Један (намеран) избор свадбених песама

Muzički repertoari na svadbama se razlikuju: negde je pretežno ili isključivo zabavna muzika, negde narodna, negde mešovito, negde isključivo brz ritam (koji masu podstiče na veselje i tekst čini nebitnim), a negde se stihovi otegnu, pa svi gosti naprasno pobegnu.
Tamo gde se zvanicama pruža mogućnost da naručuju pesme za svoju dušu (često o istom, mladoženjinom, trošku), neretko ojađenu, postoji opasnost da kum, stari svat ili vojvoda pomore ostatak zvanica, kad krenu tako а i lirski da izlivaju svoju ličnu tugu. Određeni (a nepoželjni) pojedinci imaju potrebu da baš tom prilikom kroz pesme iskažu svoju životnu priču (kao da su pola života čekali da im se šurak oženi, pa da svoje srce pred masom izvrnu na naličje), svoje (mahom propale) snove, svoja ubeđenja... A oni koji slušaju (jer je nepristojno da ćuškaju prste u uši) uvijaju se na stolicama u teškim mukama i sve se nadaju da će sevdalija konačno potrošiti tu siću u džepovima (ne daj bože da je za ovih "pet minuta" štedeo).
Kafanske svadbene pesme često prate razne faze (pred)bračnog života. U svojevrsnoj uvodoj pesmi brat na ženidbu podstiče brata, koji se kanda još nećka: i hteo bi ženu u postelji (da ne pričam u kuhinji) i ne bi se odricao momačkog života. S nekakvim zanosnom jedan brat gotovo moli drugog da se pozabavi proširenjem porodice (i kućne radne snage, kanda su zasejali silne hektare kukuruza): oženi se, bratee mooj! Ovaj prozvani ne treba da se buni i opire jer "za ženidbu reed je tvoj" (a red mora da se poštuje, pravi zastoj: iza njega otegla se kolona mladića, koji cupkaju s noge na nogu). No, ovaj podstrekivač sad otkriva prikriveni motiv (on se naslađuje bratovim mukama i kanda mu se podsmehuje jer sam ostaje na privilegovanoj poziciji: a ja neću još nekolko leta, još se meni s devojkama šeta (biće da je ova pesma nastala u patrijarhalno doba, kad su devojke mahom samo za to služile, ili je mlađi brat izuzetno diskretan). Vidi đavola!
Druga pesama, koja je na svadbenim veseljima gotovo neminovna, apostrofira majku mladoženje i, iz nepojmljivog razloga, nosi neku posebnu energiju.  Kad je već pristao da stane pred oltar, može da se zapeva: Danas, majkoo, žeeniš svoga sina, žeeniiš svoga siinaa... Čak  sam i ja nekoliko puta osetila poriv da poskočim na noge i pridružim se igračima (s majkama još ne podvriskujem), a dotle verovatno pevam i sedeći, iako se ni sa jednim likom ne mogu identifikovati: nit sam majka, nit sam sin.
U trećoj pesmi jedan brat čestita drugome: Srećno ti venčaanje, nek je brate... i blagosilja ga:  dobre žene uuvek nek tee prate (samo da ne prilaze blizu)... A šta imaju žene da prate oženjenog čoveka, a?
A ima jedna pesma koja se peva već decenijama, elegična, dirljiva, koja i mene samu gane, suze mi se u očima od nje zacakle. Jesen doođee (zamišljaj to silno zlatnožuto lišće... koje iz dvorišta treba počistiti, gomilu drva za ogrev, tek pristiglu iz šume, treba to iscepati... blato do kolena, neko treba gumene čizme da očisti...), jaa se ne ožeeniih (pa zar sam ja najgori? nijedna da mi majku za šporetom odmeni!)... Kad začujem te zvuke, samo što mi suze ne linu. Nekako saosećam s lirskim subjektom, iako se ja ženiti i ne kanim. Ali razumem taj vapaj usled dugog samovanja i, još jedne, propuštene šanse. Jesen dođee, a kao so na ranu, selom promiču tuđi svatovi i drugima se pevaju svatovske pesme.
Čuuvaaj, ruuže, ružama se kiti (valjda je to negdašnje klasično opremanje devojke za udaju; sad bi morala i kod manikira i kod pedikira, i kod kozmetičara i kod frizera i kod stiliste i kod šminkera... ), lepaa Maaaro, ti ćeš mojaa bitii. Iz nekog razloga i ova pesma na svadbama godinama spada u omiljenu. Ne znam u čemu je tajna, znam da se i ja svaki put osetim pomalo kao Mara (i podiđe me jeza), te, ako se zateknem izvan podijuma, pohrlim ka njemu.
Inače, Mara se često pojavljuje kao akter u svadbenim narodnim pesmama. No, koliko je ova Mara neka čedna i netaknuta duša, stidljivo i skromno devojče (samo u kosu zadene koju ružu, od onih što je sama uzgajila) što čeka prosioce, toliko je krčmarica Mara putena i zavodljiva. Krčma stara, krčmarica mlaadaa (kontrast, od kojeg klecaju kolena, a podiže se... raspoloženje svatova), vino toči, blistaju joj oči (kanda ne toči samo, koji put i cugne)... Ta njena zanosna lepota uzrok je što mušterije u krčmu svraćaju i kad vino (koje su lokali na veresiju) plate... Naravno, onda se nanovo zaduže, i to je začarani krug Marinog pakla, iz kojeg se pošteni seoski dilberi  teško mogu iskobeljati (a neretko završe na kakvoj klinici, gde na grupnoj terapiji, kao papagaji, vazda ponavljaju: zdravo, ja sam taj i taj, i ja sam alkoholičar).
Iz nekog razloga na svadbama često i nemotivisano iskrsnu stihovi koji se ne mogu svrstati u prigodne, ali ih većina zvanica zdušno prihvati i pridruži se zanosu: Tii si, ćerko, tatin siin, sa tobom (aha, pogrešna upotreba instrumentala, to nije za ponos) ja see ponosim (retko tolerantan otac).  To mora da je neki trandža, kako primeti moja sestra. Neki je otac, ohrabren alkoholom, rešio da svima obznani porodičnu tajnu. (Lepo od njega, svoje dete, kakvo god bilo, prihvatiti i voleti treba; eto, slušaš li pažljivo, još ćeš štošta na svadbi i o toleranciji naučiti.)
Grupu omiljenih svadbenih pesama čine i šofersko-švalerske. (Šoferi, valjda što često odsustvuju od kuće, pa i imaju prilike da sreću svakojaku ženskadiju, za kojom trube i balave,  dok im vlastita ženKa nije dostupna, a možda više ni poželjna, mahom su i švaleri.)
Što imadoh, što imadoh, svee ženama dadoooh (pri tom se veseljak toliko unazad zanese, da malo fali da se patosira il' ušine kičmu), bolje njima bolje njima, nego lekarima (pazi onda, brate, nakrećeš se kanda si rešio da platiš participaciju na ortopediji). Ono, istina, neka je čovek živ i zdrav... a njegova žena vlastita, ako je pametna, i ako mene pita, ta će bolju pušku sakovati.
U stihovima "Pitaj cure, reći će ti svaka, oženjeni ljube boljee od momaakaa" da se naslutiti rivalitet mladosti i starosti. Na takve izjave obično se pale podbuli, oćelaveli sredovečni muškarci, s pozamašnom stomačinom (koji sem svojoj ženi, triput godišnje -- ako se smiluje, nijednoj nisu prišli; mislim, prišli bi oni kad bi im koja dopustila). Sami sebe lažu i kroz pesmu se busaju u grudi, osećajući se ko onaj Balaševićev strašni petao (pa i sami skaču na ćurke i guske). Čuj, bolje poznaju tehniku ljubljenja -- valjda u braku imaju obavezne časove vežbanja, pa se izvešte, ko će znati. Ta agresivna reklama, samopromocija matorih drtina valjda treba da privuče svežu mladunčad (ponajbolje još u srednjoj školi), željnu iskusnih i kvalitetnih ljubavnika.
Onda cugnu još koju, pa ne mogu da drže jezik za zubima (čak i ako im vlastita žena uz rame sedi ili im laktom u rebra diktira ritam): Volim ženee, volim sve (doduše, ne znači da mu je to što voli i dostupno), i ne pravim razlikee. E, prijatelju, bolje da si na oprezu, jer možeš gadno da se opečeš (razlika može još kako da bude... neprijatna -- danas više ne znaš ko je žensko, ko pre nije bio i šta ko ispod suknje nosi).
Zatim sledi svojevrsna preporuka mladićima (koji tek planiraju da stupe u brak): Ko se ženi jednom, isto ko nijednom, dva-tri puta baar, to je prava stvar (kad se uzmu u obzir tolika venčanja i potom razvodi, ove meraklije kao da je opština angažovala radi povećanja budžeta). Jakako, biće da kvantitet naposletku omogući kvalitet.
Konačno u neuglednom Kazanovi proradi savest i neočekivano se počne očinski odnositi prema tobožnjoj mlađanoj ljubavnici: Ostavi, devojkoo, žeenjenog čovekaa, da se ne bi posle kajala do veka; idi dok je vreeme iz života moga, ostavi se mene... Kanda se uplašio da će izgubiti mesto u raju, pa rešio da okaje grehe i spase mladu zabludelu ovčicu iz kandži matorog jarca. Ili je žena lupila šakom o sto i postavila ultimatum. A možda je i kakvo drugo devojče tek stasalo, propupelo, treba ga ljubavnim tajnama poučiti (najlakše je obrlatiti dok još i ne čuje za Ilijadu i Odiseju; ako stigne da pročita, pa upozna onog Apolona i Odiseja, Ahileja... možda joj skoče kriterijumi). I ne može kamiondžija mesecima da jede samo pasulj, to nije zdravo; organizam žudi za promenama: a, eto, stiže mlada boranija.
Iz nekog razloga, ovog puta je izostala svojevrsna himna neobrazovanju: Imam samo tri razreda, al me svaka cura gleda; tri razreda niže škole, al' me zato žene vole... Čega se pametan stidi, o tome onaj drugi peva s ponosom. Kanda se devojke lože na sirove i neotesane. Pesma šalje poruku kako je neuporedivo bolje biti lep, makar i nedoškolovan, nego pametan i obrazovan. Jedino, konkurencija je velika.
Rođačko veselje može se iskoristiti i za promociju vlastite jedinstvenosti: Čovek sa srca dvaa, verujte, to sam jaa /fenomen koji je promovisao Šeki Turković (a još uvek verovatno proučavaju svetski kardiolozi), a oberučke prihvatili pijanci koji rado pevaju o onome što ne čine/, kod mene može svee (aj onda, molim te, iscepaj mi ovih deset metara drva i prebaci šest tona uglja), ja ljubim ženee dvee (a obe traljavo).
No sve te ljubavničke, setne pesme, u kojima se što istinski voli i ljubi, što orgija, ne mogu se meriti s onim  patriJotskim (bez kojih se na svadbi ne može). Od njih momci, što su rođeni decenijama posle Drugog svetskog, masovno padaju u trans ko snopovi šaše, te, pogrlivši se (da zajedno pevajući izginu), na sav glas dreče: U šumici kolibica malaa, kolibica malaa, u kolibi čiča Draaža spavaa (a zahladnelo, bogami, valjda se prekrio ćebetom, bar preko stomaka). Ajooooj! Pa tad nema onog koji ostane mirno da sedi. Jedan sa stolice (uspravi se i ruke zadigne, a ispod pazuha oznojena košulja blesne: patriotizam golem, a košulje tesne), drugi na stolicu, propne se na prste da dohvati plafon (ali šipak, povisoko ga postavili, majku mu).
Uvek se pitam u čemu je tajna (sigurna sam da svadba nije upriličena na planini Jelici), možda u primamljivom ritmu. Ali moram da priznam da sam i ja, setih se, u ranoj mladosti znala da zapevam jednu pesmu slične tematike (mada je u njoj ljubavni motiv pretpostavljen rodoljubivom). Istruli mi dunja u fioci (pa ko ne bi zaridao na ove setne stihove o prolaznosti... mogla sam lepo da je požderem dok još bejaše jedra, da napravim pitu, da skuvam slatko...), dragi mi je kod Dražee u vojscii. I onda direktna molba upućena četničkom vođi: Čiča Draažo, mole te devojke (sirotice, uželele se), da im pustiš na odsustvo momke. E, to je unekoliko protkano pritajenom erotikom. Kad ih pusti na odsustvo, to ko kad pustiš pse sa lanca. Ala bi bilo: spasavaj se koja može i koja hoće, a koja neće, imaće sreće.
Spisak svadbenih pesama mogao je svakako biti i drugačiji. I biće, ako ja jednom odrešim kesu (samo da ne bude prazna) ili stanem na ludi kamen (a da ne omaknem i ozledim se).

