Vratila sm se s hora oko devet. I strašno mi se jeo luk. Ali u kući ne beše ni struka. Neko vreme nisam o tome mislila, a onda moj mozak poče bezlasno da alami: hoću luk, hoću luuk. Da jedem ili da crknem.
Beše već deset. I poslednja prodavnica u varoši upravo je zatvorena. Sve i da sam imala krila (i volje da po kiši pešačim po sata u oba smera), ne bih stila pre zatvaranja.
Sva sreća pa ispod kuće imam baštu. I imam šarene umene čizme. I lampu na mobilnom. A imam i dve mačke, koje su me na tom opasnom putu kroz tamu sledile. (Mou vam reći, baš je mračno po mraku u bašti.) I imam petlju, mora se priznati (da na strašnom mestu postojim... i pet struka luka učupam).
Za svaki slučaj, navukavši kapuljaču na lavu, ocu i majci rekoh: Odoh po luk. Ako se ne vratim, da znate (da je neka zverka mnome omastila brke).
Budući da ovo čitate, jasno je da sam se samo ja osladila... ljutim lukom crnim.