Крај лета

Можда је то био последњи дан лета. Свакако је било на издисају. Ноћ беше одмакла, а Маја и ја чекале смо Огњена да идемо у шетњу.

Рекао ми Огњен да ће звати кад заврши посла, па заспао и испалио нас. И таман ми да пођемо, кад се он, бунован, појави. Будући да беше већ касно, па и ми тромији, одлучимо да одемо и изврнемо се у ливаду прекопута. Ставимо зелено ћебенце у зелени ранац, па се попнемо на брдо. Простресмо ћебе, па се једва на њега сви углависмо (позамашан онај Огњен, а ни ми нисмо сићушне). Док ћаскасмо, до нас стално допираше неко звецкање. Мало-мало, па неко од нас окрене главу ка кукурузу. Напокон се и гласно упитасмо каква нам је то опасност у близини. Нагађасмо и смејасмо се, а богами и не беше нам свеједно. Неке бубе можда. Змија, звечарка!  Кад тај звук наједном постаде јачи и канда се примакао, њих двоје скочише, престрашени, па скочим и ја (понесена том колективном паником, не баш спокојна, иако сам се смејала). Том приликом, Огњен је својим ручердама закачио сестру (место да штити слабије, први је био спреман да умакне).
И онда решисмо да се спустимо у двориште и ту поседимо. Док промицасмо кроз повисоку траву, Маја изјави да би волела да има дечка с тако великим рукама (као Огњен, с којим се за руку држала). Шта ће ти, да те јаче одалами, кад се престрашен размаше, нашалих се ја.

Морали смо у подрум по седишта од аута. Ја не смем сам у твој подрум, не обузда Огњен своју храброст. Е, мој јуначе! Уђосмо сви, Маја осветлила пут телефоном, али док смо излазили, забаве ради викнух: "БЕЖИТЕ!", а Огњен се, све са дуплим седиштем, простре ко пола коња.
Смејући се, постависмо седишта на траву и опет се некако попаковасмо (да свима буде потаман), те се покрисмо плавим карираним ћебенцетом. Тако смо још мало гледали у небо и звездице. А месец, сладак ко мед, изврнуо се полеђушке и дремуцка.