Погубне народне изреке

Народне изреке спадају у мој омиљени вербални арсенал. Вазда се дивим тим мудростима. Али две ће ме пароле упропастити. 
Кад год нешто не стигнем да урадим како треба (рецимо да епилирам руке, а хоћу да обучем хаљину без рукава), ја се тешим /решеношћу (или принуђеношћу, ако је коме драже) на доживотни девојачки статус/: нећу да се удајем (па да марим за утисак који ћу на потенцијалне просиоце оставити)! /Е вала, то си у праву, и нећеш се... кад ти није стало./
Или се уздам у просторну дистанцу посматрача: ако ми се лак на ноктима огули, ја се не потресам јер "не види се из авиона" (а клоним се других превозних средстава). 
Зато они Десанкини стихови "не, немој ми прићи" имају и улогу избегавања компромитујућих ситуација. Држи одстојање, да блистам у свем сјају (и не турам руке у џепове, нарочито што их на свечаној хаљини немам)!

Кутија за ужину

Једног је дана Игњат у фрижидеру спазио моју пинк кутију за ужину (у њој су биле неке тиквице, спремљене за сутрашњи дан). Воли да отвори фрижидер, па стане и зури чега има занимљивог. Када је празна, кутија ми стоји у соби на ормару. Али сваки пут кад на њу наиђе, Игњат је "врати на место". 

Вратим се једног дана из Београда, па отворим фрижидер да узмем јогурт, а на једној решетки спазим своју кутију, празну. Насмејем се и кутију однесем на место које сам јој ја наменила (тачније, спустила сам је ту јер немам кад да размишљам о најподеснијем куту; уосталом, нека ми је на оку и при руци). Другог дана дођем кући, опет отворим фрижидер (да узмем пасуљ, рецимо), кад, потпуно неочекивано, видим своју кутију за ручак: сва се замаглила од хладноће (а празна). Овај Игњат није нормалан, рекох мајци, насмејавши се.
Засад ја водим. Али за мање од сата одлазим: Игњат је (колико данас) на потезу.

За љубав фале центиметри

Јесте да ми је кроз осмех одмах напоменула да о томе не пишем на Фејсу (морам да будем опрезнија, престаће људи да ми се поверавају, пресушиће ми извори инспирације... и шта ћу онда?). Али и ја сам њој рекла: не говори ми онда ништа занимљиво (ја нећу моћи да одолим), сама ћеш бити крива (ето, решила сам се одговорности). 

Висока и наочита, дугокоса... са момцима има проблема: или су недозвољено ниски или их (довољно високих) нема. Упознала једног, каже, на Фејсу (знате како то сад иде: пријатељ мог пријатеља је и мој... можда будући момак) и све било супер: добро изгледа, паметан, духовит, занимљив... али кад наумише да се сретну очи у очи, они се сретоше - очи им се не сретоше (њене су гледале подоста изнад његове главе, његове... то ми није прецизирала, али лепо где год му поглед падне, вала му се посрећило).
Не може више да поднесе ту привилеговану (а опет понижавајућу) позицију: да на мушкарце гледа с висине (чак и кад није охола и на штиклама). И онда га више није срела, нико је није могао наговорити. Али је ваљда морала човеку да објасни губитак интересовања: фали ти која година (е, не знам ко те слагао да мушкарац мора да буде три-четири године старији; никад ниси чула да је млађе - слађе... и опуштеније, и енергичније, и...) и двадесет центиметара. А, слушај, рекао јој он, није све у двадесет центиметара (ваљда је нешто и у седамнаест). Намерно је био двосмислен (баш као и...), и насмејала се опет - духовитост му се не може оспорити... али од тога се, нажалост, не расте.

Слушај, ако ти је за утеху, рекох, уопште је тешко наћи адекватну особу (да не помињем сродну душу, идеалну половину... а ни идеалне пропорције), чак и кад стојите раме уз раме. 

А види ме сад

Прекјуче ми се сестра пожали: Маша заборавила шта све има за домаћи... па једну сраницу није урадила. /Ијууу, драма! Па, Машо, зар си смела себи да дозволиш такву мрљу на самом почетку образовног процеса, м?!/ Само њих троје нису урадили, додаде разочарано. Је ли могуће?! Само троје! Бар да је шеснаест или да нико није урадио, па хајде, не би се ни осетило: куд сви Турци, ту и мала Маша. Али само троје није чуло шта све треба урадити, само троје (баш зато ми је симпатично, што штрче у маси)... и Маша међу њима (канда си седела на ушима, а?).

Вечерас ми, снуждено, рече како Маша из српског није добила петицу... само их је троје добило (опет "троје", али ми сад озбиљно иде на нерве). Они петице и не добијају, рекох не скривајући да ме сестрина амбиција (ако не претерана, а оно прерана) нервира. Добијају печате, каже она. /Их, јака ствар, набавићу ја неке звездице и цветиће па да налупамо по целој свесци./  
Омашила Маша ред, па велика слова дошла где треба да дођу мала.  Па шта ако није добила петицу? Ништа, помирљиво ће сестра, него ми криво што зна, само... Брзоплета, јесте, па шта? Дете се тек привикава на нове обавезе, нове захтеве, нове услове... Не секирај се, Машо, рекох, ја сам у првом разреду неко време остајала на допунској да вежбам читање (мајка ме код куће учила на један начин, учитељица у школи на други), па види ме сад (читам врхунски... нарочито с лица и између редова)!

О, јесени, лепа ли си мени

Док сам била у топлом, није ни било битно је ли напољу магла и киша. Али ми тешко паде кад ме пред вратима шчепаше. А киша она досадна, што сипи ситно, толико да је некад и не видиш, сем кад је обасјају светла аутомобила. Мислим се, можда је требало да обучем ону дебљу јакну. Тешко је ово време предвидети и дочекати га адекватно наоружан. 
У аутобусу сам спавала ко заклана, и, након доста времена, опет су ми уста, осетих, била отворена (зато не волим кад неко уз моје седиште стоји.. и у гркљан ми завирује). Изашавши, мало се згрчих од хладноће. Е, сутра ћу обући ону дебљу, зелену, јакну, и све слојевито испод, па ћу редом у аутобусу да скидам, ако ме врућина буде обузимала, а напољу да навлачим.

Док чеках локални аутобус из суседног села до куће (јесте преко прече, наоколо ближе, али да не хабам ноге, чувам за старе дане), уживах у погледу на околину. 
О, лепа је јесен, чак и кад је мокра, хладна (кад престанеш да жмуриш, и сам ћеш да увидиш). Магла налегла на кукурузе и дрвеће, а около свуд поља, кућа готово да и нема. Што волим ту умерену пустош. Из оно мало димњака што видех замишљах како се дим лењо извија и губи у измаглици, од које се не би видео, све и да су ватре заложене (а није то ништа, каква зима, вероватно би се подругљиво насмејали сељаци). Замислих како врата пуцкета  унутра и домаћице месе штрудле (са сиром, маком, дулеком... не правим питање). На смедеревцу чека тазе супа: ко не једе супе, неће добити колача! 
Кад почне киша да пада, једино се домаћим тестом човек може утешити. Умоташ се у неко ћебенце, рецимо карирано, читаш узбудљиву књигу или листаш неки занимљив часопис... а крај тебе на кревету тацна с топлим и мирисним колачима. И једеш колико хоћеш јер ти је зима (кад би он имао тако дуууге руке да те чак овде загрли)...) и не желиш да будеш тужан. Јесен ме увек асоцира на пецива и врућ домаћи хлеб (ах, како је сочна та корица, која се најпре поједе), чији мирис испуњава топли дом. 
По оваквом дану (што, неки би рекли, није ни за шта; а није истина, сваки је дан ко створен да буде диван) моја је баба у мојим годинама вероватно крај шпорета (на којем се кувало слатко од дуња с орасима; за њима сад чезнем, колико и за бабом) крунила кукуруз, да не дангуби , а ја ставим лаптоп у крило и пишем (добро, друго сам ја: могу да будем дете све док нисам мајка; могу да будем уметничка душа све док се други стара о потребама мога тела). 
Свако време носи своје бреме: бабино, с муком, корпу од прућа пуну жутих клипова, а моје (не испушта) тастатуру.

Лепо је видети жену шарену

Како бих "убила" време (вероватно ни у кога није више, а безуспешно, пуцано) до поласка аутобуса, свратих у једну продавницу обуће. И шта ми је то требало? Изашла сам до ушију заљубљена (признајте да сте помислили - у продавца)... у гумене чизме (црвене или наранџасте, не знам које су ми драже).
На ногама ми већ бејаху оне шарене, претежно љубичасте и зелене, али гумених чизама мени никад доста. ЗеленкапА (ја само цитирам, није мој проблем што ми неко види зелену капу, а не зна ми вокатив; уосталом, од ове хладњикаве кише, хоће човек да побрљави, а камоли падежи), имаш десет динара? Једва погледах човека који ми се обратио (јер не бејах сигурна с ким ћу имати посла: ти што на улици новац потражују знају да буду изузетно агресивни и непријатни), и одговорих махинално: немам. /После се увек мислим, можда је требало да завирим у новчаник. Али толико је за те динаре заинтересованих на сваком ћошку, да сам начисто огуглала. И увек ме страх: ако се зауставим, можда нећу моћи да се отарасим насртљивца./
Како лепо изгледаш (иако НЕМАМ десет динара; нит је пргав нит је осветољубив), добаци он за мном, свака част (канда му лоше време није убило вољу за живот и смисао за лепоту). Лепо је видети жену... 

Е даље нисам чула (непријатно ми беше и колико јесам, те сам журила напред), па сваком остаје да допуни по својој вољи. Лепо је видети жену... док још можеш да видиш (деси се да обневидиш, па не видиш ни белу мачку... а да ти је и њу видети, обрадовао би се ко роду рођеном). 

Лепо је видети жену... са зеленом капом, у зеленим панталонама и љубичастој јакни... шарену... кад киша пада.

Љубав и кишни дан

Некад је кишан дан био идеалан оквир за неминовну депресију. А сад обујем гумене чизме, узмем кишобран и упутим се на брдо. На брду ем поглед леп, ем стринин виноград. Истина, није у њему неког рода ни било. А сад остао тек по који гроздић, којему су пуцад ко рибизле. Нема везе, не смета мени да се сладим ситно. /Пре тога свратила сам у теткин воћњак. Има већ готово месец дана како је тетка на други крај света одлетела, а рекла ми које су јабуке зреле: у трећем реду, друга одозго... или беше трећа одоздо? Нема везе, пришла сам стаблу на којем су се јабуке најјаче црвенеле и узела неколико са тла. Док се тетка отуд врати, може и снег да покрије стабла./
И нигде човека, што ми посебно прија. Само још неки ловачки пас база по ливадама. Окрећем се укруг и спазим тек понеки кров: сама сам на целом свету, сама и срећна (што постојим). По мени киша сипи, а ја се смешим (и сањам).

