Zavet moga pretka (verzija druga)

Deda Stevo, ja ti podižem spomen, evo:

džaba krila od mermera i cvetovi mesto trave,

ako ti se reči zature i zaborave. <3

ZAVET MOGA PRETKA (verzija druga)

Deco, naša avi(j)onska krila,

vi ste nama tak'a u životu bila.

Samo jedno pas'te:

trnje da nam na grobu ne raste,

već na grobu posadite cveće.

Pa nek cveće miriše na grobu

u tom našem posmtnome dobu.

Pa kad vetar sa planine pirne,

neka cveće na grobu dodirne

i nek miris pospe oko našeg groba

u proleće najboljega doba.

U tom grobu tišina je duga,

tu će ležat dva večita druga.

Podignite spomen od mermera

(g)de s' odmara Živanović Steva

i njegova supruga Jelena.

Na spomenu krila s obe strane

(g)de će slavuj u zoru da stane

i na njemu pesmu da zapeva --

nas da više među vama nema.

Vi ostan'te na ovome svetu

ko livada u najboljem cvetu.

I nek vam je svaka kaplja našeg znoja prosta

-- od nas dvoje ovo vam je dosta.

Jer je život ko i svaka biljka:

prvo cveta, a na kraju vene --

ta sudbina sačeka i mene

i od života više ništa nema.

Ovo piše pod Kosmajom Živanović Steva

iz njegovog sela Ropočeva.

Stevan Živanović

Zavet moga pretka

Pamtim, o ovoj se pesmi dugo govorilo u mojoj porodici. I do današnjih je dana mnogi pominju, oni koji su je lično čuli i oni kojiima je neko od starijih prepričavao. Imala sam sreću da sam deda Stevu (uvek sa šeširom na glavi) viđala i bila svedok iščitavanja njegovih dela. Ako me pamćenje ne vara, baš se fragmenata ove pesme sećam: motiva groba, trave, cveća... Od malih nogu bejah ljubitelj teme smrti i prolaznosti.

Deda Stevo, ja ti podižem spomen, evo;
džaba krila od mermera i cvetovi mesto trave,
ako ti se reči zature i zaborave. <3




Deco naša avi(j)onska krila,
vi ste nama tak'a u životu bila.
Samo jedno paz'te: 

trnje da nam na grobu ne raste,

već na grobu posadite cveće.
Pa nek cveće miriše na grobu 

i tom našem posmtnome dobu.
Pa kad vetar sa planine pirne,
neka cveće na grobu dodirne
i nek miris pospe oko našeg groba
u proleće najboljega doba.
U tom grobu tišina je duga,
tu će ležat dva večita druga.
Podignite spomen od mermera  
(g)de s' odmara Živanović Steva
i njegova supruga Jelena.
Na spomenu krila s obe strane
(g)de će slavuj u zoru da stane
i na njemu pesmu da otpeva --
nas da više među vama nema.
Vi ostan'te na ovome svetu
ko livada u najboljem cvetu.
I nek vam je svaka kaplja našeg znoja prosta
-- od nas dvoje ovo vama dosta.
Jer je život ko i svaka biljka: 

prvo(m) cveta, a na kraju vene --
ta sudbina dočeka i mene.
Od ovoga više nema -- 

ovo piše pod Kosmajom Živanović Steva 

iz njegovog sela Ropočeva.

Stevan Živanović
Selo Ropočeva

Komad duše moga pretka

Brat moga pradede umro je pre 39 godina. Prekjuče je nešto malo njegovih pisanih reči, na požutelim i donekle oštećenim listovima, dospelo u prave ruke -- moje. 
Verujem da duša sklona umetničkoj reči nađe spokoj tek kad zna da je neko od potomaka kadar da pojmi proživljene osećaje i ceni svedočanstvo o životu kojeg više nema.
Iskonska je čovekova potreba da ne bude zaboravljen, da i posle smrti ostavi o sebi trag. I moji su sestrići, čak i najmanji, za mene neočekivano, juče bili ushićeni ovim pisanim izvorom o životima naših predaka. Nadam se da će, nakon što napustim ovaj svet, neko i moje reči brižljivo čuvati kao najveću dragocenost.
Elem, sećam se da je deda Steva stalno sa sobom vukao rukopise pa ih, ko svaki umetnik iščitavao familiji. I rado su ga slušali, pa mu se i divili moji ukućani. U poslednje vreme molila sam ženu njegovog unuka, a svoju strinu, da te vredne papire potraži po kući. Ona je sumnjala da je sve uništeno (najverovatnije, prilikom nekog raspremanja, odloženo u magazu, gde su komade duše mog pretka najposle izgrizli miš(ev)i). Ne može se opisati moj bol zbog tog neizmernog gubitka.
Pre neki dan, međutim, strina se, nasmejana, pojavila s nekakvom kesicom, iz koje je virila iskrzana i mestimično oštećena hartija. Istog trenutka mojim se licem razlio isti takav osmeh. Kesica se bila zaturila ispod fioke starog ormara. Mada ja sunnjam da su reči mog pradede, u očajničkoj borbi da dopru od mene i svih koji žele da ih prigrle, utekle pred vandalskom ravnodušnošću i grčevito se priljubile uz dno fioke, čekajući dan spasenja.
Ako je sve dosad pesnička duša mog pretka nespokojna s onog sveta strepela nad svojim delima, napokon može da odahne. Odsad ću ja bdeti nad njom.

Stiže mi od sestre poruka na Viberu. Ja otvorim, kad preda me banu ova fotka. Ijuu, beše mi prva, neizgovorena, reakcija. A onda se pribrah i podlo odgovorih: Šta mi to, ženo, šalješ? Neko grmlje (a raštrkano, dobro bi mu došla depilacija) na zidu? (Pa znam ja za jadac, i za optičke varke.)
Ona se nasmeja. Kaže da ju je isto i druga sestra pitala. (Porodično smo pronicljivi, šta da vam kažem. I isti smisao za humor imamo.) No pokuša da sazna da li sam bar u prvi mah nasela: Da li si pomislila isto što i ja na prvi pogled?
Nisam htela da ti pričinim (očekivano) zadovoljstvo, rekoh. Perverznakinjo!

