Машо, како је било данас у школи, питам. Лепо, најпре рече. А после додаде да је било напорно: само се седи (е, Машо, то ти је школа, обавеза, правила... да би нас удавила или, у овом случају, кичму нам савила). Ја сам хтела, каже, да се, овако (изви рамена увис), протегнем (а ваљда се није усудила; слободно, Машо, диши, не задржавај дах). Насмејах се (што ми тешко, туђој муци).
Је ли ти био леп сендвич (мама спремила и спаковала у кутију са сликом Мини), питам. Јесте. /Па наравно, нећеш ми ти јести нездраву храну. Додуше, касније упита маму може ли она да купи сама... вероватно неки чипс, ко што друга деца раде, и да сама плати, па да јој она тета кусур врати... Ах, чари одрастања и осамостаљивања! Купићеш ти некад чоколадицу сама, а сендвич је најбољи кад га прави мама, евентуално тетка./ Јесте ли на великом одмору јели? Па није баш велик, примети Маша озбиљно (и разочарано), а сестра и ја се засмејасмо. Оно јест', петнаест минута, док трепнеш (а камоли трипут жваћнеш) - звонило).
Је ли ти био леп сендвич (мама спремила и спаковала у кутију са сликом Мини), питам. Јесте. /Па наравно, нећеш ми ти јести нездраву храну. Додуше, касније упита маму може ли она да купи сама... вероватно неки чипс, ко што друга деца раде, и да сама плати, па да јој она тета кусур врати... Ах, чари одрастања и осамостаљивања! Купићеш ти некад чоколадицу сама, а сендвич је најбољи кад га прави мама, евентуално тетка./ Јесте ли на великом одмору јели? Па није баш велик, примети Маша озбиљно (и разочарано), а сестра и ја се засмејасмо. Оно јест', петнаест минута, док трепнеш (а камоли трипут жваћнеш) - звонило).
Е моја Машо, школа је то (није вртић да се ваљате по поду и свак да ради шта му се ћефне... кад му се, и ако, ћефне). Ни свесна ниси да ти је јуче, док су ти се сви заносно смешкали, на врат намакнут јарам... у којем ћеш још дуго узалуд главу трзати.
Нема коментара:
Постави коментар