Киша пада, ја се провлачим између чокота и гледам у даљини планину маглом овијену. Промичем између ретких и високих травки, баш као и ловачки бели пас који сад ми дође у сусрет. Јеси ли штогод уловио, друже? Сва је прилика да ћеш морати да пређеш у вегетаријанце.
Волим виноград, чак и кад није мој (а памтим онај из детињства, више кад су чокоте секли и вадили но кад је од рода бујао). Волела бих један, негде далеко (нећу да вам кажем где), да он и ја њиме загрљени шетамо, да он и ја грожђем корпе пунимо и да се смејемо, чак и кад нам се киша слива низ лица. А онда, с вечери, збијемо се крај огњишта, огрнемо се топлим ћебетом... он мени овије руку око струка, ја њему наслоним главу на раме. Ватра пуцкета и одсјајима велича идиличну слику. Канда се међу нама у ћебе замотало, па се праћака и кикоће, детенце (од ове кишне завесе не види се будућност најјасније).
Онда ја замесим и развучем питу бундевару (од бундева из наше баште) и уживам гледајући како он, снажан и диван, држећи дете у наручју, са слашћу обедује. Киша све време пада, али у том сеоском дому топло је и угодно рукама што се нежно додирују, док са њих шећер у праху спада. /Тежак је кишни дан само кад си сам./ И шта за срећу више треба? 
Кад киша сав дан пада, срце се љубави нада.

Семафор на мој начин

Ја бих оне светлосне знаке на семафору другачије осмислила. Онај црвени чикица, што стрпљиво чека (летњи дан до подне) да се аутомобили зауставе, те да безбедно закорачи на пешачки прелаз, почео би након шеснаест минута чекања да се пребацује с ноге на ногу, а након двадесет три да нервозно цупка  (евентуално који пут опсује).

Новогодишња јелка (кад јој време није) и поклони

Где ћемо да ставимо јелку, упита ме Маша јутрос. /Полако, Машо, још сам у пиџами кратких ногавица и рукава. Много ће воде дотад протећи и много лишћа да опадне./ Не знам, рекох, овде (уперих прстом ка прозору) или овде, крај ормара. /И сама се упитах у коју ћу боју ове године јелку оденути./
Да спавамо Миа и ја код тебе и да добијемо пуно поклона, изложи Маша свој план. А онда да спавамо код мене, па код Мие, и да добијемо пуно поклона (а нема поклона без јелке, под коју их треба сместити). Није доста један поклон, или два - пуууно поклона! 

Вала, скупо ће Деда Мраза да стаје ова незајажљива жудња за поклонима.

Ljubav (neuzvraćena) i šustikle

Nekoliko puta mesečno taj stariji gospodin  (kao i mnogi njegovi sunarodnici, privučeni jeftinim uslugama naših stomatologa) iz Italije stiže u Beograd. I onda uvek šeta Knez-Mihailovom. I svaki put sa smeškom pita za jednog naočitog momka. Radi popodne, kaže koleginica kroz osmeh (znajući da će on onda i popodne doći). Ili, danas ceo dan neće raditi. On se, reklo bi se, razočara (jer dugo je do narednog dana).  

I onda se osvrne čuvenim heklerušama (ženama koje heklaju, tačnije preprodaju heklane zavese, stolnjake i šustikle - kojima, kanda, Romeo blaži ljubavne jade). Kod jedne redovno kupuje, dogovore se za cenu. Ne znam šta li s tolikim šustiklama radi (gde ih više kači, kolika mu je kuća, menja li celokupnu postavku dvaput nedeljno).  

I tako, sređuje zube, a usput obogaćuje kolekciju šustikli i merka zgodne momke (važno da je jedno uvek dostupno). Merka, ćaska, ali ništa ne kaže. Mada se vidi iz aviona. Ko nema sreće u ljubavi, ima punu kuću miljea.

Ја не знам како да се одупрем овој сили креветове теже: чим се кревету примакнем, чим га погледам, ја морам да се на њега стровалим. Живот тече и одмиче, а ја с кревета не мичем...

И ја имам прст

Знам, чула сам да слика вреди више од хиљаду речи. Али не могу баш да се сложим: мени би често и две-три речи (па и њихови први слогови) место ње (макар да је и два са два) речитије биле. У последње време на друштвеним мрежама људи су склони да се све више изражавају сликовно (што мене често веома нервира). За то имају већ готове одговоре (па тако ваљда штеде и време и енергију): емотиконе (и смешно, и тужно, и љуто, и бесно). И кад су у питању они основни, за већину (не за све, никако не; у суштини, препознајем само срећу и тугу) прокљувим "превод", али су се појавиле и неке сложене илустрације разноразних осећања (човек је склон томе: што да буде једноставно, кад може да буде компликовано). Због таквих сам немало пута остала збуњена, а каткад вала и побесним (због немогућности да дешифрујем поруку).
Напишеш им нешто, ем српски (да те цео свет разуме), ем просто (да простије не може бити), а они ти пошаљу загрљене мишеве (или су то мачке, чинчиле, неки Минотаури, бога питај каква папазјанија... не могу да разабарем), од којих, рецимо, прште нека срца (ајд, то ми је и јасно, канда (ми) неко исказује наклоност), коале (које су можда и нешто друго) што скачу од радости (а једна се, услед тога, ушинула)... 
Некад одмах укапирам значење. А некад нисам у стању да разумем: гледам у те птице, лавове, веверице, кентауре ... и не знам шта ми саговорник (или је адекватније - сацртач) поручује. Пре свега, нужна ми је нека енциклопедија о животињама, да прво утврдим ко је "модел", онда тек могу да проучавам у којој је пози, на којој стоји нози, шта држи у руци, да ли у левој или десној, смеши ли се од ува до ува или онако кисело, је ли му реп дигнут или се по земљи вуче... Плус да узмем у обзир оно што се о навикама и особинама тог створа зна (шта и како воли да једе, је ли лукав и препреден, умиљат или пргав...). А пошто не знам, морам да завирим у сијасет књига. Људи, имам ја и друга посла!
Па ја питам нешто сасвим једноставно, а они ми пошаљу одговор који сатима морам да "глођем" као пас коску. Мислим, наравно да то не радим: одмахнем руком, искључим рачунар и легнем да спавам. /Кад не знате да пишете ко људи, и не тиче ме се ваше мишљење - па нећу ја да оседим (упс, већ сам оседела, морам да смислим неки други израз) тумачећи./

И моја сестра (прилично тазе корисник Фејсбука) прихватила је ту сликовну моду. Пре неки дан јој послах фотографију бодића које сам купила сестрићима, а она мени узврати палцем дигнутим увис.
Море, немој свима да вам узвратим истом мером: и ја имам прст, између домалог и кажипрста. 

Не пуцај узалуд

Летос сам Машу повела у госте. Сунце тек мало беше попустило, па се деца из суседних дворишта разлетела по улици. Како ти дечаци бејаху кроз плот спазили моју Машу, узеше је на нишан и почеше да облећу око капије и провлаче репетирану пушку између тараба. Један од њих, онај главни, предводник, симулирао је звук пуцњева (не троши, синко, улудо муницију), али моја Маша само немарно (готово презриво) одмахну главом и настави мирно да седи, оставши им леђима окренута (љуби је тетка, као да је моја упутства следила; ови не заслужују ни погледа да их удостојиш). Једнако тако (само мало камуфлирано) погледа их и тетка (и да им не знам родослов, и да не личе на тате, а тате ми иду на нерве... мој благослов не би добили). 
Џаба вам те пластичне пушке и прецизни нишани - куцате на погрешна врата (и "пуцате" у погрешну девојчицу; наше породично стабло канда је орах - тврд орах). 
Не треба мојим сестричинама на стражи седмоглава аждаја поред мене живе (страх ме само да се не занесем, па остану уседелице).

Не веруј у бајке које пишу банке

Мој отац никад није волео да има посла с банкама (и да се протеже више него што је дуг). Због тога и ја од њих зазирем. 
И пре неки дан кад сам се распитивала за неки кредитић (деминутив, јер не бисмо се ми одвише преко јоргана опружали), он ми је поновио: ма не раде банке за тебе него за себе (много се прави паметан и вазда ми открива топлу воду, као да се само он њоме шурио)! Знам, човече, знаам, али услови им нису исти и мораш пажљиво да слушаш шта ти ко нуди (па поврх тога, што је најважније, да читаш између редова и најситнија слова - тамо су замке). Онда ти само остане да од два зла одабереш мање. Ако одлучиш на брзину, врло је могуће да ћеш се кајати док кредит (на једвите јаде) не исплатиш.
У продавници беле технике затекла се службеница једне банке, па скочи ко опарена (то ко хијене, једва чекају плен; пошле се појавила колегиица из друге, па завидљиво и радознало гледала неће ли ова успети да ме обрлати). И говори она, само везе (или је приличнији израз меље), изЛаже услове (повољније ти ни рођена мајка не би позајмила, ма само што не бију оног ко неће). А све зашећери (да не видиш да ти закувава чорбу, па ће на крају и да ти забибери): све може (на колико ћете рата? шестсто педесет осам? МОЖЕЕ; ви бирате висину износа који ћете месечно плаћати, а да вас превише не оптерети... јао, како су брижни), све једноставно, без по муке, само уз личну карту. Њихов кредит, каже (осмехнувши се усиљено, у жељи да изгледа спонтано), зову "кредит на реч" - не проверавају они висину пензије - како кажеш, тако пишу. (Хм... имате ли и кредит на лепе очи... ако могу у истоименој валути да вам вратим?)
Ја слушам, а она само пева, цвркуће... Ипак се не дам заварати, па вазда нешто питам ("што ме се не тиче"). Нисам ја баш тако наивна као што изгледам. Знам ја да она негде крије нож... и да ће нам га забити у леђа чим тата пристане да потпише уговор (а ко би оних сто двадесет девет страна и прелистао, а камоли читао и проучавао; знају они то, лисице). 
Смеши се и покушава да ми се допадне (није то тако лако, сестро, а и да си ми симпатична, слаба ти вајда: кад су паре у питању, ја главу истурам пред срце), док ја наваљујем: кажите ми само да ли ће све рате бити фиксне? /Нису ме змије, бар не те банкарске, уједале, па не знам зашто се и гуштера плашим... али плашим се. Све замишљам како ће нас држати у шаци и, на основу неког закона, члана, параграфа (који се неопажено провукао у километарском тексту) тражити од нас да исплаћујемо неке баснословне суме... па ћемо се једва из дугова искобељати... можда ћу морати да продам кућу... дедовину... лаптоп (леле мени).../ 
Да, да, даа, фиксне су. Не, не, нее, ма таман посла, нема камате /као код конкуренције... то ми рече тишим гласом: они као дају бескаматни кредит, а плаћаш само двеста и нешто месечно за одржавање рачуна, па то на годишњем нивоу испадне три хиљаде; подсети ме то на сељанке које се на пијаци боре која ће придобити муштерију и пре испразнити кофу/, САМО (малецких, тричавих) три посто, што СВАКА банка узима, а то се подели на целу годину, па се и не осети.
Хм, сину ми врло брзо: нема камате (као код оне друге банке, која такође тврди да нема камате), нема, само две рате приде (како увидех чим изађох напоље и разбистри ми се глава: ако узмеш четрдесет хиљада, платиш дванаест пута по четири хиљаде и нешто... па ти израчунај колико "нема камате") ... али док то ум схвати и очи виде... оде маст у пропаст (и додатних десетак хиљада у руке кредитера).
Док си пред њом, не да ти да размислиш, наводи те на криву страну и труди се да од дрвета не видиш шуму /све док не почнеш да удараш главом у стабла... а тад је већ касно повреде да избегнеш: ухватио си се у коло, па има, како знаш и умеш, да преплићеш и продврискујеш, да не кажем вриштиш/.

Чувај се бајке коју пишу банке! Што су лепша и примамљивија обећања, то нешто више смрди (а не мислим на задах из службеничиних уста, који је сасвим у складу с фирмом и делатношћу).