Podozriva sam prema ljudima koji ne vole, a naročito prema oniima koji mrze životinje.

Žuta se mačka juče porodila. Šarena još nije, pa stala kraj sestre s bebama i gleda (šta je čeka).
Kad mlada majka ustade da jede, deca glasno zamjaukaše. A šarena tetka se okrete vratima i pobeže glavom bez obzira. Nek joj je glava još koji dan mirna.

Ignjat (kad se vratih s hora): E, pojeli smo sve ono (štrudlu s makom) za piknik.
Ja: Pa šta ćemo sad da radimo?
Injat: Da napravimo drugo. (Šta bismo inače.)
...
Staša: Cto ci icpekla malo? (Nismo mi puno jeli nego si ti malo spremila.)

Staša: Oni cu prvi od mene cve pojeli.
Ignjat: Zato što mi imamo velika usta.
Ja: (Vala, imate. Ćutim i ojađeno gledam njihove prazne činije od pudinga. Sreća da je Stašu ubrzo zaboleo stomak, pa sam njenu pokalaisala.)

Gledam danas (pomalo čežnjivo) u autobusu one šipke podignute nebu pod oblake. Pa ako neko i uspe da ih dosegne, obesiće se ko majmun o lijanu. Gde li su i za kakve gorostase ti autobusi pravljeni, pitam se.

Dva masjtora jutros malterišu ogradu novoizgrađenog objekta. Prolazim tik do ograde i uviđam posledice...
Staje razgovor, staju mistrije, zaustavlja se i dah...
Da, mesto do grla zakopčana, bejah u haljini (recimo dekoltiranoj, pre nego kratkoj), možda bi stala i srca. (Ali više me brinu drugi organi.)
Čak nisam to morala biti ja. Dovoljno je da prođe žena. Majstori nisu potomci Malog Radojice. A Hajkuna ne mora da pleše dok majstori zida malterišu; samo prođe ne gledajuć na njih i majstori prestaju da dišu.

Gledam ove današnje muškarce -- svi ulicom idu nabudženih džepova. Gledam ove današnje muškarce -- svi ulicom idu nabudženih džepova.
Lako im da budu potentni kad imaju mobilne, cigarete, ključeve od auta... ;)
Lako im da budu potentni kad imaju mobilne, cigarete, ključeve od auta... ;)

Iskrsnu mi na Fejsu neka prijava za posao. Sreća da se, iz neznanja, ne prijavih. Mislim, ne zvuči loše home manager. Ali zamilsite tu nesreću da mi u ruke tutnu metlu i krpu. Nema više čistačica, spremačica (pa ni tetkica). potsnuli su ih home menadžeri.
Idem majci da javim da je unapređena. Mnogo dobar ovaj engleski. Ali i bajke će morati da se modernizuju: Pepeljuga je odsad home menadžer(ka).
Od nas dobijaš, kažu, prijavu, sigurnu i redovnu zaradu... Što dobijaš metlu i četku, niko ne pominje. Ali dobijaš i mogućnost napredovanja u poslu. To valjda znači da ti, ako se pokažeš kao vrstan menadžer, metlu zamene usisivačem.

Nakanjivala sam se da odem na tuširanje. Poskočih, prosto radosno, tek kad mi pade na pamet da pod vodom mou pevati.
I tako pustih las, baš onako kako dirientkinja zahteva: Cveetaa trešnjaa uu plaaniiniii, proolećee se naa puut spreemaa. Svee jee iistooo (nije za osetljive uši) uu moom kraaajuu...
Samo moj otac razumevanja nema. Najpre a čuh kako u kuhinji unđa (što mu ometam TV sinal i intimne ispovesti u rijalitiju). A potom i u hodnik izađe da me opomene: Nemoj da ti dođem u kupatilo, šta se dereš?
Kad ljudi nemaju istančan sluh i srce koje pesma ali. Ako ne bi uasili TV i načljili uši, ne bi ni na put razvoja detetu stali.
Svee jee iiistooo uu moom kraaajuu, saamoo mene višee neeemaa... (Zadavila me voda iz tuša dok mi je pod njom pevala duša.)

Koliko sam se danas radovala. Sređivala ormare, pa kad sam videla šta sve imam... Da mi je neko trećinu od ovoa ukrao, ne bih nikad doznala. :)

Misliš da vičem na tebe.
Pojma nemaš da je to tvoj eho.

Ako sam ti išta o sebi rekla, znači da nije bilo važno.

To što te tretiraju kao zvezdu ne mora da znači da si talentovan.
Možda publika ima niske kriterijume.

Dupelisce prezirem više od prvog dela složenice kojom su se samoodredili.

Nije bitno biti najbolji. Ni najpametniji, najlepši, najzgodniji. Naročito nije bitno biti najbogatiji (ili bogat uopšte).
Bitno je biti srećan u sopstvenoj koži.

U svim prodavnicama uvek je najdivnija (najlepših boja, s najlepšim sličicama) odeća za bebe. Da samo prave moju veličinu, verujte, hodala bih u špilhoznicama.

Sto konja ne trči brže od jednog.
Al' ko to da objasni krdu.

I jutros vidim mađioničarska obećanja: Da nestane celulit s vašeg tela. (Na celulit ko na beli hleb -- vazda drvlje i kamenje.) To mi ne bi puno pomoglo. (Kamo sreće da mi je celulit najveća muka.)
Da nestanu rane iz vaše duše... to bi već bilo nešto.
Pamćenje nije uvek privileija. Pomorandžina kora nije problem koliko moždana.

Pre no što juče kretosmo u višesatnu kupovinu, primetih kako sam ponela džemper, mada je vruče.
Fala k...., povika sestra s vrha stepenica, toliko da su na kraju sela moli čuti.
A što se zahvaljuješ... tom svecu, stojeći podno stepenica, upitah tiho, da ne čuje otac pod jelovinom. Ona nastavi da se kliberi. Jasno mi je da se raduje konačnoj premoći sunca nad oblacima i kišom. Ali ne i kakve u tome zaslue ima pomenuti idol, kojem se verbalno (na njeovu žalost) klanja.

