Пролетос је Миа ишла на рекреативну наставу, у Сокобању. Кад се вратила, иза затворених врата своје собе причала је (претпостављам узбуђено) другарима, Матији и Маши, у поверењу, шта се све тамо дешавало.
Те поверљиве информације су, захваљујући томе што Маша не зна (а и не види разлог) да држи језик за зубима, колико одмах, процуреле и стигле и до мојих ушију (које су, разуме се, вазда начуљене и на опрезу, кад су, засад само фиктивно, прислоњене уз горепоменута врата). Елем, разумећете зашто ми се ич не допадају те ваншколске активности.
Нисам од Маше ишчупала баш све детаље (тек намеравам; тад бејах заокупљена рођењем још једне сестричине... која ће ми исто тако једног дана задавати сличне муке), а нисам ни била у стању даље да питам (шта да питам кад ми је све јасно и кад је крчаг разбијен). Просто сам се пренеразила кад сам схватила да се моја сестричина играла неких "јагода", што подразумева да се она и неки дечак (тај мали чупави ми се не допада онолико колико се мојој сестричини допада), наизменично ваљда, љубе у образе. Љубили су се, једва је дочекала да ми каже Маша, и сама од тога осећајући неко узбуђење. МОЛИИМ?! ЉУБИЛИ СЕ? (Смири се, смири се, прави се да немаш ништа против... Уууххх!) Овај, хм, како су се љубили? У образ! Аааа! (Тај мали, подли, чупави... аааагррр, како је само смео! МОЈУ сестричину, МОЈУ!) А и та учитељица! Где је за то време била учитељица (тражила бих ја писмену изјаву и оправдање за допуштање ученицима тако недоличног понашања)? О чему је она размишљала? Је ли навијала, из прикрајка подстицала ту... ту... ту малу... Содому и Гомору... или је негде, на миру и са задовољством, сркутала кафицу (док се деца забављају... "јагодама")? Јесу ли њој деца поверена да им у главу утуви таблицу множења (можда је у програму погрешно прочитала: тајна размножавања?!) и слична знања... или да им образи бриде од љубакања?!
Није ли посао учитељице да уче и чувају децу, а посао деце да уче, а не да се цмачу? У ком то програму за други разред постоји наставна јединица: љубакање девојчица (поготово ако је међу њима моја сестричина) и дечака (поготово ако је наспрам моје сестричине тај мали, тај високи, мршави, тај моткасти, чупави). Пошаљеш га здраво и право... а оно се врати румених образа и са срчаном аритмијом, заљубљено до ушију. ...Мали безобразник, даћу му ја јагоде, само да га сретнем - обрао је зелен бостан. Има све воће да му преседне. Јагода, добиће он јагода, све ће у грлу да му застану! Ма
лепо се мени та идеја о рекреативној настави никад није ни допадала (шта
траже ђавола, те се јарцају по планинама? зар овде, око куће, нема ливада и шуметина?). Како ми сестрићи расту, допада ми се још мање. А и екскурзије су ми једнако "привлачне": јуу, какве ту тек опасности (и какви ту, у будућности, у вишим разредима основне, лоши момци и девојчуре) вребају МОЈЕ сестричине и сестриће.А, не би моје дете до осамнаесте године видело планине, сем ако га ја за руку одведем. Има да седи код куће, да ми је на оку (и да су му оба образа неукаљана). Какве рекреативне, какве јагоде, поготово те планинске, дивље (без родитељског, нарочито теткиног, надзора)... Ма нек је и сто пута здраво, нећеш да окусиш!
Нема коментара:
Постави коментар