Нисам лопов

Молим продавце који све потенцијалне муштерије гледају као потенцијалне лопове (сви сте ви криви док се не докаже супротно), па их прате у стопу и подозриво гледају испод ока, да то раде суптилније. Кад ме гледају као лопова, ја се као лопов и осећам. 

Мајке ми, дође ми да се окренем налево круг и напустим радњу, и не узевши оно по шта сам дошла. Знам да су тако индискретни по нечијем наређењу, али стварно су прекардашили.
Нарочито су сумњичави они у продавници играчака (где, ваљда мисле, лако могу доћи у искушење). Још најчешће нема гужве, па могу (ко полицајци) и да ме прате и да ме пресрећу. Опустите се, људи: можда нећу купити, али ни украсти нећу.

Подељена срећа двоструко је већа

Као и обично мајка је спаковала Сташу у њену носиљку, а Игњата привезала у његово седиште. Док мама вози ауто, Игњат је имао да се занима кесицом грисина. И тако, претпостављам, Игњат грицка, Сташа радознало уоколо гледи. Али како Игњат, старији брат, да једе, а сестра да гледа? (Боже, и ова мама, како је могла да направи такав пропуст: једном детету сервирала оброк, на друго заборавила. А па неће Сташа гладовати док се он пита, нешто мора да предузме.)
Псс... Псс, секо? Хеј! Псс... Протегне се мало из оних уза (канда јој мама јутрос није уши чистила), не би ли јој како штапић дотурио. Узми, секо, брзо, мама не гледа у ретровизор!
Сташа једва дочека да нешто шчепа и чврсто стисну између средњег прста и кажипрста. Тако јој је грисина стајала опружена преко озбиљног лица. Није била сигурна за шта служи и како се користи. Да може да се сркуће, да тече ко млеко, па би се и снашла. Овако, шта да ради с тим? Нарочито што још не располаже потребним средствима (да грисину савлада): први јој се секутићи тек под прстима (туђим, које покушава да глође) осећају.
И кад се мама коначно осврнула да провери је ли на задњем седишту све у реду, спази Сташино намргођено, упитно лице и штапић подигнут увис ко диригентску палицу (док се Игњат, заваљен у свом седишту, задовољно смешкао). Златне ли дечице, канда већ знају да подељена срећа двостуко је већа (као и грисина петомесечној беби).

Мелем за љуте ране

За Игњата већ месецима траје сезона чворуга и модрица. Готово сваког дана он падне или чукне главу, бар једном, а неретко и више пута. Па мало плаче док тетка хитро не измлати део намештаја који јој је сестрића озледио (некако му лакше кад правда буде задовољена; и сто, и кревет, и столице гезају од задобијених повреда и озбиљно зазиру од осветољубиве тетке, која има тешку руку), а баба љуту рану премаже маргарином, да ублажи бол (ваљда, бар сугестивно; чула жаба да се коњи кују, а моја мајка да се убоји маргарином премазују).
Игњатова нарочита забава јесте вирење у фириждер (можда се нађе које јаје, да га гдегод пребаци; јаја су тако обла, тако згодно стану у шаку, да дете мора да се смеши). Данас је, уз бабин благослов (који нема сваки пут, али ономе ко своју вољу следи благослов и није нужан), отворио врата па спазио маргарин.  Два-три пута, каже баба,  у ту нездраву намирницу умочи прстиће, па премаза  десно око (иако је пре неки дан лево нашминкао ударцем у ћошак бетонског стола: сад му капак зелен и по средини љубичаст).
Хвала богу што верује да је маргарин мелем (боље њиме да се лечи него да га једе).

Не брже од колеге

Како је живот непредвидљив. Ја пођем бусом у шест и десет, мој тата оним у седам. Мој тата стигне у осам и десет (и сад се шепури ко да је пешке дошао), ја у осам и двадесет. Због некаквих радова на аутопуту, ради само једна трака, па за прелажење неколико километара треба причекати сат времена (виде се само црвена светла на возилима у колони којој се не види почетак, а на крај се нисам обазирала).
И спавала сам за то време, и обедовала (више пута, хвала богу да ми је штошта било у торби остало... не што сам била гладна, но што нервозу треба нечим блажити).

"Мој" возач се није досетио да спорно место некако изврда и заобиђе (ко да вози Титовим путем, па се заклео да не скрене). И нигде му се не жури, живот је пред нама, брате. Не брже од живота, али ни од колеге који је кренуо сат времена касније.

Много је кад бију

Једна моја сестра нашали се с другом (оном која више деце поседује): сад пази, много је четворо (кад би било још једно поврх ових троје).
Много је кад бију, исцери се ова друга, не желећи да потврди да је на рађање ставила тачку (извештила се жена, за њу је родити ко пуцнути прстима). Ко зна шта ноћ, а шта дан носи... и с колико ће деце на крају да се поноси.

Превише си очекивала

Маши мајка стално нешто гунђа (кад човек зађе у извесне године, канда постаје нервозан... и несносан, нарочито властитом подмлатку). Чим се Маша из школе врати, мајка почне да листа свеске и књиге и да (из)налази примедбе. 
Пре неки дан, место да се угризе за језик, поче да јадикује: ја не знам, Машо, шта је с тобом, да л' сам ја превише од тебе очекивала... А Маша, којој су мајчини коментари већ дојадили, прекину је (пре но што изрече другу претпоставку) одлучно (боље да свима скрати муке): превише си очекивала  (знам како Машини искази знају бити бритки и јетки, и како она уме да узврати као велика)!
Паметна дечја уста зачас запуше брбљива одрасла.

Све ја то сама

Јел' можеш ти да замениш сијалицу (или да чекамо тату да се врати с посла), упита ме малопре мајка. /Да сијам место ње? Па шта мислиш да радим целог живота?/ 
Чуј, да заменим сијалицу. Какво питање. Наравно да могу, тј. умем (нећемо ваљда да зовемо електричара; мењам ја сијалице успешно већ неколико деценија). Нема шта не умем. Све што хоћу, ја и умем. Ако баш не умем, ја научим.
Ко да ми је то неки посао. Примакнем столицу из кухиње у ходник. Попнем се на њу и одврнем прегорелу гадуру (то пуца на шеснаест минута). Онда сиђем, прегорелу гадуру бацим у канту, а узмем другу, која ће исто тако за који дан да се "престави". 
Опет се попнем на столицу, завијем сијалицу, па ми се чини да нисам то најбоље урадила, одвијем сијалицу, па је завијем наново. Упали светло, кажем мајци. Она стисне прекидач, а сијалица ни да трепне. Одвијем још једном (канда овај фасунг, сећам се, није најисправнији, има нека цака за коју само тата зна), па пажљиво нанишанивши, завијем. Упали сад. А јок, ништа. /Све ја то сама, али, ето, често нешто пође унатрашке./ Па дође ми да се обесим о кабл, голом руком гадуру да здробим. /Та нетрпељивост према сијалицама обузима ме већ годинама, откако су тако тананог здравља и зачас им нешто кврцне. Најгоре је што ме својом краткотрајношћу (и обичајем да прегоре у најнезгоднијем тренутку, кад резерве у кући нема) подстичу и на самоуништење./

Где је танко, ту се кида

Најтеже ми пада кад се Игњат унереди, па ја морам да се позабавим мењањем његове пелене. Како сам морала да видим јесу ли ми колачи печени, оставих га на кревету, свеже опраног, умотаног у пешкир. Игњат је то искористио да одмота пешкир и препусти се уобичајеној забави. Хајде, облачи га, довикну ми, просто успаничено, мајка, дира пишу! У, чудна ми чуда, баш сам се потресла... и наставих да лижем ону ванглу, смејуљећи се (што мајка, за мојим леђима, није могла да види).
Ја наставих да печем крофнице, Игњат да истражује своје тело, а баба да вришти и опомиње: не дирај пишу! (Што, ко ће да му забрани?) Пусти! Остави! (А, окани се, Игњате, пробиће ми уши... или ће је стрефити шлог!) ПОКИДА пишу! 

Кад се нисам покидала од смеха. Па то је његово тело, ваљда он осећа ако га шта боли, дрекнух (напола се смејући). С бабом је канда потребно обавити један озбиљан разговор (какав родитељи воде са својом децом у пубертету) или је упутити на Гугл. Знаш, мушкарцима, још док су дечаци, то је омиљена играчка (а нико не би наудио ономе што воли). Уосталом, само где је танко, ту се кида (за нашег Игњата нема бојазни; јесте, мало се хвалим).

Што старија - све млађа

Шта има, упита ме данас један друг. Паа... (Боље да ме питаш шта нема; јесте дужи списак, али бар имам прецизну евиденцију.) Изгледаш... млађе, примети, осмехнувши се. Стварно (мора бити да онда изгледам и слађе)?! /Озбиљно се изненадих (не спавам ни редовно ни довољно, будим се с подочњацима...).  Не бих знала узрок томе (а свакако или није близу ил' је само сан)./ ЈОШ?! (Канда ми овај широки осмех уклања године ко трулекс крпа прашину.) А богами ће мене скоро у предшколско уписивати.

О женама, лепоти, пролазности...

Још ни седам сати ујутру не беше, а сестра и ја у аутобусу: једна хита на посао, друга кући (властитом кревету и лаптопу). Од једне до друге тачке путујемо двадесетак минута. И онда ћаскамо (на ште срца, није нам проблем). Пошавши од властитих ногу, којима ниједна од нас нема разлога да буде нарочито задовољна (али је свака своје прихватила и кратке им сукње допустила), стигосмо до вуларних жена, које умишљају да су велике заводнице, и правих заводница.
Не свиђају нам се жена које се гласно и просто кикоћу, које носе припијену кратку и деколтирану одећу само да би привукле пажњу мушкараца. Неминовно ће у томе успети, али није нам јасно како се због тога могу осећати добро и заносно. Па то су само лаке жене, које мушкарцима причињавају краткотрајно, углавном телесно, задовољство. Не разумем жене које желе да се свима свиде, штавише да се сви на њих ложе. Како се не запитају неће ли потом ти исти мушкарци у тоалету уживати мислећи на њих? Или пак то прижељкују (то ми је још мање појмљиво)? Није ли то гадно, понижавајуће (да вас неко, макар и у машти, употреби за властити ужитак)? Уосталом, колико је привлачно оно што је, овако или онако, доступно готово свима?
Праве заводнице су, рекох сестри, оне које тога нису ни свесне, које заводе нехотице и чак им није битно какав утисак остављају. /Да не буде да навраћам воду на своју воденицу, ни сестру ни себе нисам сврстала у ту категорију; изузете смо из ове анализе./ Оне зраче изнутра (лепе су, не трудећи се такве да буду). 
Џаба згодно тело, ако је то све што имаш. Међутим, ако имаш памет, духовитост, шарм, харизму... како год се звало оно НЕШТО, сваки ће ти прогледати кроз прсте (па и кроз криве ноге). Жена себе скенира и сувише је критична и према ситним недостацима. Али мушкарац је, рекла бих, не гледа тако селективно и део по део - гледа је као целокупну личност. Уопште не треба да будеш савршена да би се некоме допала, да би те неко волео. А кад те неко воли, није ни битно што ниси савршена нити шта о томе мисле сви други.

Потом, не знам зашто /у ствари знам: кад се говори о жени, говори се и о лепоти, а како је лепота, баш као и младост, пролазна, намеће се нелагодност због старења/, сестра помену како се штрецне (иако је, не пориче, разлику од двадесет година немогуће не видети на лицу) кад јој нека девојчица персира. Помисли: ју, како види да сам стара (добро, претерује, хтела је да употреби компаратив)? Насмејах се (добро је, нисам једина). Тако и ја кад ме неко ослови с госпођо, одмах се сневеселим: ју, на шта ли личим (кад личим на госпођу)?
Једном сам прочитала да ни други људи не могу своје године да повежу са собом (увек се осећају млађе од цифре коју као крст на леђима носе). Али нема тога ко, пре или касније, не падне у мрежу времена.

