Мени је стварно проблем да се прехраним на летовању. А није страшно, имам резерве (на стомаку и око бокова).
Ја бих све домаће, све здраво и лако, а нема. Нећу кобасице (макар и његушке), паштете не једем, од павлаке ми мука... Нећу супе из кесице. И онда сам се силно обрадовала спазивши једног дана крај плаже паркиран ауто и на хауби гајбе пуне домаћег парадајза. Па видим да је домаћи, знам какав у нашој башти расте. /Радо бих, само да у ауту беше места, од куће понела које кило, бар да оправдам назив који домаћини туристима из Србије надевају./ И знам како диван укус има. Ми тражимо кило, човек измери скоро два. Добро, појешће се. Следећи пут исто тако.
Но, стигавши до апартмана изнели смо силну опрему за плажу, а парадајз остао у колима. Тек ујутру зет је уочио мокро задње седиште и побеснео. Парадајз мора да је био нагњечен, рекох, није могао сам од себе да угњили и да исцури. Маша, која је кесу носила, па је у ауту заборавила, претходно је њоме витлала укруг као луда. А можда је и Игњат на њу сео, па угњавио.
Зет каже да сам ја крива. Машина мама каже да је Маша крива, занесена, ни о чему не мисли (како мислиш сутра, то јест за двадесетак дана у школи? - то је мајци сад омиљена реченица, само се број дана смањује). Маша мисли да је тата крив. Ја мислим исто као Маша: требало је он да провери је ли штогод у колима остало, а не у седмогодишње дете да се узда.
Било како било - од два кила једва оста кило (претежно у течном облику, испостави се кад исецках; па нема везе, важно да је здравији и ускуснији, можемо и да сркућемо).
Ја бих све домаће, све здраво и лако, а нема. Нећу кобасице (макар и његушке), паштете не једем, од павлаке ми мука... Нећу супе из кесице. И онда сам се силно обрадовала спазивши једног дана крај плаже паркиран ауто и на хауби гајбе пуне домаћег парадајза. Па видим да је домаћи, знам какав у нашој башти расте. /Радо бих, само да у ауту беше места, од куће понела које кило, бар да оправдам назив који домаћини туристима из Србије надевају./ И знам како диван укус има. Ми тражимо кило, човек измери скоро два. Добро, појешће се. Следећи пут исто тако.
Но, стигавши до апартмана изнели смо силну опрему за плажу, а парадајз остао у колима. Тек ујутру зет је уочио мокро задње седиште и побеснео. Парадајз мора да је био нагњечен, рекох, није могао сам од себе да угњили и да исцури. Маша, која је кесу носила, па је у ауту заборавила, претходно је њоме витлала укруг као луда. А можда је и Игњат на њу сео, па угњавио.
Зет каже да сам ја крива. Машина мама каже да је Маша крива, занесена, ни о чему не мисли (како мислиш сутра, то јест за двадесетак дана у школи? - то је мајци сад омиљена реченица, само се број дана смањује). Маша мисли да је тата крив. Ја мислим исто као Маша: требало је он да провери је ли штогод у колима остало, а не у седмогодишње дете да се узда.
Било како било - од два кила једва оста кило (претежно у течном облику, испостави се кад исецках; па нема везе, важно да је здравији и ускуснији, можемо и да сркућемо).
Нема коментара:
Постави коментар