Тек ако смо сат-два путовали, а већ сам се горко кајала. Затрпана силном (сад и не тако ситном) децом (Сташа у својој носиљци - боли је уво; Игњат на јастуку - а јастук на неким торбама, које су служиле као подлога; Маша, ко пола коња, опружена по мени) на задњем седишту аута, једва сам дисала. Спопала ме и врућина (иако већ беше поодмакло вече) и мучнина (што од Рудника, што од тескобе и спарине). /Једва издржах до границе, где сам, након много година, повратила (у значењу испустила) душу./ Кобна грешка је била што сам Игњата ставила на јастуке (постављене иза возачевог седишта), а Машу (онолику) узела у крило. Притегло ме седмогодишње дете, једва жива остадох. Мислила сам: јао, куку, у шта сам се упустила; само да се ово заврши, и никад да се не понови. Бејасмо спаковани као сардине у конзерви, не можеш ничим мрднути. Чим сам Игњату и Маши заменила места, свима је било много лакше.
Стрепела сам од повратка. На срећу, пут назад протекао је и далеко лагодније и брже. Зет је кратко двапут излазио, а од осталих нико није мрдао. Где да се извлачим испод онолике деце како бих пишкила? Џаба ти било, пишкићу код куће (хвала богу на доброј бешици). И хвала богу да су деца све време спавала, лакше их је држати под контролом. Једино сам имала утисак да сам под пауком: силне ноге преко мене протурене и немирне беху. Морала сам да пазим да Маша својим ногама не притегне Игњата (а она баш навалила, мало-мало па пребаци своје колено преко њега), а да Игњат своје не убаци у Сташину носиљку (што је више пута канио) и здроби малене ножице. /И на мору, кад се аутом спустасмо до плаже, не беше лако попаковати се (ем деце много, ем се не дају увек зауздати и у седиште усадити). Једном кад се вратисмо с плаже, на мени бејаху мокри пешкири, под ногама торбе, у наручју Игњат. Покушам са свим тим да изађем, па тек кад запнем, видим да нисам откачила појас. Тешко је у таквим ситуацијама остати присебан. / Повремено сам морала да протурам Сташу сестри на предње седиште, како би беба била нахрањена. Пружи сестри, узми и врати у носиљку, а пази да не реметиш сан осталој деци. И тако, треба се снаћи, стално неком нешто треба: дај једном воде, друго покриј, трећем намести главу, четвртом... упс, нема четвртог, почели смо нови круг. /Прошле године у повратку умало Маши да тутнем лажару у уста - знам да тако брзо треба ућуткати неко дете кад отвори очи (не допустити му да се разбуди), а побркала које./
Стрепела сам од повратка. На срећу, пут назад протекао је и далеко лагодније и брже. Зет је кратко двапут излазио, а од осталих нико није мрдао. Где да се извлачим испод онолике деце како бих пишкила? Џаба ти било, пишкићу код куће (хвала богу на доброј бешици). И хвала богу да су деца све време спавала, лакше их је држати под контролом. Једино сам имала утисак да сам под пауком: силне ноге преко мене протурене и немирне беху. Морала сам да пазим да Маша својим ногама не притегне Игњата (а она баш навалила, мало-мало па пребаци своје колено преко њега), а да Игњат своје не убаци у Сташину носиљку (што је више пута канио) и здроби малене ножице. /И на мору, кад се аутом спустасмо до плаже, не беше лако попаковати се (ем деце много, ем се не дају увек зауздати и у седиште усадити). Једном кад се вратисмо с плаже, на мени бејаху мокри пешкири, под ногама торбе, у наручју Игњат. Покушам са свим тим да изађем, па тек кад запнем, видим да нисам откачила појас. Тешко је у таквим ситуацијама остати присебан. / Повремено сам морала да протурам Сташу сестри на предње седиште, како би беба била нахрањена. Пружи сестри, узми и врати у носиљку, а пази да не реметиш сан осталој деци. И тако, треба се снаћи, стално неком нешто треба: дај једном воде, друго покриј, трећем намести главу, четвртом... упс, нема четвртог, почели смо нови круг. /Прошле године у повратку умало Маши да тутнем лажару у уста - знам да тако брзо треба ућуткати неко дете кад отвори очи (не допустити му да се разбуди), а побркала које./
Јастук за путовање могла сам да држим на врату само кад Игњат спава, иначе ме терао да га склоним, нешто му се не допада та чудна теткина "крагна". И тако, савијена ко спирала, трудећи се да не мислим о властитим тегобама (ј.б.г., сваки је добитак по цену неког губитка: не може и летовање без динара и пун комфор у ауту), препустила сам се судбини (лакше је кад се не опиреш).
Нема коментара:
Постави коментар