Moja dobra sestra piše kako je (kao što jeste) sadašnji trenutak jedino bitan. I da je jedino bitan onaj što je pored nas. Stoga podstiče da ga jako zarlimo.
A ja jedino da zagrlim laptop (nikog u sobi nema). Ako odem u kuhinju i to priredim ocu i majci, u najboljem slučaju ostaće šokirani. U najgorem, upokojiće se od tog istog šoka (ako ne od sreće).

Naoblaćilo se nebo, kiša samo što nije pljusnula, a Maša navalila da provozamo bicikle. I pođemo iz dvorišta, uprkos rmljavini. Može li rom da nas poodi u pokretu, ne bez straha upita ona. Ja, odmičući pred njom, prsnuh u smeh. (Kako da ne. Motaj, motaj te pedale jače, da uteknemo.)
Nede ore, verujem, za trbuh se uhvati i Sveti Ilija. Dok se on valjao od smeha, nama se učini da rmi još jače.

Ne htedoh Maši da pokažem neki svoj status u kojem se pominje erekcija. Posle bi me smarala da joj objašnjavam šta je to. (Mada sam i mogla, neko mora. Ali računam, baš joj i ne zapinje da zna. Ne sećam se, ali verujem da sam i sama, onako stidljiva i povučena, dugo živela u neznanju. I šta mi fali? Paa, hm.. dobro sad...)
Blokiraću te na Instagramu, odmah se doseti kako da mi se osveti. A ja se nasmejah, (Instagram retko i otvaram, a takoreći i ne pregledam. Okačim neki svoj rad i to je to. Posebno me ne zanimaju tinejdžerske slike sa životinjskim nosevima i ušima.)
OK, rekoh, a ja ću tebe blokirati na crvenom krstu (baš se sad sprema za neko takmičenje, pa joj malo pripomažem), na srpskom, na prirodi... (U savlađivanju svih školskih predmeta može da ustreba moja pomoć.) Pa kom obojci, kom opanci.

Prvi put u toj radnji, kad platismo račun, sestra krete od kase desno, a Maša i ja za njom. Računasmo da hoće nešto još da poleda. Ali ispostavi se da ne zna s koje je strane izlaz. (Sasvim je mouće da se čovek, nakon dva-tri sata kupovine, načisto poubi.)
Maša i ja znale smo da je izlaz s leve strane i vidljiv s mesta na kojem bejasmo (ako ko poleda u tom smeru), pa preuzesmo vođstvo.
Drui put u toj istoj prodavnici desi se ista stvar. Platimo račun na kasi, sestra krene desno, mi za njom... a onda opet prsnemo u smeh, shvativši da ona ne zna kud je pošla. Mi smo opet nasele. Mišljasmo hoće još neku bluzu da pipne, neki kupaći, šešir da poleda. Kad, ona samo hoće da napusti radnju, a izlaz traži na suprotnoj strani, tamo de a nema.
Pa sestra mi je ko Domanovićev vođa. A Maša i ja nesrećne sledbenice. Sledimo je, ništa ne pitamo. A ona pojma nema kud će.

Dok smo ulazili u aražu i tražili parkin, s radija se čula Zanina pesma: Žuti leptir maazi moj vraat, jutro njiiše vetar... dodirni mi kolena, to bih baš volelaa, heej. ..
Kako sam i sama pevušila, lupkah Injata po noama, ne uvek po kolenima. Kad refren krete i drui put, ruka mi umirena ležaše na njeovim nožicama. Ali sam i dalje pevala skupa s pevačicom: dodirni mi kolenaa, to bih baš volelaa... Na to Injat (koji se u prethodnim strofama očito već bio navikao na moje prste što po noama lupkaju) moju ruku, ljutnuvši se skoro, baci na svoja kolena, primetivši: I ja bih volela. (Malo se zaneo, pa zaboravio da promeni rod, ali kolena su kolena i, očito, ženska ili muška, žude za dodirima ili tek umirujućim ritmom mojih muzikalnih prstiju.).

Kad je Duško Radović prednost dao onima što delaju nad oonima što o svemu temeljno razmišljaju i tako (iz)gube dragceno vreme, kao da je mene imao u vidu. On kaže, otprilike: dok vi nađete s kim ćete, pa dok smislite kako ćete, pa dok vidite gde ćete, druima se već i dete rodilo.
Doduše, ja ne mou da se žalim jer o tome nisam ni mislila.
A ledam ove žene po televiziji. U jedan rijaliti uđe, iz njea bremenita izađe. Jedan joj, nakon tri dana poznanstva, dete, onako ovlaš, ofrlje i nenamerno napravi. Ona a rodi, pa za koji mesec uđe u drui rijaliti. I čas posla eto je u vezi s druim.
Ili u jednom rijalitiju ludo zavoli oženjeno čoveka. I on zbo nje tobože zaboravi ženu. Kad izađu iz rijalitija, ljubavni trouao popuca po svim šavovima, da ne kažem kracima. Zaboravljena devojka uđe u drui rijaliti, rešena da ne pravi istu rešku. I za neki dan eto je opet lude od ljubavi za druim. Ja nide toliko ljubavi kao u rijalitiju nisam ni videla ni čula. Ja sam impresionirana.
Rijalitiji su materijalizovali narodnu izreku: jedan se otego, drugi se protego . Otežu se i protežu, vala, ne znam kako se ne ušinu.
Ne mou se načuditi kako ljudi tako brzo srljaju iz veze u vezu. Pootovo što se u svakoj kunu na večnu, istinsku ljubav. Ako, pak, do]e do kraha, zar ne bi trebalo neko vreme (od)bolovati_ Raćunam da je i to sastavni deo velike (naročito jednostrane, ako se ispostavi da je takva) ljubavi? Ne razumem ja te instant knjiške ljubavi: za dan se (za)vole ko Romeo i Julija, treći dan oboma puca prsluk za ono druo.

