Тек негде у граду, на каквом плочнику, ја осетим мирис липе. И онда се нервирам што не стижем у њему да уживам. Што не стижем да идем по ливадама и шумама. А шума три корака (додуше таква да мало фали да направиш шпагу) испод куће.
Пре неки дан сам зашла у ливаду прекопута дворишта и успентрала се на брдо. Ах, какав диван поглед. Видела сам њиве, дрвеће и птице, од кућа тек кровове... и нисам видела ни чула ништа што ме узнемирава (друм је и даље био близу, али се аутомобили нису чули од пријатних мисли).
Мали псић Жика који ме спази, тако усамљену, опуштену и срећну, покидао се од беса, лајући ка мени, јер није знао ко је оно на (не тако) високом брегу.
Неколико дана касније, кад на ливаду дођох с Машом и Игњатом, Жика нам се придружио. А како се Игњат радовао, никад пре није био на брду. Насмејан, гледа у небо, мумла нешто, показује прстом. Кад Маша и ја запевасмо: хееј, драаги, драагии, божурове саадии... и Игњат пусти глас: даадааа, даадаа, да се цело село орило.
Ко на брду, ак' и мало, стоји, боли га уво за све друго. Срце, додуше, није тако равнодушно, од лепоте дрвећа и трава све се усплахири. Хееј, драаги, драагии (што си ми далеeкоo)...
Мали псић Жика који ме спази, тако усамљену, опуштену и срећну, покидао се од беса, лајући ка мени, јер није знао ко је оно на (не тако) високом брегу.
Неколико дана касније, кад на ливаду дођох с Машом и Игњатом, Жика нам се придружио. А како се Игњат радовао, никад пре није био на брду. Насмејан, гледа у небо, мумла нешто, показује прстом. Кад Маша и ја запевасмо: хееј, драаги, драагии, божурове саадии... и Игњат пусти глас: даадааа, даадаа, да се цело село орило.
Ко на брду, ак' и мало, стоји, боли га уво за све друго. Срце, додуше, није тако равнодушно, од лепоте дрвећа и трава све се усплахири. Хееј, драаги, драагии (што си ми далеeкоo)...
Нема коментара:
Постави коментар