На Машиној рођенданској журци беше пуно девојчица из њене предшколске групе. И тек неколико дечака, међу којима се издвајао један (ћутљив, некако одсутног, неповерљивог погледа). Случајно сазнадох узрок томе: дечака је (не знам када) оставила мајка (неке мајке не заслужују то да буду). Јасно је да му је живот отад кудикамо тежи но његовим вршњацима.
Кад дође време да се на сто изнесе торта, сви поседаше на мале шарене столичице. Само се тај мали издвојио за великим столом и љутито гледа у остале. Приметивши то, приђем му да пробам да га утешим, орасположим и вратим у друштво. Шта је било, питам, да ли те је неко наљутио? Он, и даље надурен, ћути. Реци ми ко те дирао (знам ја каква су деца, и они знају за срце да уједу... и знам како суров живот зна да буде)?
Испрва је само тупо гледао и није хтео да сарађује. А онда попусти и рече како су га другови задиркивали што је у некој игри изгубио. Пусти ти њих, рекох, не може нико од нас увек да побеђује. У игри никад не могу сви да победе. Једном победиш ти, једном неко други, то је тако. Исто је и кад се губи, мора неко. Свако од нас некад изгуби. И то што си једном изгубио, не значи да други пут нећеш победити. Мали ћути, али ме слуша (и вероватно му се крави залеђено срце). Их, па ја сам сто пута изгубила (важно је, помислих, јер психолог нисам, да дете зна како у неуспеху или мањем успеху није ни први ни једини), шта има везе (важно је да зна да то није крај света и да један пораз не значи да више никад неће бити победе). А некад и победим. Тако ћеш и ти други пут победити.
Хајде, сад ће тортица, седи овде, покушах још једном. Још се не миче, али осећам да сам придобила његово поверење и да се ломи. Хајде, дошао си код другарице на рођендан; ако не седнеш са осталима (да певаш рођенданску песму), она ће бити тужна. И ако те неко буде дирао, само ми реци (да ја њима покажем)! И дечак ме послуша, устаде са велике столице и седе на малу, једину која је још била слободна. Она двојица која су му се ругала, а седели су прекопута, опет почеше да га гњаве (нека деца имају глупе шале, а другој исте наносе сурове повреде). Али ја их истог трена зауставих (сито и напито, мајка га грли, мази и пази, па бесно... и напада слабије). Мислим, морала сам више пута да их опоменем.
Кад дође време да се на сто изнесе торта, сви поседаше на мале шарене столичице. Само се тај мали издвојио за великим столом и љутито гледа у остале. Приметивши то, приђем му да пробам да га утешим, орасположим и вратим у друштво. Шта је било, питам, да ли те је неко наљутио? Он, и даље надурен, ћути. Реци ми ко те дирао (знам ја каква су деца, и они знају за срце да уједу... и знам како суров живот зна да буде)?
Испрва је само тупо гледао и није хтео да сарађује. А онда попусти и рече како су га другови задиркивали што је у некој игри изгубио. Пусти ти њих, рекох, не може нико од нас увек да побеђује. У игри никад не могу сви да победе. Једном победиш ти, једном неко други, то је тако. Исто је и кад се губи, мора неко. Свако од нас некад изгуби. И то што си једном изгубио, не значи да други пут нећеш победити. Мали ћути, али ме слуша (и вероватно му се крави залеђено срце). Их, па ја сам сто пута изгубила (важно је, помислих, јер психолог нисам, да дете зна како у неуспеху или мањем успеху није ни први ни једини), шта има везе (важно је да зна да то није крај света и да један пораз не значи да више никад неће бити победе). А некад и победим. Тако ћеш и ти други пут победити.
Хајде, сад ће тортица, седи овде, покушах још једном. Још се не миче, али осећам да сам придобила његово поверење и да се ломи. Хајде, дошао си код другарице на рођендан; ако не седнеш са осталима (да певаш рођенданску песму), она ће бити тужна. И ако те неко буде дирао, само ми реци (да ја њима покажем)! И дечак ме послуша, устаде са велике столице и седе на малу, једину која је још била слободна. Она двојица која су му се ругала, а седели су прекопута, опет почеше да га гњаве (нека деца имају глупе шале, а другој исте наносе сурове повреде). Али ја их истог трена зауставих (сито и напито, мајка га грли, мази и пази, па бесно... и напада слабије). Мислим, морала сам више пута да их опоменем.
Такав је живот, мали дечаче: некад губиш (каткад ситно, а некад и мајчинску топлину, без које живот вероватно сличи непроходној прашуми), некад добијаш. Научиш да, без обзира на то идеш даље (и клониш се људи који ти наносе бол или научиш да одбијаш отровне стреле).
Нема коментара:
Постави коментар