Ovaj laptop je poludeo: u moje ime, sam šalje nepoznatima zahteve za prijateljstvo (ja to nemam običaj; a sad šta ću, sramota me bilo da ljude izbacim), sam mi i tekstove postavlja u story (što takođe nemam običaj i ne želim).
Ja ne volim te priče, to mi kao da nekome nešto isturam pred oči, vučem a za rukav: čitaj, čitaj... Neću ja to. Nek čita kom je volja.

Vratila sm se s hora oko devet. I strašno mi se jeo luk. Ali u kući ne beše ni struka. Neko vreme nisam o tome mislila, a onda moj mozak poče bezlasno da alami: hoću luk, hoću luuk. Da jedem ili da crknem.
Beše već deset. I poslednja prodavnica u varoši upravo je zatvorena. Sve i da sam imala krila (i volje da po kiši pešačim po sata u oba smera), ne bih stila pre zatvaranja.
Sva sreća pa ispod kuće imam baštu. I imam šarene umene čizme. I lampu na mobilnom. A imam i dve mačke, koje su me na tom opasnom putu kroz tamu sledile. (Mou vam reći, baš je mračno po mraku u bašti.) I imam petlju, mora se priznati (da na strašnom mestu postojim... i pet struka luka učupam).
Za svaki slučaj, navukavši kapuljaču na lavu, ocu i majci rekoh: Odoh po luk. Ako se ne vratim, da znate (da je neka zverka mnome omastila brke).
Budući da ovo čitate, jasno je da sam se samo ja osladila... ljutim lukom crnim.

Ima ljudi koji doktorsku titulu (pod)nose s istom skromnošću ko i zahvalnicu Crvenog krsta za dobrovoljno davanje krvi.
I ima ljudi koji i kad polože vozački ispit dižu pompu kao da su doktorirali.

Razočaranje je ko živo blato: uzalud se (i na zlo) koprcaš.

Kad hoćeš, kažu teško (da te obeshrabre).

Kad možeš, kažu lako (da te omalovaže).

Ujed brazilskog lutajućeg pauka izaziva bolnu i dugotrajnu erekciju. Majku mu, da nije bola, nema muškarca koji se dobrovoljno ne bi izlrožio riziku i uporno provocirao ovog insekta dok mu ne padne mrak na te lutajuće oči, pa provokatoru nanese krute rane, mislim ljute. (A onda gledaj kud ćeš s tom mukom i desnom rukom.)
Nikad dva dobra zajedno. Doduše, i jedan dosta, ali boliii. ;)

Staša i ja ledale smo neki crtać, pa za njim krete neki video. Žena vazda po sobi nešto kupi, raskrčuje i rasprema. Muškarac prvo spava, pa joj malo pomaže, pa sedi na podu i leda u tablet...

Staša sve to posmatra, pa najzad, potpuno ozbiljna, upita: A imaju li dece? 

Prsnula bih u smeh i da je upotrebila akuzativ, ali ne koliko zbo enitiva. Izleda da nemaju. Iako se po onom silnom kršu koji ne uspevaju da rasklone ne bi reklo.

Ja dođem i kažem šta hoću. A on me pita: Da li mogu da vam preporučim to i to? 

Jednom sam nasela. Ubuduće: Može, preporuči mi, baš da znam čega da se klonim ko đavo od krsta.

Jednoj članici hora ispade mobilni na pod, a sve ostale poskočiše od strepnje. Počeli smo da se štrecamo više za telefone nego za decu, našali se (donekle) druga.

Pa razumljivo. Dete će, najčešće samo od sebe, da zaceli. Oguli kolena, malo se ugruva, slomi ruku.(a troškove stavljanja u gips snosi RFZO), polupa čelo... a ako ekran krcne, može da košta debelo.

Ja: Jesi li ti čačkala ovaj kompjuter?

Staša: Jecam.

Ja: A što si? To može da bude opasno (za kompjuter). 

Staša: Idzviinii.

Ja: Nemoj to više da radiš.

Staša (usred igre s Pepom i njenim društvom): Ne kadzem teebi, kadzem ig(r)ačkama.

Stoput sam rekla da neću

Dok sam Injata nosila do auta, Maša primeti: Ti sanjaš da imaš decu. Aha, sanjam, nekad kad imam noćne more. I da se udaš, dodade ona. Jeste, kako da ne, samo o tome mislim. 

Kako ona već beše ušla u auto, Injat me poverljivo i tiho upita: E zelis ti da se udas? Ne, odovorih odlučno. (Da želim, verovatno bih se potrudila.) Ali on, ušavši u auto, objavi kako ću se udati kad se oni probude. Neću, nisam se dala naovoriti. (Stoput sam im rekla da neću, i ne vredi. Uostalom, kad noćas da stinem mladoženju da nabavim?) Hoće, rekla mi je, izjavi on svima. Doći ćemoo tiii, dodade, smeškajući se vraolasto. Ne sumnjam da hoćete, jer ću i sutra biti tamo de me svako dana zatičete. Znači, u krevetu, ako poranite. Ako odspavate duže, onda tu nede.
Pre neki dan njih dvoje su analizirali moj stomak, koji, po njihovoj proceni, izleda kao da beba u njemu boravi. Sad će da se uda, primeti Injat. (Nekad je to išlo obrnutim redom: udaja, pa rađanje. Moderna vremena obrnula redosled.) Evo baš mislim. Lakše mi je da istopim salo. I jeftinije da uplatim članarinu u teretani.

Sunčeva spavaća soba

Staša je predveče vozila trotinet, a ja sam, kao i obično, bila pratilac. Sve vreme dajem instrukcije i tu sam da, ako se trotinet (kako ume) otme kontroli, priskočim u pomoć.

