Kad je Duško Radović prednost dao onima što delaju nad oonima što o svemu temeljno razmišljaju i tako (iz)gube dragceno vreme, kao da je mene imao u vidu. On kaže, otprilike: dok vi nađete s kim ćete, pa dok smislite kako ćete, pa dok vidite gde ćete, druima se već i dete rodilo.
Doduše, ja ne mou da se žalim jer o tome nisam ni mislila.
A ledam ove žene po televiziji. U jedan rijaliti uđe, iz njea bremenita izađe. Jedan joj, nakon tri dana poznanstva, dete, onako ovlaš, ofrlje i nenamerno napravi. Ona a rodi, pa za koji mesec uđe u drui rijaliti. I čas posla eto je u vezi s druim.
Ili u jednom rijalitiju ludo zavoli oženjeno čoveka. I on zbo nje tobože zaboravi ženu. Kad izađu iz rijalitija, ljubavni trouao popuca po svim šavovima, da ne kažem kracima. Zaboravljena devojka uđe u drui rijaliti, rešena da ne pravi istu rešku. I za neki dan eto je opet lude od ljubavi za druim. Ja nide toliko ljubavi kao u rijalitiju nisam ni videla ni čula. Ja sam impresionirana.
Rijalitiji su materijalizovali narodnu izreku: jedan se otego, drugi se protego . Otežu se i protežu, vala, ne znam kako se ne ušinu.
Ne mou se načuditi kako ljudi tako brzo srljaju iz veze u vezu. Pootovo što se u svakoj kunu na večnu, istinsku ljubav. Ako, pak, do]e do kraha, zar ne bi trebalo neko vreme (od)bolovati_ Raćunam da je i to sastavni deo velike (naročito jednostrane, ako se ispostavi da je takva) ljubavi? Ne razumem ja te instant knjiške ljubavi: za dan se (za)vole ko Romeo i Julija, treći dan oboma puca prsluk za ono druo.