ručak (pre neki dan smo mu ga iz usta iščupali), a patke nisu baš poverljive i drže distancu (možda i zbog korone). Uglavnom, svi razjape čeljusti i kljunove (ko šta ima) iščekujući svoj obrok.

I krenem redom, nekim, kako mi padne na pamet: po šaku granula mačkama i psu, tri šake žita patkama, jednu šaku žita golubu, jednu šaku žita meni... Ups, greška, to nije moj ručak, zanela sam se. Ali sad mogu i ja da čalabrcnem nešto s nogu.

I tako. Čudila se nedavno moja Mia kako ja tolike životinje uspem da nahranim. I zasmejala sam se. Nekad je moja baba hranila punu štalu krava, pune obore svinja i stado ovaca, buljuk kokošaka... Ali, bogami, i moje serviranje potraje.

E što mi idu na živce ovi snimci s receptima. Šest sati mi on secka kelerabu i luk. Pa, čoveče, znam kako se seče! De ubrzaj malo, ne mogu te slušati letnji dan do podne. Pogotovo što je podne davno prošlo, pada noć, a creva mi krče.

A on sve natenane, pa raspreda od Kulina Bana! De pohitaj, majku mu, omatori mi u bašti keleraba!

Javio mi se čovek u pekari, a ne znam ko je.
Ako to nije neko s Fejsa, možda sam ostarila, što pomisli moja sestra kad su je leđa bolela od kovida.

Ignjat: Zamisli neki čovek naaajbogatiji, može sve da kupi. BMW, mercedes...

Ja: Ali najvrednije se ne kupuje. (Besplatno je, a neprocenjivo.)

Ignjat: ?

Ja: Zdravlje...

Ignjat: A da, da.

Ja: Ljubav...

Ignjat: Da, da.

Ja: Sreća.

Ignjat: Da, da.

Ako ćemo se na društvenim mrežama imenovati po istom kriterijumu - bračnoj i roditeljskoj (ne)ostvarenosti, onda ću tik uz hermafrodite (u Fejsbukovoj knjizi venčanih verbalno srasle bračne partnere) i (ponosne) mame jednog, dva, tri ili osam čeda, stajati (pokunjeno i posramljeno) i ja - babadevojka.

Idem jutros niz drum, neispavana, razmišljam, pa najednom odbrusim glasno sebi: Budalčino, BUdalčino!
Ima milion razloga za to.

Doba korone - idealno za popravku zuba i izjedanje makovnjače: ne vidi se ništa od maske.

Koka-kola: Biću uz tebe kad god ti treba prijatelj.
Ja: Mož' da džedžiš tu kol'ko hoćeš, ja te srknuti neću.

Ona mi piše: On te traži, svetloplava multipla.
A ja otprilike znam jugo, fiću i keca.

Ako sam te ikad videla bez maske, džaba što ti je sad s licem srasla.

Ako nam duše nisu bliske, džaba se telom uz mene pribijaš.

10. avgust 2020.

Petoro dece u našoj kući, a narod u okolnim kućama pije lekove za smirenje. Mi tupa pogleda zurimo u prazno, ne pružajući otpor, dok nas gaze kao tenkovi.

Mnogo mi je tužno kad muškarac za neku ženu kaže: Da znaš kakva je to riba NEKAD bila!
Uopšte, tužno je sve dobro što više nije.

Ja: Šta radite to?
Ignjat: Iglamo iglice.
Ja: Pa dokle to više?
Ignjat: Do kjaja života!

Dok sve sestriće (od kojih većinu treba najpre istuširati) strpam u krevet, mene komotno mogu strpati u "Lazu".

7. avgust 2020.

 

Pošla da se tuširam i nigde šnale (one što je išla od glave do glave), da podignem kosu.

Kad nam je kuća ovako puna dece (i njihovih razbacanih stvari), lica s Interpolove poternice ovde bi našla večito utočište.

KOLIKO sam ja tolerantna uvek se videlo kod zubara...

Samo ovom gospodinu da završim!

OK.

Samo da uradim ovoj gospođi, žuri na posao.

Važi.

Samo drugu da vidim zub, boli ga, čujete kako kuka...

Nema problema!

I sve uz osmeh. Čekam, ja nikad nigde ne žurim. A na cilj i ne želim da stignem.

Samo izvolite preko reda, samo izvolite. Što više juriš, život ti brže izmiče.

7. avgust 2020.

 

Staša je u zoru sela u krevetu i obavestila me: Sanjala sam da se kupamo u mom bazenu sa VEELIKOM ajkulom.

Gde je (tolika ala) stala i šta je htela (je li nas obe pojela) ne znamo. Ali možda zato bazen svaki čas curi. U ajkule oštri zubi!

Ovi što dislajkuju po netu kanda su paćenici i kompleksaši.

Kad mi se nešto ne sviđa, samo "premotam" dalje.

Staša (dok gleda crtaće na Jutjubu): Ti si gledala taj crtani?

Ja: Jesam, kad sam bila mala.

Staša: Znači, ti si znala sve o kompjuterima?

Ja: Hehe (nismo znali ni šta je kompjuter), ne, mi tad nismo imali kompjutere, gledali smo na TV-u.

Staša: Obojila sam medveda.

Ja: Da vidim.

Pokazuje mi ga, zelenog, i kaže: Pošto je to tvoja omiljena boja...

Ja: Jao, divno! A da mu nacrtaš neko drvo i kruške, da ima šta da jede?

Staša: Ne mogu. Umorile su mi se ruke!

