Где је танко, ту се кида

Најтеже ми пада кад се Игњат унереди, па ја морам да се позабавим мењањем његове пелене. Како сам морала да видим јесу ли ми колачи печени, оставих га на кревету, свеже опраног, умотаног у пешкир. Игњат је то искористио да одмота пешкир и препусти се уобичајеној забави. Хајде, облачи га, довикну ми, просто успаничено, мајка, дира пишу! У, чудна ми чуда, баш сам се потресла... и наставих да лижем ону ванглу, смејуљећи се (што мајка, за мојим леђима, није могла да види).
Ја наставих да печем крофнице, Игњат да истражује своје тело, а баба да вришти и опомиње: не дирај пишу! (Што, ко ће да му забрани?) Пусти! Остави! (А, окани се, Игњате, пробиће ми уши... или ће је стрефити шлог!) ПОКИДА пишу! 

Кад се нисам покидала од смеха. Па то је његово тело, ваљда он осећа ако га шта боли, дрекнух (напола се смејући). С бабом је канда потребно обавити један озбиљан разговор (какав родитељи воде са својом децом у пубертету) или је упутити на Гугл. Знаш, мушкарцима, још док су дечаци, то је омиљена играчка (а нико не би наудио ономе што воли). Уосталом, само где је танко, ту се кида (за нашег Игњата нема бојазни; јесте, мало се хвалим).