Не брже од колеге

Како је живот непредвидљив. Ја пођем бусом у шест и десет, мој тата оним у седам. Мој тата стигне у осам и десет (и сад се шепури ко да је пешке дошао), ја у осам и двадесет. Због некаквих радова на аутопуту, ради само једна трака, па за прелажење неколико километара треба причекати сат времена (виде се само црвена светла на возилима у колони којој се не види почетак, а на крај се нисам обазирала).
И спавала сам за то време, и обедовала (више пута, хвала богу да ми је штошта било у торби остало... не што сам била гладна, но што нервозу треба нечим блажити).

"Мој" возач се није досетио да спорно место некако изврда и заобиђе (ко да вози Титовим путем, па се заклео да не скрене). И нигде му се не жури, живот је пред нама, брате. Не брже од живота, али ни од колеге који је кренуо сат времена касније.