Iz lavne ulice skretosmo u našu omiljenu, slepu, kojom retko prolaze automobili. A sunce nas smesta natera da zažmurimo i zaklonimo oči. Cto je ovo cunce doclo ovde, upita Staša. Paa, zato što mu je tu spavaća soba. Sunce se sprema da spava. Uskoro će obući crvenu pidžamu i uasiti svetlo, pa će svud biti mrak. Zaspaće sunce, a potom ćemo zaspati i mi. (Kad se probudi, obući će opet žuto odelo.)

Jeste malo nepristojno što svako može prisustvovati tom intimnom činu, ali šta ćemo mu mi, što nema paravan.

Komplet

Kad su pošli kući, Stašu je do kola poneo otac, a Ignjata sam ja već držala u naručju, pa kretoh niza stepenice. Za mnom se pojavi sestra, a za njom Maša, obe punih ruku. 

Pa ponesi nešto i ti, doviknu mi Maša prekorno. Ja već nosim, Ignjata, rekoh. Ponesi i ovo, obrecnu se ona, dobacivši mi Ignjatove patike. To je komplet, dodade pobedonosno.
OK, kad nosim june, poneću i uže.

Ignjat mi juče, iz čista mira, reče: Ti si moje sve. Jasno mi je da nije svestan šta to znači. Ali lepo zvuči. 

Posle me je, obuzet nekim zanosom, iz sve snage flomasterom zategao u slepoočnicu. Jasno mi je da nije svestan izbegnutih posledica. Sem kratkotrajnog bola, ostavio mi je tamnoplavu tačku, poput mladeža (sad si ko Sindi Kraford, rekla je sestra) i malo udubljenje.
I tako meni što sam mu sve. Šta bi bilo da sam mu ništa?

Metar i muzikant

U jednom restoranu pravile smo luk od balona. Nešto nam zatrebao metar, a nismo imale. Muzičari jesu, pa nam pozajmili. I posle nekog vremena podsetih prijateljicu da metar vrati, da ne zaboravimo.
To je, izlazeći, čuo jedan od čalanova benda. Pa kad se vratio i spazio da sam sama, na merdevinama, osmelio se da prokomentariše: "Neka, nemojte da vratite metar. Pa ja posle dođem po metar kod vas i vidim gde živite." (I, šta onda?)
"Eheh", kiselo se nasmejah, ne prestajući s poslom i namerno ne pridajući značaj izečenom, "evo vratili smo metar". 
Sad mi je bilo jasno što svaki put kad prođe u mene zuri. (Nedavno probuđena, a mesecima neispavana, jedva se videh od podočnjaka. Ali o ukusima ne vredi raspravljati.)
Neka, nek se udvara, reče moja prijateljica čim se vrati (pa joj s merdevina prošaputah kakve je nevolje metar mogao izazvati). 
"Ma kakvi, da mi se udvara tako mator", negodovah. 
Pa meni ni mlađi kući po metar nisu dolazili, a da mi navraća vremešni muzikant. Štaviše, i mlađima bih vrata ispred nosa zalupila. 
Eto zašto uvek treba nositi potreban alat. Uzdaj se u se i u svoje kljuse. (Bolje no da ti matori magarci obleću oko kapije, koju ne mogu preskočiti, a sama im se neće otvoriti.)

Stašini keksići

Ja sam dugogodišnji zavisnik od slatkiša. Jednom (davno) lečena, zalečena, ali neizlečena. I vajkala sam se danas kako u kući nema ničeg slatkog. 

A onda iza kuće, idući od strine, iskrsnu Staša pokazavši mi punu šaku nekih tanušnih keksića s čokoladom. Jao, poskočih smesta, daj mi, molim te (da ne umrem, mlada i zelena, a neoslađena). I ona mi dade jedan, ali ostale odnese u kuću. A šta je jedan onolicki keksić na mene ovoliku! Daj jooš, Staki, zacvileh, umreću. Teba Ignjatu i Maši (da sačuva), reče ona. Ali mi potom ipak dade još dva.
Preostala dva, reče, ostaviće bratu i sestri. Međutim, kad sledeći put izađe iz kuće, u ruci je držala dve polovine samo jednog keksa. Pa šta je to, upitah, ko je pojeo kolače? Neko (pitam se ko) je g(r)icnuo, odgovori ona, pa ću im podeliti. (Za sve postoji rešenje.)
Dve sićušne polutkice našla sam posle u frižideru: jednu na jednoj, drugu na drugoj polici, da se zna koje je čiji deo i da jedno ne pojede sledovanje onog drugog. I nije Maša pojela Ignjatovo, niti Ignjat njeno. Oba komadića pojela sam ja čim oni odoše kući (keksa se ne setivši, a i ne mareći za njim).

Majka jutros poranila da joj izvade krv. I nisu joj izvadili. Pao sistem, kaže. Šta, pao sistem igle i epruvete, pitam.
Primili samo one koji su imali papir. Ostali nek uzmu knjižice (koje su bili predali), rekli (skrivajući iza ravnodušnosti radost zbog neočekivano smanjenja obima posla),
Meni nije jasno otkud nekima papiri, ako se vađenje krvi zakazuje kompjuterski. Ali jasno mi je da pametan piše, a lud kuca na kompjuteru. 'Ebo vas kompjuter (mada meni zlata vredi)!
Sistem pao -- majci pritisak skočio. Sutra će opet u zoru morati da ustane i ode do doma zdravlja (u kojem često, suprotno imenu koje nosi, oboliš). U stvari, sutra je subota, moraće da čeka do ponedeljka.

Neizmerno je teška praznina. Posrće se pod njenim teretom.
U gomili ljudi što se smeju, ti sam, prazan, ideš ovim svetom.
I na sav glas smeješ se sa njima, skrivajući suze u očima.

Malopre u kadi posrtoh, pa se bokom oslonih o pločice i poskočih ko oparena. Ledene, bogme. Ovaj maj umislio da je novembar. Nije njemu verovati. Uključiću peć na trojku.

Na nekom bilbordu videh onu plavo-roze gumicu, samo džinovsku. I uz nju natpis: gumica koja briše neželjene momente.
E to bi mi rešilo sve probleme, pomislih.
Gde ima da se kupi gumica što briše tugu iz srca i živote nam ispravlja kad mesto nas zaboravlja?