Legnem usred leta. Probudim se u dubokoj jeseni. Ova godina ne voli statičnost.

Baba: Joj, nemoj na terasu, vidi kako pada kiša! Idi u sobu!

Staša: Ali ja nemam ništa da se igram!

Ja: Imaš mene!

Staša: Ti nećeš da se igraš. (Još sam u postelji.) A kiša pada samo na terasi, napolju ne pada.

Traku koju je negde iskopao Ignjat dograbila je Staša, na nesreću Betmena i Spajderrmena. Oba superheroja začas su onesposobljena.

Staša, što diraš tu traku, nevaljala si - rekoh.

- Bar ne gledam u telefon - reče ona, udubljena u posao.

- I to što kazeš - morala sam da se složim, kad joj redovno zbog telefona gunđam

I kokoške naučile marketinške trikove: uzmem iz frižidera jaje prosečne veličine, ispržim ga - a ono se prepolovi. Ko kinder jaje: spolja ohoho, unutra ni za zub.

Kad ja nešto žurim i u pretrazi kucam ime nekog prijatelja (rođaka), a Fejsbuk mi odgovara "nothing found", skoči mi pritisak iz momenta.

Šta nothing found, jedi, bre, govna (izvinite, oprostite)! :)

Nema potrebe da vi brinete o svojoj kilaži, ima ko će. Postoje dobri ljudi, divne duše, koji vas i onlajn odmeravaju (premeravaju odoka) i kad procene da je situacija alarmantna, pošalju vam u inboks reklamu za neke bućkuriše od kojih ćete očas posla, bez po muke, povratiti ili steći idealnu liniju. I ne samo to: cvetaćete od zdravlja i lepote, ovce će vam se množiti i pšenica bujna biti, cvetaće vam ruže, med i mleko teći...

Treba samo da iskeširate jedno sto pedeset evrića. Herbalajf i Aloje vera -- mrtva trka! A nije njima da vas oderu, ne pričinjavate im se kao ovce za šišanje, oni samo brinu za vaše zdravlje i lepotu, oni su lajfkoučevi koji hoće da vas pouče dobrom životu i pomognu vam da se dobro osećate u vlastitoj koži.

Samosvesni i, uprkos gabaritu, zadovoljni gospodin, sklon humoru, primalac jedne od ovakvih poruka, ostavio je hijene bez teksta jednim pitanjem: Zar vi mislite da je meni to potrebno?!

Znam da su ovi proizvodi nekome pomogli (računam više sugestivno), ali uvek radije glasam za zdravo i prirodno (ne može biti prirodno što je u prahu), uravnoteženo. I ne mogu da podnesem nasrtljivost i ushićenost tih prodavaca smutija.

Ako si iole situiran i hteo bi smršati preko noći (što nikad ne biva), začas te smute i olakšaju ti bankovni račun u zamenu za čarobne napitke. Ali čoveku je uvek lakše da plati obećanje da će sve biti brzo i bezbolno, no da se potrudi i pomuči, te smrša zdravo i besplatno.

U toku je ovogodišnja akcija: upoznaj Srbiju da bi joj što više smeća ostavio (i 6.000 slika na Instagram stavio)!

Volela bih da mogu da ne spavam, bar dok je leto. U snu gubim dragoceno vreme, za koje mi izmiču dragoceni letnji prizori i prilike.

Оче то

Кад је моја мајка јесенас два-три дана повраћала и патила од дијареје, па коначно, исцрпљена, отишла код лекара, лекарка се није много потресла. Мајка прича своје муке: а лекарка, с наочарима на врх носа, зури у монитор и већ куца, а све понавља: оче то, оче то... Мајка се пожали да повраћа, она примети: оче то од паприке; мајка се пожали на бол у стомаку, докторка опет пет пара не даје, оче то од парадајза; мајка се пожали на дуготрајни пролив, а ова је опет умири (без панике, госпођо, нормално је): оче то од лубенице (поготово ако си је лане јела)... /Дешавало се да оде због отечених колена или се жали на бол у куковима, отежано кретање, а, место каквог савета, лека (бар за ублажавање бола), добије учено мишљење: то је нормално за ваше године. Па што онда сви шездесетогодишњаци не гезају?/
Изашла мајка, па не зна што је дошла. Лекар хитне службе рекао је тог јутра телефоном да треба да прими инфузију; ова само што јој не рече да се клони пијаца, пиљарница и властите баште, за инфузију се и не нашали. Изгледа да проблема никаквих нема, здрава ко дрен, само једе поврће, а од поврћа болест "оче". Не знам само што јој је притисак вазда око двеста, ваљда "оче то" од масних колача (није да неће).
Недавно мајка чекала да јој друга лекарка препише терапију, и док је она прегледала једва једног пацијента, ова прва, што узрок свим тегобама налази у баштенским културама, прегледала (диви се мајка) већ пет-шест пацијената. Па шта јој тешко, исклиберих се ја: оче то од паприке, оче то од парадајза... и час посла празна чекаоница.
Оче то од тиквица, оче то од кромпира, оче то... од незаинтересованости и недостатка емпатије. Не требају њој ни ултразвукови, ни скенери, ни магнетне резонанце. Кад оде да констатује смрт какве старице, као узрок вероватно наведе: оче то од старости.

Ignjat uzeo babin telefon pa se prućio po krevetu. I progunđa:

- Jebote, sad moram da igram igrice za devojčice.

- Što?

- Pa obrisala mi (Staša s kojom se oko telefona grabi) za dečake! Sad ću ja njoj!