Површио посла, па ми прави буку под прозором. Хајде, Огњене (знам да је он), улази (довикнух с кревета, држећи лаптоп на крилу). Прочитај нов текст (за који ме он инспирисао), још се пуши. Лепо си ово написала, каже (воли да чита о себи). А зар си сумњао и зар је могло бити другачије? Иди напоље, припреми нам лежајеве (два задња седишта од пежоа), да се изврнемо (по договору) и гледамо у звезде. А не моогуу, завапи он, журим, идем сутра у школу, морам ово и морам оно (а морам и ја, па шта?)... Е, дођох у искушење да му исечем малеецко парче кремпите, али одолех, нисам толико осветољубива. Упитах после: хоћеш још кремпите, очекујући потврдан одговор. Не, без колебања одговори он и запрепасти ме. Нее? (Шта ти је, да ниси болестан?) Не могу. Држиш дијету, упитах. Да, каже он. Е, шта ти је (младалачка) љубав, рекох. Сви ми се млади рођаци позаљубљивали па се усукали ко папучински мачак. А ја једем ли једем (макар се триста пута заљубила... у истог, јер друге опције нема).
Нема коментара:
Постави коментар