Danas u jednoj prodavnici videh Rušku Jakić. A ona ko da je iz groba ustala, vuče se ko prebijena. Ne znam da li sebe i dalje pozdravlja s "dobro jutro, lepotice". Ali znam da u životu svake žene dođe trenutak kad ogledalo na to neće da odgovori (ili prevrne očima).
Oprostite, žene, i zbog iskrenosti ne ružite mene (ne brinite, to će učiniti vreme).

Najviše volim da posećujem pozamanterije, prodavnice metraže i kojekakvog repromaterijala, Dermu i Yu Sorbon, knjižare...
I, kao za inat, baš tamo rade najneljubazniji, najlenjiviji i najmrzovoljniji ljudi na svetu, koji mi kvare uživanje.

Ni po babu ni po stričevima

Danas se na internetu pojavio neki snimak na kojem, navodno neki deda iz SNS-a udara momka iz opozicije (člana ne znam koje stranke). Ubrzo se pojavio i snimak iz drugog ugla, koji je na događaj bacao novo svetlo.

Bitno je istinu sagledati iz više uglova, jasnije se vidi. Ako se gleda samo iz jednog, često je nepotpuna.

Dela govore više od reči. Kad čitam momkov post (na svom proflu objavio je kako mu je gospodin opsovao majku), mladić deluje kao napadnuto nevinašce, koje je, kako kaže, prišlo starijem gospodinu, tražeći objašnjenje. Ali na jednom snimku vidim kako se preteći zatrkne ka njemu, koji onda, meni tako izgleda, postupi instinktivno, da se odbrani od očekivano udarca, do kojeg nije ni došlo. Meni se čini da se čovek uplašio takve aresivnosti i instinktivno reagovao, ne bi li izbegao očekivani udarac, do kojeg nije došlo.

Ne opravdavam nasilje (u ovom slučaju primetno je i verbalno, ne samo fizičko: momak je gadno psovao čoveka s kojim se sukobio), naročito ne podržavam stranku kojoj, tobože, pripada napadač. Ali ne volim ni kad se informacijama manipuliše.

Ne znamo šta je svemu prethodilo. Znamo samo segmente koje je neko snimio. Ali neki znaju i da istina ima (bar) dva kraja. To što je neko, možda, član SNS-a ne znači da je obavezno i (jedini) doveo do incidenta i da ga treba satanizovati.

Rekla bih i da čovek nije imao nameru da udari, već se uplašio agresije sagovornika i prenaglio, kao što se potom uplašio zbog svog postupka i mogućih posledica, pa pobegao.

Ne dopada mi se uopštavanje: oni biju (ne sporim da se kojekakvim prljavim postupcima služe), mi smo bijeni. Svaki slučaj je slučaj za sebe i treba ga tako i analizirati.

Iako verujem da je u današnje vreme totalno nepopularan i redak, ja ću se zauvek držati epskog etičkog principa: ni po babu ni po stričevima.

Uzgred, ne verujem političkim aktivistima, manje-više svi oni skupljaju jeftine (ili skuplje) poene i spremni su na razne podvale. Verujem ljudima koji iz ljubavi prema prirodi i svojoj zemlji brane drveće i reke, ljudima koji vole svoj grad, pa ga brane od vandalskih poriva bahate vlasti (i svih uništitelja, bez obzira na političko opredeljenje).

Mislite svojom glavom i sagledavajte istinu iz svih, i najmanjih, ćoškova. Ne dopustite da vama manipulišu kojekakvi makijavelisti.

Domovina se brani štapom

Ignjat i Staša, kaže mi sestra, dograbili neke motke, pa mlatarajući njima, jurcaju po dvorištu. Branimo Srbiju, kaže Ignjat. (Jasno i njemu da je u opasnosti, velikoj.)
E, ako je vi ne odbranite, niko neće. To, sestrići moji! Udrite samo po Pinku, po RTS-u, udrite po TV ekranima.
Bilo je pitanje vremena kad će se dići kuka i motika. I štapovi mojih sestrića, pride. Oni će tetki obraz da osvetlaju i TV signale štapom da ometaju.
Domovina se brani štapom (eventualno kanapom).

Fudbal(erka)

Hajde da igramo penale, predloži Injat. Ne znam, kažem. Ma hajde, ja ću ti pokažem. Ajde, ti ćeš da braniš, reče. I nastavi da mi daje instrukcije: kad ja sutnem ovako, ti ovako (baci se po travi u istu stranu); kad ja sutnem ovako, ti ovako (baci se po travi u druu stranu); kad ja sutnem gore, ti ovako (poskoči uvis pruženih ruku). U stvari, reče potom, ti si velika, ne moras ovako. (Pa jasno, samo pružim ruku, ako ustreba).
I odbranih, i primih loptu, a obrukala se nisam. Kad on šutira, lopta stoji bliže golu. Kad ja šutiram, odaljuje se. Pa što si ti odavde šutirao, pravim se luda. Pa ti si velika, objašnjava mi. (Što veći fudbaler -- veća razdaljina.)
Posle predloži: Sad ćemo da igramo praavi fu(d)bal. A neću, ja ne znam, pobunih se. Znaaš, ne prihvata odbijanje. Ma ne znam hoću li moći, vajkam se. Mozes ti to, bodri me sestrić.
Ne znam šta je navalio da baš sa mnom igra. Ali napraviće on od mene fudbalera. (Malo fali; krive noge već imam.)

Majka (dok su prolazili autom kraj vrtića): Eno ti vrtićko!
Ignjat: To je glupićko! (Da njega neko pita, on bi tu zgradu obilazio u širokom luku. Eventualno bi se ušunjao u dvorište; tamo su ljuljaške, klackalice, penjalice...)

Prođoh kroz kuhinju i zavapih: Jao, što se trujete! Oni ne trepnuše.

A ne, nisu pušili. Gledali su RTS (ili Pink, ili Prvu, ili... ne znam, nisam videla, a svud je program isti: On pa On).