Лети, лети, летии... палачинкаа

Матија и ја јуче смо остали сами код куће. Кад га пробудих да идемо у школу по Миу, Матија подиже тело на колена, али се пожали: не могу оЦи да ми се отволе! /Што те очи знају да праве проблеме./
Вожња аутобусом за њега је била својеврсна авантура (данас се деца јако ретко аутобусом возе). Тако по Миу одосмо, тако се с њом и вратисмо. /Матија је уоколо посматрао. После је рекао како је једна баба, гледајући другу, куцнула прстом у своје чело. Па шта то значи, питала је његова мама. Имаш ли ти мозак, преведе Матија, куцнувши се још једном на исти начин./ Успут се већ бесмо договорили да правимо палачинке. Одраслих нема код куће (ја? ја се не рачунам), могли смо да радимо шта хоћемо.
Уз моју малу помоћ Миа је разбила јаја у ванглу па их, уз моје инструкције, умутила. Затим додасмо мало млека, мало воде, па шећер, со и најпосле брашно. А није то било најбоље. Најзабавније је тек уследило... кад је тетка почела да преврће палачинке. Ти знаш то, питала ме претходно Миа, не скривајући дивљење. Их, још како (додуше, једном тигањ дограбих нагло и неспретно, од чега ми као успомена остаде мања опекотина на надланици). Мораш да одмериш јачину којом палачинку из тигања увис одбацујеш (како је не би залепила за плафон, прозор или под). Миа је гледала с одушевљењем, једном и сама пробала. А онда се досетила те узела други, мањи, тигањ и једну палачинку, коју смо назвали вежбанка. Тако је, држећи тигањ изнад стола, Миа вежбала и вежбала, бацала и бацала. А палачинка је падала и падала... каткад лепо, баш онако како се од ње очекивало, каткад се преклапала, висила с ивице тигања или падала на сто (ко ради - тај и греши, на грешкама учи и искуство стиче). Само једном заврши на поду, након чега је проглашена Кићиним доручком, па се тај пас ненадано осладио. 
У међувремену смо позвали Матију да се и он диви том сестрином новостеченом умећу. Једно време превртале смо палачинке истовремено, свака своју и у свом тигању, све брже, без престанка... и смејући се. Миа је, озарена, рекла (други пут за месец дана): то ми је наајбољи дан (у животу; њој је такав, изгледа, скоро сваки дан са мном)! 
Како смо нас две биле у кухињи, а Матија на спрату, намах смо се претвориле у ресторанску послугу, а Матија је био наша цењена муштерија. И појео је једну палачинку. А другу, коју му је Миа посула плазмом (самлевеном специјалном методом - данас је моја сестричина научила и како се кекс мрви чашом), Матија се надурио и одлучно рекао: неећу то (тај мали баш уме да буде пргав)! Потом му је Миа однела још једну палачинку, по његовом укусу, само филовану кремом.  (не може човек ни да декорише посластицу како ваља). Међутим, кад се појавила на вратима, извињавајући се због претходне грешке (јер смо имале пуно посла, па смо помешале поруџбине), Матија, као да се и сам извињавао, рече: ја сам појео! И тако је Матија појео три палачинке (најео се ко прасенце, не скривајући трагове крема из угла усана). /Умиљато јагње двије мајке сиса, а надурено дете заболеће стомак од палачинки./
Кад се моја сестра вратила с посла и кад смо се моја сестричина и ја пробудиле, Миа науми да се похвали. Сва срећа да су пред сестриним и зетовим устима две палачинке претекле (док ми спавамо, будни палачинке тамане), али, онако охлађене и отежале, не бејаху више вољне за вратоломије. 
Знаш ли ти то да радиш, мама, упита Миа. Некад сам знала, рече моја сестра, иначе врло несигурна и превише самокритична (она је увек незадовољна, прекорила је деветогодишња ћерка за ручком, никад се њој не свиђа како нешто испече или скува). Е, не брини, то ти је као вожња бицикла: никад се не заборавља.

Ораси нису свемоћни

Протеклих дана, кад ме не беше код куће, мој отац је вероватно све орахе помлатио. Али мени вечерас дошло да тумарам и тражим орахе скривене у трави (сигурна сам да је неки промакао мом оцу, а неки је и накнадно опао). Игњат и ја узесмо малу кофицу и зађосмо испод куће. Испод два стабла накуписмо (или убрасмо) пола кофице. Онда све то изручисмо на сто под јеловином, те почесмо да крцкамо.
Кад се Маша примаче и пружи шаку, рекох: једи, Машо, то је добро за мозак... да се боље развија. /Јеси паметна ко пчелица, али не може да шкоди - од вишка глава не боли. Маша у школу тек пошла, треба издржати силне године школовања./ Утом се и сестра појави и моја изјава дође јој згодна као аргумент да заграби орахе (за које се ич није помучила): дај онда и мени, мени фали!
Е, нека, рекох (кад познајем њен раблеовски потенцијал), гледајући њене позамашне шаке како се склапају око плодова, ти боље остани каква јеси. Џаба ти било, треба сва три џака да нам поједеш, не би ли делимично надокнадила што фали (а ионако нам превише паметујеш).

Највећи капитал

Један (не)познаник ми недавно рече: ти имаш маште (како зна, питала ме потом моја сестра; паа... откуд ја знам, нисам на челу исписала, ал' однекуд она вири). Истина, бар тога имам у изобиљу. Ако не једини, то ми је највећи капитал. Али од маште се (као ни од љубави, баба ми је рекла) не живи. Додуше, да ми ње није, вероватно бих умрла.

Тетка која нестаје

Кад сам прекјуче отишла код сестре, Матија ме упитао: ти (вечерас) идеС куЦи? У погледу му се видела нада да одговор неће бити потврдан. Не, ноћим, кажем ја (знајући колико ће се томе обрадовати). Но, то га још није успокојило (јер мало је с тетком једну ноћ да спава). /Зна он како обично бива: одлазим раним јутром, док ми сестрићи још снивају./ Зато упита: а сутЛа кад се пЛобудимо, ти нестанес?! Не, насмејах се, нећу нестати (док не сване друго јутро). 

Мора да се то њему стварно чини ко нека магија. Легнемо заједно, загрлимо се, причамо приче... а ујутру тетке ни лево ни десно. Осврне се наново око себе, завири у друге собе, те протрља очи и помисли: абрака-дабрака, није шала, из кревета ми тетка нестала!

Немам ти кад

Не знам како младама, али мени је ово спремање за венчање (туђе) јако напорно (и одузима превише времена, ког ионако никад доста). Ево сад ми се суши лак на ноктима и још не могу да легнем (јер ћу на ноктима добити отиске чаршава и покривача, а вероватно ће ми се понегде лак и огулити). А чим легнем, мораћу да устанем (с подочњацима, разуме се).
Па онда морам да видим какво је време, па како да се обучем и обујем, потом како да се накитим... Па код фризера да се фенирам, затим сестра да ме нашминка...
Претпостављам кад се сам спремаш пред олтар да је све шеснаест пута теже и дуготрајније. Мислим, не знам да ли да жалим што се нисам удала (ко би то поднео, и немам ја времена, а нарочито живаца, за бацање). ;)

ТеЗет

Изашли смо аутом из гараже тржног центра, па скренули на погрешну страну. А мој зет десно, па лево, и ето га зачас где треба. Ја не бринем никад, нимало, јер знам: и у пакао да га ставе, он ће да нађе излаз и пут, да се искобеља. У лавиринт да га баце, не би му требало клупче. Па зет ми је пљунути Тезеј (оног бика би свакако појео - бар тај говеђи део, кад се не да ни повести ни потерати).

Ретко поврће

Поменусмо данас како је Маша радознала и све што не зна одмах хоће да сазна (прво пита рођаке, а онда Гугл). Сети се баба како се једном, имајући гомилу послова да обави, унервозила. И хукнувши због времена које пролази, пожалила се да има триста к..... мушких полних органа (то вам је синоним за обавезе и још којешта). Шта је то, упитала одмах Маша, дотад забављена игром (као да има неки радар за непримерене изразе). Ма (прену се баба, наједном схвативши да се пред унуком изланула), посејала баба по башти (вала јеси се досетила; јао, кад робу на тезгу изнесеш, па нагрну жене...).
/Какво богатство, облизнуле би се (да извините), силне старлете и похрлиле у повртњак (страх ме само да то ретко поврће не помешају с кољем за парадајз... да ми клону вреже). Каква невоља, цикнуле би чедне девојчице и посакривале се куд која пред том силом./ 
 А баш си нашла, баба, шта ћеш да сејеш (како не посеја кељ и келерабу? јеси ли семе набавила у пољопривредној апотеци или се преноси с генерације на генерацију, из руке у руку?). Сад не сме човек кроз башту без заштите (да не кажем контрацепције) да прође. И како да допрем до розе парадајза, кад не знам где су мине? Џаба ти било, ја у башту више не залазим, макар јела сув леба.
Ко је сејао, тај и нека жање (а канда је све ове године добро родило, биће пуни амбари). Нека баба пази куда ногом гази (а нарочито где се раскорачује).

Кад имамо у виду учеснике свих ових ријалитија, којима нас телевизија затрпава, јасно је да она народна "чега се паметан стиди, тим се луд поноси" никад није била актуелнија.

Кад се ораси млате...

У недељу је тата млатио орахе (њему млаћење иначе иде од руке, за млаћење празне сламе је нарочити стучњак). Моткама, разних дужина, дебљина и од разног материјала - те додај му дрвену летву, те пластичну цев.
А ја на интернету управо случајно налетела на текст о берби ораха. Ваљда сезона, па се позабавили том темом. Тата се већ био успентрао на стабло (не питајући и не чекајући моја упутства како се то исправно ради). Навукох јапанке на ноге у чарапама, па већ прелазећи "прелаз" (то вам је парче од метар дрвене оградице, коју прекорачиш) испод куће почех да му довикујем како се с орасима на грани стручно поступа. Сад сам прочитала да се не млати моткамаа, покушавам да допрем до њега кроз шуштање лишћа и крцкање грана, које он немилице батина. А читала сам и кад је време за бербуу. Бере се, кажем, тек ако она зелена љуска има смеђу линију по средини и ако лако прскаа. (Ја говорим, он млати ли млати...) Иначе још морају да зру. (Како сам већ стигла до стабла, загледам плодове које могу да дохватим.) Нее, не млати мотком, ти све гране поломи, а треба и за догодине, не одустајем ја од спасилачке мисије (а све гранчице у ме гледе ко у бога, док се овај џелат с мотком претећи примиче). Но, говорити зиду и овом берачу - има једнаки ефекат (само што и зидови имају уши, но им селективан слух: чују, и даље прослеђују, само оно што не треба). Додуше, дрмну који пут дрво голим рукама, али опет потом затражи оруђе (навикло то да буде насилно и сад се не да друкче научити).
Ал' си алав, мораш баш сваки орашчић да уграбиш, пребацих му (гледајући са зебњом танано грање што пред мотком дрхти, ломи се и на земљу лако пада). Морам, каже он. Остави неки веверици, себични створе! Што да јој оставим, буни се. Остави јој, она ти је и посејала орахе (три самоникла, а два се до земље савила - ал' ће бити баклава, и за палачинке), довикује му и мајка. Није то иста, не да се мој отац убедити. Па добро, грамзивче, остави њеним потомцима! Теби је добро учињено, ти чини другоме и не питај да ли заслужује или не.
И тако, залуд сам ја говорила док сам, погнута, по трави трагала за опалим орасима. Паде орах у оној љусци дебелој и кад ме звекну по носу (само што ми не исправи девијацију), "светњаци" ми полетеше (њих у сличним ситуацијама увек помиње моја мајка, а ја и не знам шта је то; морам после да је питам). Ја зелено изнад свега волим, али орах у зеленој љусци - то болиии (кад се ораси млате, главе под орахом пате).

