Zavet moga pretka

Pamtim, o ovoj se pesmi dugo govorilo u mojoj porodici. I do današnjih je dana mnogi pominju, oni koji su je lično čuli i oni kojiima je neko od starijih prepričavao. Imala sam sreću da sam deda Stevu (uvek sa šeširom na glavi) viđala i bila svedok iščitavanja njegovih dela. Ako me pamćenje ne vara, baš se fragmenata ove pesme sećam: motiva groba, trave, cveća... Od malih nogu bejah ljubitelj teme smrti i prolaznosti.

Deda Stevo, ja ti podižem spomen, evo;
džaba krila od mermera i cvetovi mesto trave,
ako ti se reči zature i zaborave. <3




Deco naša avi(j)onska krila,
vi ste nama tak'a u životu bila.
Samo jedno paz'te: 

trnje da nam na grobu ne raste,

već na grobu posadite cveće.
Pa nek cveće miriše na grobu 

i tom našem posmtnome dobu.
Pa kad vetar sa planine pirne,
neka cveće na grobu dodirne
i nek miris pospe oko našeg groba
u proleće najboljega doba.
U tom grobu tišina je duga,
tu će ležat dva večita druga.
Podignite spomen od mermera  
(g)de s' odmara Živanović Steva
i njegova supruga Jelena.
Na spomenu krila s obe strane
(g)de će slavuj u zoru da stane
i na njemu pesmu da otpeva --
nas da više među vama nema.
Vi ostan'te na ovome svetu
ko livada u najboljem cvetu.
I nek vam je svaka kaplja našeg znoja prosta
-- od nas dvoje ovo vama dosta.
Jer je život ko i svaka biljka: 

prvo(m) cveta, a na kraju vene --
ta sudbina dočeka i mene.
Od ovoga više nema -- 

ovo piše pod Kosmajom Živanović Steva 

iz njegovog sela Ropočeva.

Stevan Živanović
Selo Ropočeva