Onda pustiše rijaliti, pa odahnuh.

Nije vuku verovati

Ignjat i Staša me spopali da izađem s njima u mrak. Vuku me oboje za ruke, da odmah pođem, a ne govore ni gde tačno ni što. Ne mogući da iščekaju mo polazak, istrčaše sami do pola dvorišta. A ja za njima povikah: Tamo je vuuk! Smesta se okrenuše nalevo krug i brzinom svetlosti dotrčaše na terasu i u moj zagrljaj.

Slute oni da se ja šalim, ali ko će znati: može vrag da odnese šalu i alavi vuk može ko od šale da proguta ovo dvoje dece male.

Podli udarac "mladosti"

Otac mi ustao s kreveta, s namerom da sedne na stolicu, pa posrnu, kanda mu klecnu koleno. Šta posrćeš, gotovo ga prekorih. Udara me "mladost" da padnem na nos, reče on.
Pa udari i ti nju, uzvrati udarac; šta odmah predaješ meč?
Dok sam mogao, ja sam udarao, kaže rezinirano. Ma možeš i sad, rekoh. I kad misliš da ne možeš više, uvek možeš. Samo se treba usuditi.
Nemoj da si krotki hrišćanin: ako te ona zvekne u jedno koleno, ti da joj podmetneš i drugo! Praćaj se, opiri, uzmiči: mladost ti još bez navodnika priliči (neću da budem ćerka nekom čiči).

Tri muškarca, a ja sama... u čitaonici.

Kad te neko voli, to obično nema veze s tobom nego s njim.

Ako bi čovek voleo samo one koji zaslužuju, verovatno ne bi imao koga da voli.

Dečak u prodavnici odeće obraća se ocu i majci: A što meni kupujemo pantalone kad smo kupili?
Zato što su deca skromna i, neočekvano, racionalna, a roditelji sve nezajažljiviji.

U subotu u Gavrila Principa naiđoh na raskopanu ulicu, duž trotoara. Pešački beše podaleko i rado bih preprečila, tj. preskočila, ali nisam bila sigurna da će mi noge doseći toliki raspon, pa ne htedoh da rizikujem i izblamiram se pred majstorima. Ko zna kakve je sve neslućene uspehe sprečio strah od sramote.

Muškarci

Ja se spremam da skoknem do centra (platim struju i kupim neke sitnice). Maša me pita gde ću. A Ignjat odgovara klibereći se: Ide da nađe muškarce.

(Ne znam zašto moji sestrići kad god nekud krećem misle da idem da tražim mužjaka, jednog u najgorem slučaju. A iz kuće nikad ne nosim oklagiju niti pokazujem iole interesovanja za takav lov. Valjda ih baš ta moja nezainteresovanost intrigira.)

More, sestriću, šta bih s tom množinom? I jedan mi je preko glave. Verujem da će mnogi skončati čekajući da ih nađem.

Četvrt torte i trajni pubertet

Čudi se prijateljica što joj je sestrić pubertetlija za minule praznike pojeo četvrt torte, za jedan obrok.
Meni se to ne čini kao neverovatan podvig: da budem iskrena, kanda bih i sama mogla isto, ako je torta po mom ukusu (recimo neka lagana i voćna).
Ako bismo sudili po količini torte izjedene, pubertet nikad nije prošao mene.

Otac: Ignjate, zašto si udario Stašu u stomak?
Ignjat: Zato što njena majka "bije" mene.
(Nema smisla da se jačem vraća, a bes na nekom mora da se iskali.)

Ulošci

Ignjat rešio da sestrin hod učini lakim i udobnim. Nabasao na uloške, pa ih prilepio u Stašine nove gumene papuče. Probaj sad, reče, jesu li ti udobne? I Staša bila zadovoljna. Ajd sad ja da probam, zatražio. Pa po kući hodao da papuče testira. Mmm, pa udobne su, potvrdio. A higijenski ulošci kao saliveni, taman Stašin broj.
Da zemlju ne dodirujete i papuče ne osećate, za hitre i lake pokrete vašeg tela: koristite dnevne uloške naturela.

Jutarnji (ljudsko-mačji) razgovori

***

Ja: (Trudim se da spavam, iako se i dan i Staša meškolje.)
Staša: Hajde, zakacnices da kuvas puding.

Staša: Miclim da je dan... a i ja cam ce nacpavala.
Ja: Misliš? (Podignuta roletna ne ostavlja sumnju.)
Staša: Hajdemo joc da cpavamo.
Ja: Hajde. (Zagrlimo se, pa žmurimo, ali jedna od nas nema mira.)
Staša: Miclim da cam cula cajenka i đućka: mjau-mjauu.
Ja: Ma nisu.
Staša: Pocle cam cula auto. (U svakom slučaju, nešto razara san.)

***
Staša: (Šeta po krevetu u spavaćici s roze jagodicama.)
Ja: Kako si lepa, ludačo jedna!
Staša: I ti ci... judaca.

***
Ja: Moram da idem do prodavnice.
Staša (prekorno): Camo ti?
Ja: Pa ti nemaš nove stvari.
Staša: Tata mi je doneo.
Ja: Ali nisu nove.
Staša (Uzimajući ciklama majicu s nekim natpisom): Vidic, pice Š, K, N..., nije ctara.

***
Ja (dok se mačka primiče laptopu u mom krilu): Nee, smeta mii (dok pišem).
Staša: Cajenko, ne da cmetac Ceci, to nije dobro.

***
Staša (čučeći iza stola, s mačkom u naručju): Ej, Ceco, satki smo, vidi nas! Ocec da nac clikac?
Cajenko: (Pobegao, nema strpljenja za poziranje.) 

***
Cajenko: (Ponovo uhvaćen i ponovo zagrljen. Ali se joguni, zarljaj ne uzvraća.)
Staša (prekorno): Cajenko neće da se zag(r)li.