Како се једу грисине

Маша и ја лежале смо на мом кревету и буљиле у лаптоп на мом крилу. Покушавала сам да заборавим како ми желудац вапи за слаткишима (мој желудац, то је једна рупа без дна).
Наједном се сетих да ми је у торби остало нешто непоједених грисина. И послах Машу по њих, обрадована тим залогајима којима се нисам надала. Истина да ми се, као и увек, јело слатко, али кад нема кише...
Маша се врати и поново залеже с кесицом, па зачас изгрицкасмо преостале штапиће. И онда Маша, док сам ја била занесена читањем неког текста, згужва кесицу, с намером да је после бацимо. НЕЕЕ, дрекнух панично (увидевши какво ме зло умало снађе) и отргнух јој кесу из руке, те истресох нестрпљиво на длан. Маша ме гледала запањено, ништа јој не беше јасно.
Па то је најлепше, рекох смиреније.  Ја највише волим со! Код грисина је најлепше (тренутак који прижељкујем) кад поједеш све, те изручиш и последње мрве штапића у шаку, па све убациш у уста (евентуално полижеш длан, ако је непосредно пре тога опран).
Ето, Машо, научила си како се једу грисине; надам се да убудуће нећеш тако отурати најукусније делове. Ммммљац...

Сви су му се смејали

Телевизор је био утишан па тако нисам чула о чему се говори. А Маша се удубила и саосећајно каже: сви су му се смејали. Окренух се да видим коме. Кад оно - Лане Гутовић. У реду је, Машо, он је комичар (воли да му се смеју). Додуше, ако је играо у неком озбиљном комаду...

Усхићеност на брегу

Тек негде у граду, на каквом плочнику, ја осетим мирис липе. И онда се нервирам што не стижем у њему да уживам. Што не стижем да идем по ливадама и шумама. А шума три корака (додуше таква да мало фали да направиш шпагу) испод куће.

Пре неки дан сам зашла у ливаду прекопута дворишта и успентрала се на брдо. Ах, какав диван поглед. Видела сам њиве, дрвеће и птице, од кућа тек кровове... и нисам видела ни чула ништа што ме узнемирава (друм је и даље био близу, али се аутомобили нису чули од пријатних мисли).
Мали псић Жика који ме спази, тако усамљену, опуштену и срећну, покидао се од беса, лајући ка мени, јер није знао ко је оно на (не тако) високом брегу.
Неколико дана касније, кад на ливаду дођох с Машом и Игњатом, Жика нам се придружио. А како се Игњат радовао, никад пре није био на брду. Насмејан, гледа у небо, мумла нешто, показује прстом. Кад Маша и ја запевасмо: хееј, драаги, драагии, божурове саадии... и Игњат пусти глас: даадааа, даадаа, да се цело село орило.
Ко на брду, ак' и мало, стоји, боли га уво за све друго. Срце, додуше, није тако равнодушно, од лепоте дрвећа и трава све се усплахири. Хееј, драаги, драагии (што си ми далеeкоo)...

Крај лета

Можда је то био последњи дан лета. Свакако је било на издисају. Ноћ беше одмакла, а Маја и ја чекале смо Огњена да идемо у шетњу.

Рекао ми Огњен да ће звати кад заврши посла, па заспао и испалио нас. И таман ми да пођемо, кад се он, бунован, појави. Будући да беше већ касно, па и ми тромији, одлучимо да одемо и изврнемо се у ливаду прекопута. Ставимо зелено ћебенце у зелени ранац, па се попнемо на брдо. Простресмо ћебе, па се једва на њега сви углависмо (позамашан онај Огњен, а ни ми нисмо сићушне). Док ћаскасмо, до нас стално допираше неко звецкање. Мало-мало, па неко од нас окрене главу ка кукурузу. Напокон се и гласно упитасмо каква нам је то опасност у близини. Нагађасмо и смејасмо се, а богами и не беше нам свеједно. Неке бубе можда. Змија, звечарка!  Кад тај звук наједном постаде јачи и канда се примакао, њих двоје скочише, престрашени, па скочим и ја (понесена том колективном паником, не баш спокојна, иако сам се смејала). Том приликом, Огњен је својим ручердама закачио сестру (место да штити слабије, први је био спреман да умакне).
И онда решисмо да се спустимо у двориште и ту поседимо. Док промицасмо кроз повисоку траву, Маја изјави да би волела да има дечка с тако великим рукама (као Огњен, с којим се за руку држала). Шта ће ти, да те јаче одалами, кад се престрашен размаше, нашалих се ја.

Морали смо у подрум по седишта од аута. Ја не смем сам у твој подрум, не обузда Огњен своју храброст. Е, мој јуначе! Уђосмо сви, Маја осветлила пут телефоном, али док смо излазили, забаве ради викнух: "БЕЖИТЕ!", а Огњен се, све са дуплим седиштем, простре ко пола коња.
Смејући се, постависмо седишта на траву и опет се некако попаковасмо (да свима буде потаман), те се покрисмо плавим карираним ћебенцетом. Тако смо још мало гледали у небо и звездице. А месец, сладак ко мед, изврнуо се полеђушке и дремуцка.

Не био им нико у кожи

Могла сам од Славије до Ластине станице да одем трамвајем. Могла сам, али нисам хтела. Намерно сам сишла код Железничке, како бих прошла поред миграната (киша је падала ових дана, хтела сам својим очима да видим како је том несрећном народу). Први пут сам прошла БАС-овом станицом и видела да и ту људи седе или леже на бетону, чекајући пут у боље сутра. А не знам са ког перона аутобус за боље сутра креће. Жене седе уз ограду, а деца ту уоколо трче, задиркују се, неки се смешкају пролазницима. Чистач узима неку кесу и баца је у контејнер баш у моменту кад жена која је седела тихо говори: но, но, но. Мушкарац из групе миграната је у исти мах канда дао одобрење, а чистач, након што је кеса већ бупнула на дно канте, затражио и женин благослов: ОК? Одмах затим је слегнуо раменима (сад је свеједно готово, шта год да је остало непоједено).
На огради која шалтере дели од перона суши се одећа. Између неких бодића и панталоница извирује одовуд нека ваљда службеница и разговара с колегом на перонима. Нико не баца бесно одећу, нико не пљује и не грди мигранте, нико се не буни и не шутира их што су закрчили пролаз. Неки деда, пролазник, држи за руку девојчицу и обоје се осмехују, као и њен отац. На целом свету људи говоре истим осмесима (ако им се језици разликују).
На огради парка код Ласте, све исто, само много масовније. Тренерке, дуксерице, чарапе висе по огради. Неки, након претходног кишног дана, чисте блатњаву обућу. На мокрој земљи прострте неке асуре (све исте, очито су стигле као хуманитарна помоћ из Европе), а на њима седе људи... и стрпљиво чекају своју шансу. Туга. Дошло ми да заплачем, али се уздржах. Неки извирују из шатора, неки леже у њима. Многи неадекватно одевени, босоноги, још у јапанкама... С десне стране шатор у којем се дели помоћ избеглицама. Баш су отуд изгледа изашли неки човек и жена, те журно негде хитају, и он њој довикује: треба им обућа (ваљда је тако у шатору речено). Дирљива ми је увек људска потреба да се икако помогне онима којима треба. "Ваше мало може бити много онима који немају нимало!"
Недалеко од шатора група младића из оне кариране торбе, популарне "крмаче" (у којима препродавци довлаче којекакву робу), ваде одећу, бирају и деле међу собом. Један обукао беж мантил па се осмехује, веровано задовољан што ће сад лакше моћи да се носи с кишом, али самом себи смешан у нечем што му иначе не пристаје. Испод мантила вире му голе ноге у патикама. Сузе ми опет пођоше на очи, али се обуздах. Срамота ме да плачем (поготово што међу њима нема уплаканих). 
Деца се утркују, чупава, раздрагана и голишава. Једно дете на Ласти у мајици кратких рукава и у неком штриканом прслуку. Лепо се препознаје донирана демоде одећа, с наших тавана,  која је у нескладу с квалитетним комадима преостале њихове личне одеће (али невољницима свакако добро дође). А лепо се, богами, облаче, и модерно, ти Сиријци и остали далеки народи (видим по онима који су успели да сачувају своје пртљаге). Многи су наочити и згодни.
Мало сам била непристојна, признајем. Хтела сам да наслутим како се ти људи осећају. Повремено сам им и сретала погледе, док сам се смешила раздраганости њихове деце (игра је, изгледа, најбољи лек од брига и тегоба). Желела сам и да се умешам међу њих, да разговарам, чујем шта их мучи и шта их радује... Али нисам довољно комуникативна ни на српском језику, немам ја петљу.

Пред станицом једна жена у тегет патикама које сасвим сигурно нису њене, одударају. И око ње двоје дечице. Дечачић од можда три-четири године игра се неким аутићима, седећи или клечећи на бетону. Други, можда годину дана старији, трчкара до капије и враћа се, те брата задиркује и отима му играчке (и то су вероватно добили овде, нечији стари пластични аутићи и један тенк - не убија ко прави, детету је важно да има точкиће). Мали онда вришти и пишти, а мајка не успева да их умири. Кад се ту затекао и отац, који се удаљава с другим мушкарцима некуд и враћа повремено, прогунђа нешто бесно и ошамари малог (који је недоказано цимао мајку) од чега он поче јаче да се дере. Сви очеви, као и сва деца, свугде у свету, личе једни на друге. Кад сви четворо кретоше некуд, а земљак остаде да чува њихове ранчеве, тек тад увидех да је очева десна нога прилично тања од леве, некако беживотна, скоро па као вештачка, и да на њу геза. Вероватно му је то успомена на рат, од којег већина бежи.
Углавном су сви насмејани. Па више немају о чему да брину, немају шта да изгубе. Све своје у ранцу (и понекој кеси) носе (а и без тог би навикли).
Размишљам. Ја се сваке вечери туширам. И не туширам се само због телесне хигијене. Туширам се кад сам уморна, кад сам зловољна, депресивна... и све буде као водом однесено. А они, како они издрже без купатила?!
Где толики људи иду у тоалет? Па мени би стресно било и да на летовању делим ве-це са непознатима (и стрепим да ли ћу се превише унутра задржати, да ли ће ми неко лупати на врата...). Шта раде жене оних неколико дана у месецу кад им је интимност (као и вода) неопходна?!
Свако треба да се упита: шта бих ја да сам на његовом месту?! Не био им човек у кожи, што рекао мој отац недавно, кад се повела прича о овим несрећницима.
Упркос томе што има оних који сматрају да добро треба вршити селективно: шта дајете њима (то су муслимани, терористи, џихадисти...), кад има наше сиротиње (на коју се ти критичари безусловне хуманости и не осврћу), драго ми је да у мојој земљи нема никог ко ове људе икако малтретира и напада (канда је, на срећу, та мржња или одбојност испољена само у писаној форми, на интернету). И канда их сви третирају с уважавањем, опходе се људски, чак топло према њима. /Те вечери сам на снимку гледала како Мађари бацају сендвиче у масу миграната као кад свињама у обор бацаш клипове кукуруза (па ко колико, и ако, дохвати)./
Одем аутобусом сат времена даље од куће, па се изморим, једва чекам да дотакнем свој кревет, да се завучем у своју собу. А они се месецима потуцају од немила до недрага и немају места где могу да предахну (и лижу ране). Нико своју кућу и сигурност не оставља због масних колача (то треба да имају у виду они који од свега запажају само скупе телефоне у миграната; па сви ти људи свакако нису живели у беди, те од ње и не беже, већ од рата и смрти). 
На леђима тих несрећних људи сви виде само малене ранчиће (па се чуде како не понеше више). /Кад надалеко кренеш и кроз Голготу пролазиш, одбацујеш све што ти је тешко и што те успорава, те гледаш да изнесеш тек живу главу на рамeнима./ Нико не види емоционални терет који носе (и којег се, вероватно, никад неће решити).

