Dva masjtora jutros malterišu ogradu novoizgrađenog objekta. Prolazim tik do ograde i uviđam posledice...
Staje razgovor, staju mistrije, zaustavlja se i dah...
Da, mesto do grla zakopčana, bejah u haljini (recimo dekoltiranoj, pre nego kratkoj), možda bi stala i srca. (Ali više me brinu drugi organi.)
Čak nisam to morala biti ja. Dovoljno je da prođe žena. Majstori nisu potomci Malog Radojice. A Hajkuna ne mora da pleše dok majstori zida malterišu; samo prođe ne gledajuć na njih i majstori prestaju da dišu.