***
Staša (koreći žućka, koristi lošu vaspitnu metodu poređenja): Vidi kako je cajenko dobar i lepo cedi (kraj peći).

***
Staša (zavrćući žućku uši unazad): Vidi, đućko jee zeekaa. Vice volim đućka neo cajenka. Dzato cto me madzi... i cto je topao. Ne, nego je mekan.

***
Ja: Na koga si tako luda?
Staša (srećna, jer računa da će mi laskati): Dznam na koga cam juda -- na tebe!

***
Staša: (Igra se lego kockicama na podu.)
Ja: Uzmi neki jastuk, imaš na tabureu.
Staša: Ne teba mi.
Ja: Pa na čemu da sediš?
Staša: Na nicta, cucim.

Vaga nam se zaglavila na 85 kila. I sad stani na nju (ako cifra paše)! Milina za stokilaše!

Lazina (i svaka druga) mater

Ovih dana oni vole da pevaju "Laazo, o, Laazo, materina maazo"... Ali, očekivano, pridev materina im nije jasan.

Mater je majka, mama, kažem večeras Ignjatu. A on se zabezeknu: Juu, oni spuju?

Ne može se deci zameriti što su mater dosad sretali isključivo u jednom kontekstu. Svi je se sete kad nekog grde ili kad mu prete. A i taj neko se uvek izvuče, mater plati ceh.

Razgovori pred spavanje

Staša: Eej, treba i ti da ce pokrijec. (U pidžami sam ceo dan, samo jorgan da dodam.)
Ja: A, da, ja zaboravila. (Lažem, ustaću čim ona zaspi.)
Staša: C-c-c-c.

***

Ja (nakon što sam joj ispričala Radovićevu Tužnu pesmu): A šta to znači da su mačke zaspale i nikad se više nisu probudile?
Staša: Dznaci da cu umrle.
Ja: Pametnice mala, pa kako si to znala?
Staša: Kad cam slucala da je gocpodza Klara umrla, ja cam pomiclila da cu i macke umrle.

***
Ja: Hajde da spavamo, pa ćemo videti šta će sutra biti. Možda
neka kiša, ili neki sneg...
Staša: Ili neko cunce.

***
Staša: Nemoj da me ceckac (po glavi).
Ja: Što?
Staša: Madzi me.

Kakve su ti misli, takav ti je život.
Toga sam se i bojala.

Za tortu postoji jasno merilo kvaliteta: kad ja tražim još.

Piši-briši

Sestra kupila majicu s glavom Miki-Mausa na grudima. A Miki sav od šljokica. Deca luduju za tim aplikacijama, takozvanim "piši-briši": povučeš dlanom na dole, otkrije se jedna figura ili boja, povučeš dlanom na gore -- otkrije se druga.

Šta si to obukla, kažem sestri, šta ako neko poželi da "piše i briše"? Šta znaš, neki šeprtlja, pa stalno da briska i ispravlja. Biće nezgodno. (A šljokice prosto mame, ko da odoli.) Što, ič se ne uzbudi ona, baš me briga, nek piše i briše koliko hoće.

A šta ako i tvoj muž nabavi istu, pa neko poželi isto da se poigra, pitam, da je upozorim na mogući revanš. Ma njemu ću da kupim gaće, iskliberi se ona.

Šta ti je širokogruda žena, svom mužu samo najbolje želi. Ako neko načini taj "piši-briši" veš, al' će muž da joj se veseli (ako neko htedne da piše i briše, a on samo tiho da uzdiše).

Nekom špargla, nekom švargla

U igraonici se povela priča o špargli. Jedna gospođa izjavi da joj je svekrva ove godine posejala šparglu. (Meni odmah krete voda na usta, iako šparglu nikad nisam okusila. Računam da je to nešto zdravo, a onda i ukusno. Sem toga, zeleno je -- dovoljno da bude lepo.)
Bratić, koji se tu zatekao, omladinac, grmalj (a sigurno nije od blitve toliki porastao), upita: Šta, švargla?! (Nikad čuo, kaže. Pa naravno, kad ne visi u mesari). Što je babi milo, to joj se i snilo, zacerekasmo se.
Taj bi bio vegetarijanac samo kad bi oranice bile pune kobasice.

Naduvani miš

Staša je pričala priču, kojoj je sama autor: Ja cam icla u cumu i naicao je mic... naduvan. Zacerekasmo se zbog miša pod dejstvom opijata. Ali nam pripovedačica objasni da je, u stvari, imao bebe (u stomaku).

Ako se nađete nadomak nekog porodilišta, videćete sigurno gomilu naduvanih žena. Nisu koristile drogu, a šta jesu... znate i sami, pobogu. (Ultrazvučni pregled ili neku drugu uslugu ginekološke klinike, šta bi inače.)

Svi znaju da ja kafu ne pijem, ali ih učtivost tera da s vremena na vreme provere. Tako i snajka večeras: Šta znam, možda si propila. E, iskliberih se, pre ću početi da jurim muškarce. Ona se na to neizmerno obradova (eto, ljudima je draže da budem promiskuitetna no čedna, ako već u tom zlatnu sredinu ne ljubim). Ama, to je bio način da ti kažem koliko je neverovatno da ću ikad piti kafu, morala sam da je razočaram.
Muškarci, bez brige (i kondicije) budite; snajke, uzaud mi kafu nudite.

Ja (kenjkavo): Staakii, ne radi mi Viber.
Staša (ozbiljno i strogo, jer druga tetka me bezbroj puta opominjala da to ne radim): Dzato cto cedic na vrucoj peci.

Mia (ulazeći u kuću, nakon igranja fudbala): Matija nije fudbaler, ne trpi poraz!
Majka i tetke: Hahahaha. (Mia se iskida, pa često i plače u sličnim okolnostima.)
Ja: A ti odlično podnosiš poraz kad pobeđuješ.

Mia: Na koga si ti tako pametna?
Staša: Ne znam, modzda na đućka i cajenka.
(Neki su pametni ko pčelica, a ona kao mačka.)

Majka: Staša, ajde da se kupaš!
Staša: Ne moogu, u ponedejak ću.
Majka: Pa sad je ponedeljak.
Staša: Onda cu u utojak.