Некад губиш, некад добијаш

На Машиној рођенданској журци беше пуно девојчица из њене предшколске групе. И тек неколико дечака, међу којима се издвајао један (ћутљив, некако одсутног, неповерљивог погледа). Случајно сазнадох узрок томе: дечака је (не знам када) оставила мајка (неке мајке не заслужују то да буду). Јасно је да му је живот отад кудикамо тежи но његовим вршњацима.
Кад дође време да се на сто изнесе торта, сви поседаше на мале шарене столичице. Само се тај мали издвојио за великим столом и љутито гледа у остале. Приметивши то, приђем му да пробам да га утешим, орасположим и вратим у друштво. Шта је било, питам, да ли те је неко наљутио? Он, и даље надурен, ћути. Реци ми ко те дирао (знам ја каква су деца, и они знају за срце да уједу... и знам како суров живот зна да буде)?
Испрва је само тупо гледао и није хтео да сарађује. А онда попусти и рече како су га другови задиркивали што је у некој игри изгубио. Пусти ти њих, рекох, не може нико од нас увек да побеђује. У игри никад не могу сви да победе. Једном победиш ти, једном неко други, то је тако. Исто је и кад се губи, мора неко. Свако од нас некад изгуби. И то што си једном изгубио, не значи да други пут нећеш победити. Мали ћути, али ме слуша (и вероватно му се крави залеђено срце). Их, па ја сам сто пута изгубила (важно је, помислих, јер психолог нисам, да дете зна како у неуспеху или мањем успеху није ни први ни једини), шта има везе (важно је да зна да то није крај света и да један пораз не значи да више никад неће бити победе). А некад и победим. Тако ћеш и ти други пут победити.
Хајде, сад ће тортица, седи овде, покушах још једном.  Још се не миче, али осећам да сам придобила његово поверење и да се ломи. Хајде, дошао си код другарице на рођендан; ако не седнеш са осталима (да певаш рођенданску песму), она ће бити тужна. И ако те неко буде дирао, само ми реци (да ја њима покажем)! И дечак ме послуша, устаде са велике столице и седе на малу, једину која је још била слободна. Она двојица која су му се ругала, а седели су прекопута, опет почеше да га гњаве (нека деца имају глупе шале, а другој исте наносе сурове повреде). Али ја их истог трена зауставих (сито и напито, мајка га грли, мази и пази, па бесно... и напада слабије). Мислим, морала сам више пута да их опоменем.

Такав је живот, мали дечаче: некад губиш (каткад ситно, а некад и мајчинску топлину, без које живот вероватно сличи непроходној прашуми), некад добијаш. Научиш да, без обзира на то идеш даље (и клониш се људи који ти наносе бол или научиш да одбијаш отровне стреле).

Најлепше је кад имаш тетку

Још сам седела у читаоници кад ми телефон зазвони. Опет моја сестра (та жена као да нема друга посла; шта ли сад хоће?). Стиснух тастер и похитах испред, где тихо упитах: шта је билоо? А с друге стране огласи се, кењкавим гласом, Маша: кад ћеш да доођееш? Не знам, Машо. Хоћу да возимо ролерее, настави она да кмечи (не разуме и не признаје никаква оправдања). Возићеш их кад дођем, рекох. Стићи ћу око пола шест. А што саад не дођееш? Не могу сад, нема аутобуса (циљ оправдава лаж; е, то ће морати да уважи, па немам крила да полетим).
Док се касније аутобус примицао мојој кућној станици (на пет метара од куће), тачно сам знала да ће ме Маша чекати на ролерима, ко запета пушка. Хајдемо! Па чекаај, Машо, морам да пишким, да нешто поједем, па ћемо онда. Беше то прилика да и њу приволим да нешто презалогаји.
А онда се спустисмо низ степенице и с руком у руци кренусмо друмом. Нешто јој овај стари, храпави асфалт не улива поверење, па се на мене ослања, док се домогнемо улице у коју смо се упутили (и у којој је асфалт гладак). 

За нама се појавише две комшинице, па једна од њих рече: најлепше је кад имаш тетку! И јесте, али посебну врсту тетке, ону бездетну, која је сама себи једино дете (не рачунајући сестриће) које гаји. /Неће све тетке да шетају ливадама, да пружају подршку сестричинама на ролерима и бициклима... Неке тетке ће радије дићи све четири увис и испијати кафе, те претресати аброве с комшилуком. Машина тетка не пије кафу и радије време проводи с децом него с одраслима (прислушкујем њихове приче, смејем се њиховим духовитим изјавама, учим се од њих мудрости... и све записујем)./

Кад возиш опаснијим деоницама, тетка крај тебе, за сваки случај, трчи. Даје ти савете како да се зауставиш, окренеш (иако сама никад на ролере није стала; па промишља и некако увек погоди како треба). 

Кад се спушташ низбрдо (а страх те, па се од њега каткад затетураш), тетка рашири руке и у загрљај те дочепа. Некад се прави и како ће те изврдати и оставити на цедилу, тј. пустити да склизнеш на главни друм. Али неће, знаш да неће. Ево, раширила је руке у последњем моменту. И знаш да те неће испустити.

О мој боже!

Пре неки дан у Улици Југ-Богдана мимоиђох се с два црнпураста младића, рецимо из Сирије (а можда и нису, шта ја знам). Онај један таман беше зинуо да загризе пљескавицу, па застаде, кад ме спази, колико да прозбори: о мој боже (на енглеском дакако)! Насмејах се само, одлазећи већ, и питајући се чиме сам то пробудила религиозна осећања. Да ли црвеном сукњом, да ли зеленом мајицом и шареном огрлицом? Или сам, након вишесатног седења у читаоници, била идеално убледела (канда се уклапам у њихов идеал женске лепоте)?! Сва срећа да имадох наочаре за сунце, па не видеше моје дебеле подочњаке (сигурне знаке непроспаваних ноћи).

Супа ладна, а притисак двеста

Гладна сам ко пас, или као вук, исто ти је то. Или сам гладна ко вук, а уморна ко пас, не знам више ни ја (помутиле ми се та традиционална српска поређења). Број укућана (оних који се по кући врзмају, и вичу, и саплићу, и чаврљају...) свео се на три, услед чега завлада, какав-такав, мир, па ставих лонац да ми се подгреје супа.
Обилазим око оног лонца, цупкам с ноге на ногу, сместа бих све полипала, али морам да чекам (како и минут зна да се отегне, баш кад не треба). Не знам како да се дотле забавим. Уђем у собу, окренем се, обрнем се, погледам Фејсбук, па ме глад опет одагна до шпорета. Отклопим лонац, а супа "није ни чула". Шта је, бре, ово, нешто није у реду. Окренем се ка штекдозни, а у њу уденут апарат за мерење притиска. /Супа ладна ко лед, морам још да чекам, а с телевизора, у који се забленуо мој отац, зврнда нека досадна музика на проклетој Фарми, од које ми се повраћа (и од Фарме и од музике) и видим на асталу (не свом, хвала богу) неко женско дупе на које су се устремиле силне, ваљда мушке, руке (гром и пакао... благо мајци која ју је родила). 
Па да л' да измерим притисак (који ми је рипио сместа: супа ладна, а притисак двеста) или да се обесим о танки каблић /као да би ме, тешку ко црну земљу (више фигуративно, рекли би моји укућани) издржао/?!

Мило за драго

Кад је много поспан, а не препушта се сну, Игњат кроз кућу тетура ко пијанац. Тако данас у кухињи (наизглед из чиста мира, у ствари јер га сан саплео) паде на под као свећа и главом добро потегну у ивицу кревета. Плакао је несрећник као киша све док ја нисам узела правду у своје руке (а потом и ноге). Ишамарала сам тај кревет ко што никад никог нисам (и нећу). А потом сам га добро и ишутирала (ијуу, чудо једно, у какво се агресивно биће претварам кад штитим сестриће), све пратећи вербалним грдњама: ти ћеш мог Игњата да удараш, безобразни кревете, срам те било, неваљалче...
Игњат је сместа заћутао и, вероватно с притајеним задовољством, помно посматрао кажњавање (ја враћам мило за драго, а кревет стиснуо зубе, ни сузу да пусти нити да јаукне). Кад га је мајка пустила из наручја, и сам се (у више наврата), љутито гунђајући, обрачунао с креветом (који вероватно ноћас од убоја неће тренути, сутра ће привијати црни лук на модрице, а следећи пут ће добро да размисли пре но што такво злодело почини).
/Можда би тако требало и с људима који те повреде: умлатиш и буде ти лакше (шаалим се, шалим се, не може насиље ни насилнику да прија)./

Без муке нема науке, а без мајке муке

Једва да је Маша ушла у кућу, а мајка је салетела да ради домаћи. Пусти, бре, дете да предахне. Учитељица је рекла прво да се одморимо, побуни се и Маша (нико самар радо не прихвата). А ти се као ниси одморила код бабе, не да се моја сестра ганути ђачком муком (дете имало четири часа, заморило се; мајке зачас забораве да су у исто доба на истом месту биле исте такве). Села крај Маше, па листа оне књиге и прави проблем где га и нема. Све нешто гунђа, све има неке замерке (а Маша бризне у плач и кад јој кажеш да јој кућа коју је нацртала личи на шатор). И урадила Маша домаћи из математике, урадила нешто из света око нас, а мајка дочепала неки трећи уџбеник и само кљуца (у мозак): јеси завршила ово, јеси завршила ово?
Маша друге неке мисли мисли, па кад јој мајка (невероватно слична стеници) дојади, обрецну се (има та увек кључни аргумент): јесам ли ја заокружила (број сваке странице коју код куће треба урадити, деца у школи заокруже). Па ниси, већ се слегну мајка. Е, шта да завршим онда, шта (бес је, с правом, избијао из ње)?! Тринаест пута јој кажем!
Без мује нема науке, а без мајке муке!

Ђачке муке (са задацима и родитељима)

Жали ми се сестра како задаци за први разред уопште нису лаки (а богами, да вам кажем, има ту истине, лично сам се уверила).  Ма, пусти ти Машу, рекох јој, то нису задаци за тебе (него за њу)! Чудно ми било то кукумакање због првачких задатака (а школска година тек почела; па ваљда не траже од њих семинарске радове, подсмехивала сам се сестриној усплахирености).
/Каже и да су тежи него прошле године (рекла јој мама Машине другарице). И пита се зашто се задаци, односно уџбеници, сваке године мењају. Па да деца не би могла (као у моје време) књиге да преузимају од старијих, већ да родитељи остану без петнаестак хиљада (безобразлук)./
Мајке Машиних другарица преко Фејса размењују недоумице и муке с мојом сестром. /Шта ти је модерно доба; наше мајке, ако су кад и налазиле времена, могле су само, не испуштајући варјачу, да довикну комшиницу преко плота и размене мишљења док се јело крчка./ Јадају се и траже заједно решење.  Моја сестра једној рекла што и ја њој: пусти дете да уради само! И дете урадило, без проблема.  

Стоје деци над главом и све се нешто наглас питају, колико да закомпликују деци оно што би сама зачас урадила. Међутим, од вечерас, како сам завирила у Машине књиге, нисам тако скептична. Неки задаци које сам видела не делују ми нимало наивно, врло су збуњујући јер су непрецизно формулисани. Лево или десно од Раше налази се то и то. Е, сад, да ли се мисли (а мисли се, то претпостављамо, али јасно није) на оно што је десна страна Раши или ученику (односно родитељу, тетки..) који вире преко рамена.
Некад се, брате, знало (понекад гунђам): Завод за уџбенике и наставна средства. Сад књиге штампа ко (и како) стигне (а и пише их слично).

Уплати тикет

Пре неки дан кад је Маша вежбала вожњу ролера, мајка је с дивљењем погледа. Ја ово не бих могла, додаде озбиљно. Па уплати тикет, жено, довикнух јој.
Подсетило ме то (у питању је нека моја закукуљена асоцијација) на виц о Пироћанцу који стално моли бога да му приушти добитак на лоту, а кад се богу (као мени сад) смучи, он му бубну: па уплати, човече, једном тикет!
Е, тако некако и моја сестра: зна да не би знала и могла, а никад није пробала. Па назуј те ролере, жено!

Љуте ране и теткини колачи

Кад се уједеш за језик (а не да би штогод прећутао), кажу, тетка ти меси колаче. Е да знам сада која је, изврнула бих јој и астал, све са брашном и осталим састојцима и млатнула је оном оклагијом преко леђа (шалим се, где да бијем старију жену). Па зар није могла на неки суптилнији (безболнији) начин да ме обавести? Овакав ујед само би неки софтани колачићи могли да залече: тулумбе, баклаве, хурмашицее...
Тетка, рањена сам грдно у језик; очекујем посету и слатке понуде. ;)

Жале се момци

Мој зет, који ради као молер у Италији (и сваки час пада са скела, али се, као мачка, на ноге дочекује; вредно тренира, па да каскадер постане), рече ми синоћ на Фејсбуку: жале ми се момци да нећеш да их прихватиш за пријатеље. /Шали се он, знам, сигурно не седи за шалтером на ком му подносе жалбе; али ме то асоцирало на давнашњи обичај неких смотаних и несамосталних удварача, који увек моле посреднике: кажи неку лепу реч (чак и кад нема везе с истином) за мене!/
Нисам знала да је то толико потресно (их, врло важно, баш им ја запињем), насмејах се. Ја разумем кад човек негде види како пишем (па ко да ми одоли?), како размишљам (понекад, кад размишљам), како сам духовита (ваљда ме нису лагали? смејали су се, брате)... па пожели да ме ближе упозна. Али кад ми пошаље захтев јер види моју слику, моје ноге (узгред, више ружне него лепе, али голе), како се љуљам на љуљашци, како гледам загонетно или сањалачки... Такви у старту налете на рампу. 
Тај зетов пријатељ послао ми захтев пре неки дан. Ја увек мало завирим на профил, мада знам да прихватити нећу. И видим, дечко преко две деценије млађи од мене. Е, синко, шта ћеш, да те усвојим? Жалим, мајчински инстинкт ми још није прорадио (а кад проради, за коју деценију, платићу лепо вештачку оплодњу... па лепо у једну руку штап, у другу новорођенче и полако). Ма шалим се, кажем зету, не дискриминишем људе због година... сем ако су старији од тридесет (опет се шалим... или се шалим да се шалим; "због шале не будите срца љута - у шали зна бит збиље пуно пута").
Вршим врло строгу селекцију, готово никад не прихватам непознате људе. Много је добар, каже мој зет (разумем зетове, сви они хоће пашенога... и немају више стрпљења, али ко чека... тај извиси), увек сам дође да помогне кад се шта око градње куће ради. Свака част, то је комшија за пример. Али ја не знам шта ће ми непознати мушкарци кад ме не занимају (и кућу не градим). Уосталом, шта ћу им ја на Фејсбуку кад сам апсолутно недоступна. Додуше, они то не знају, они мисле да ме је могуће освојити. А ја знам што они не знају, па се увек мало презриво смешим неуслишеним захтевима.

Пре годину-две једна женица ми је исто преко Фејса наговестила да неки њен пријатељ (који живи и ради у иностранству - ма на то падам као крушка) жели да ме упозна. Јок, нема шансе, мислим да је одговор био очекиван (а не питах ни ко је ни какав је). Видео ме човек на Фејсу (хм, нико од нас нема контролу над тим ко му гледа фотографије, џаба означимо да нас виде само пријатељи, кад њихови пријатељи вире преко рамена). Рекао је да си лепа, каже она. Ух, како ме то гануло. Ако и јесам, нека сам, моја ствар. 

Знам да сам лепа (као слика, провучена кроз фотошоп - то старо народно поређење, ради задржавања суперлативног значења, мора да добије допуну), нисам слепа (малчице обневидела, додуше, у последње време... можда ми се ипак не би смело веровати на реч). Но, џаба, момци, куцате на прозор који се не отвара (канда се заглавио). /Куд сад да се сетим оне песме о остарелој жени, којој мушкарци све ређе куцају на прозор (то беше нека промискуитетна, па и таква предмет поезије), или беше врата... небитно. Свеједно (старим, а не марим... мада ипак, кад би се могло избећи...), ја и даље највише уживам ослушкујући куцање, на које не одговарам./ Лаже ко каже: куцајте, и отвориће вам се (не пали то увек, није свака затворена капија Сезам).

Гуја у новчанику има своју слику

Нисте ми оставили паре (за дечју гардеробу; ко иде у главни град, он је задужен за набавке), написах сестри малопре на Фејсбуку. Ко да имате гују у новчанику! Ја имам само личну карту, написа она (за финансирање је углавном задужен зет, а сад заборавио). Па то сам и рекла, гуја! Сестра ме канда не разумеде или одгмиза у кухињу, не стигавши да на мене запалаца. ;)

Каква рекреативна настава, какви бакрачи (пуни сумњивих јагода)

Пролетос је Миа ишла на рекреативну наставу, у Сокобању. Кад се вратила, иза затворених врата своје собе причала је (претпостављам узбуђено)  другарима, Матији и Маши, у поверењу, шта се све тамо дешавало. 

Те поверљиве информације су, захваљујући томе што Маша не зна (а и не види разлог) да држи језик за зубима, колико одмах, процуреле и стигле и до мојих ушију (које су, разуме се, вазда начуљене и на опрезу, кад су, засад само фиктивно, прислоњене уз горепоменута врата). Елем, разумећете зашто ми се ич не допадају те ваншколске активности.

Нисам од Маше ишчупала баш све детаље (тек намеравам; тад бејах заокупљена рођењем још једне сестричине... која ће ми исто тако једног дана задавати сличне муке), а нисам ни била у стању даље да питам (шта да питам кад ми је све јасно и кад је крчаг разбијен). Просто сам се пренеразила кад сам схватила да се моја сестричина играла неких "јагода", што подразумева да се она и неки дечак (тај мали чупави ми се не допада онолико колико се мојој сестричини допада), наизменично ваљда, љубе у образе. Љубили су се, једва је дочекала да ми каже Маша, и сама од тога осећајући неко узбуђење. МОЛИИМ?! ЉУБИЛИ СЕ? (Смири се, смири се, прави се да немаш ништа против... Уууххх!) Овај, хм, како су се љубили? У образ! Аааа! (Тај мали, подли, чупави... аааагррр, како је само смео! МОЈУ сестричину, МОЈУ!) А и та учитељица!  Где је за то време била учитељица (тражила бих ја писмену изјаву и оправдање за допуштање ученицима тако недоличног понашања)? О чему је она размишљала? Је ли навијала, из прикрајка подстицала ту... ту... ту малу... Содому и Гомору... или је негде, на миру и са задовољством, сркутала кафицу (док се деца забављају... "јагодама")? Јесу ли њој деца поверена да им у главу утуви таблицу множења (можда је у програму погрешно прочитала: тајна размножавања?!) и слична знања... или да им образи бриде од љубакања?!

Није ли посао учитељице да уче и чувају децу, а посао деце да уче, а не да се цмачу? У ком то програму за други разред постоји наставна јединица: љубакање девојчица (поготово ако је међу њима моја сестричина) и дечака (поготово ако је наспрам моје сестричине тај мали, тај високи, мршави, тај моткасти, чупави). Пошаљеш га здраво и право... а оно се врати румених образа и са срчаном аритмијом, заљубљено до ушију. ...Мали безобразник, даћу му ја јагоде, само да га сретнем - обрао је зелен бостан. Има све воће да му преседне. Јагода, добиће он јагода, све ће у грлу да му застану! Ма лепо се мени та идеја о рекреативној настави никад није ни допадала (шта траже ђавола, те се јарцају по планинама? зар овде, око куће, нема ливада и шуметина?). Како ми сестрићи расту, допада ми се још мање. А и екскурзије су ми једнако "привлачне": јуу, какве ту тек опасности (и какви ту, у будућности, у вишим разредима основне, лоши момци и девојчуре) вребају МОЈЕ сестричине и сестриће.А, не би моје дете до осамнаесте године видело планине, сем ако га ја за руку одведем. Има да седи код куће, да ми је на оку (и да су му оба образа неукаљана). Какве рекреативне, какве јагоде, поготово те планинске, дивље (без родитељског, нарочито теткиног, надзора)... Ма нек је и сто пута здраво, нећеш да окусиш!

Сметње у комуникацији

Дешава се да јој Миа каже нешто што Маши не прија, а да Маша не жели да реагује на исти начин (и враћа мило за драго, краву за козу и свињу за овцу). Некад затисне уши, некад не, али говори само: нее чујеем тее, не знам шта си реклаа, нее чујеем тее.
То можда уопште није лоша метода да човек сачува здрав мозак и, колики-толики, спокој у души. Тако ћу и ја, кад год ми неко каже нешто негативно. Прострем осмех од ува до ува, евентуално нешто певушим и повремено обавештавам злурадог саговорника о сметњама у комуникацији: нее чујеем тее, ништа нисам чулаа, нее чујеем тее!
Е, силне ли мудрости од ове деце човек може да научи.

У последње време често ми на Фејсбуку излазе "пословне" поруке: Проводите пуно времена на интернету? Придружите нам се и научите како да то уновчите.
Хм... да ли то мене неко уходи (прати ми навике и нуди леба без мотике)?! ;)

Телефон и несаница

Таман сам успела да се манем лаптопа (верујте, то су муке Танталове), да се дисконектујем, почупам каблове и ушушкам у кревету, кад зазвони мобилни. Молим, рекох туробно.
Јеси ли ми искројила сву азбуку? Јесам (наравно; седам пута по тридесет слова). Добро, здраво (постоје питања која не могу да чекају до јутра). Вратих се у кревет и окренух сад на леву страну, ка зиду. Десну ногу, свијену у колену, подигох колико сам могла, а леву, исто толико испружих.
Не прође три минута, а чух како изван собе звони фиксни. Нисам се надала (а ни желела) да је позив за мене. Али је био (некад бих од беса почупала косу, ово мало јада). Мајка ми крочи у мрачну собу и пружи телефон, избегавши отровне стреле из мојих очију. МОЛИМ?
Е, ћао, треба сутра да пишем састав на тему "Ухвати дан"; шта треба да пишем? Хм, паа, о томе како треба уживати у животу, искористити сваки тренутак, посвећивати се ономе што волиш, што ти годи... Рецимо, уживаш у читању књига (како да не, ни лектире не ишчита све), волиш да шеташ, волиш природу... Живот је кратак и свак од нас има тек један трен (кад се упореди с вечношћу, а и иначе) да проживи најбоље што уме, да ради ствари које воли, да се дружи с људима које воли... Треба да искористиш време које имаш: ухвати дан (док траје), то ти је из оне латинске пословице Carpe Diem. Мхм, рече он, хвала ти. Хм, хвала и теби, баш ти хвала (што ме ометаш у покушају да заспим пре поноћи). Окретох се сад опет на десну страну и леву ногу, савијену у колену, подигох колико сам могла, а десну, исто толико, испружих (готово ми извири испод танког јоргана). Е, до магарца, више ми није успевало да склопим очи. Почех да се преслишавам таблицу множења. /У школи су нас стално упозоравали да је морамо знати у по дана, у по ноћи; шта знам, можда коначно неко позове... и упита... седам пута осам? Срамота да почнем да муцам./
Што нисам заспала није ни близу страшно као што сам наново укључила лаптоп... Да видим нешто, очекујући трећи позив. И нема га... Позовии меее, мој броој окреении... А јок, канда има преча посла (а не, као ја, муке с несаницом).