Muzički repertoari na svadbama se razlikuju: negde je pretežno ili isključivo zabavna muzika, negde narodna, negde mešovito, negde isključivo brz ritam (koji masu podstiče na veselje i tekst čini nebitnim), a negde se stihovi otegnu, pa svi gosti naprasno pobegnu.
Tamo gde se zvanicama pruža mogućnost da naručuju pesme za svoju dušu (često o istom, mladoženjinom, trošku), neretko ojađenu, postoji opasnost da kum, stari svat ili vojvoda pomore ostatak zvanica, kad krenu tako а i lirski da izlivaju svoju ličnu tugu. Određeni (a nepoželjni) pojedinci imaju potrebu da baš tom prilikom kroz pesme iskažu svoju životnu priču (kao da su pola života čekali da im se šurak oženi, pa da svoje srce pred masom izvrnu na naličje), svoje (mahom propale) snove, svoja ubeđenja... A oni koji slušaju (jer je nepristojno da ćuškaju prste u uši) uvijaju se na stolicama u teškim mukama i sve se nadaju da će sevdalija konačno potrošiti tu siću u džepovima (ne daj bože da je za ovih "pet minuta" štedeo).
Kafanske svadbene pesme često prate razne faze (pred)bračnog života. U svojevrsnoj uvodoj pesmi brat na ženidbu podstiče brata, koji se kanda još nećka: i hteo bi ženu u postelji (da ne pričam u kuhinji) i ne bi se odricao momačkog života. S nekakvim zanosnom jedan brat gotovo moli drugog da se pozabavi proširenjem porodice (i kućne radne snage, kanda su zasejali silne hektare kukuruza): oženi se, bratee mooj! Ovaj prozvani ne treba da se buni i opire jer "za ženidbu reed je tvoj" (a red mora da se poštuje, pravi zastoj: iza njega otegla se kolona mladića, koji cupkaju s noge na nogu). No, ovaj podstrekivač sad otkriva prikriveni motiv (on se naslađuje bratovim mukama i kanda mu se podsmehuje jer sam ostaje na privilegovanoj poziciji: a ja neću još nekolko leta, još se meni s devojkama šeta (biće da je ova pesma nastala u patrijarhalno doba, kad su devojke mahom samo za to služile, ili je mlađi brat izuzetno diskretan). Vidi đavola!
Druga pesama, koja je na svadbenim veseljima gotovo neminovna, apostrofira majku mladoženje i, iz nepojmljivog razloga, nosi neku posebnu energiju. Kad je već pristao da stane pred oltar, može da se zapeva: Danas, majkoo, žeeniš svoga sina, žeeniiš svoga siinaa... Čak sam i ja nekoliko puta osetila poriv da poskočim na noge i pridružim se igračima (s majkama još ne podvriskujem), a dotle verovatno pevam i sedeći, iako se ni sa jednim likom ne mogu identifikovati: nit sam majka, nit sam sin.
U trećoj pesmi jedan brat čestita drugome: Srećno ti venčaanje, nek je brate... i blagosilja ga: dobre žene uuvek nek tee prate (samo da ne prilaze blizu)... A šta imaju žene da prate oženjenog čoveka, a?
A ima jedna pesma koja se peva već decenijama, elegična, dirljiva, koja i mene samu gane, suze mi se u očima od nje zacakle. Jesen doođee (zamišljaj to silno zlatnožuto lišće... koje iz dvorišta treba počistiti, gomilu drva za ogrev, tek pristiglu iz šume, treba to iscepati... blato do kolena, neko treba gumene čizme da očisti...), jaa se ne ožeeniih (pa zar sam ja najgori? nijedna da mi majku za šporetom odmeni!)... Kad začujem te zvuke, samo što mi suze ne linu. Nekako saosećam s lirskim subjektom, iako se ja ženiti i ne kanim. Ali razumem taj vapaj usled dugog samovanja i, još jedne, propuštene šanse. Jesen dođee, a kao so na ranu, selom promiču tuđi svatovi i drugima se pevaju svatovske pesme.
Čuuvaaj, ruuže, ružama se kiti (valjda je to negdašnje klasično opremanje devojke za udaju; sad bi morala i kod manikira i kod pedikira, i kod kozmetičara i kod frizera i kod stiliste i kod šminkera... ), lepaa Maaaro, ti ćeš mojaa bitii. Iz nekog razloga i ova pesma na svadbama godinama spada u omiljenu. Ne znam u čemu je tajna, znam da se i ja svaki put osetim pomalo kao Mara (i podiđe me jeza), te, ako se zateknem izvan podijuma, pohrlim ka njemu.
Inače, Mara se često pojavljuje kao akter u svadbenim narodnim pesmama. No, koliko je ova Mara neka čedna i netaknuta duša, stidljivo i skromno devojče (samo u kosu zadene koju ružu, od onih što je sama uzgajila) što čeka prosioce, toliko je krčmarica Mara putena i zavodljiva. Krčma stara, krčmarica mlaadaa (kontrast, od kojeg klecaju kolena, a podiže se... raspoloženje svatova), vino toči, blistaju joj oči (kanda ne toči samo, koji put i cugne)... Ta njena zanosna lepota uzrok je što mušterije u krčmu svraćaju i kad vino (koje su lokali na veresiju) plate... Naravno, onda se nanovo zaduže, i to je začarani krug Marinog pakla, iz kojeg se pošteni seoski dilberi teško mogu iskobeljati (a neretko završe na kakvoj klinici, gde na grupnoj terapiji, kao papagaji, vazda ponavljaju: zdravo, ja sam taj i taj, i ja sam alkoholičar).
Iz nekog razloga na svadbama često i nemotivisano iskrsnu stihovi koji se ne mogu svrstati u prigodne, ali ih većina zvanica zdušno prihvati i pridruži se zanosu: Tii si, ćerko, tatin siin, sa tobom (aha, pogrešna upotreba instrumentala, to nije za ponos) ja see ponosim (retko tolerantan otac). To mora da je neki trandža, kako primeti moja sestra. Neki je otac, ohrabren alkoholom, rešio da svima obznani porodičnu tajnu. (Lepo od njega, svoje dete, kakvo god bilo, prihvatiti i voleti treba; eto, slušaš li pažljivo, još ćeš štošta na svadbi i o toleranciji naučiti.)
Grupu omiljenih svadbenih pesama čine i šofersko-švalerske. (Šoferi, valjda što često odsustvuju od kuće, pa i imaju prilike da sreću svakojaku ženskadiju, za kojom trube i balave, dok im vlastita ženKa nije dostupna, a možda više ni poželjna, mahom su i švaleri.)
Što imadoh, što imadoh, svee ženama dadoooh (pri tom se veseljak toliko unazad zanese, da malo fali da se patosira il' ušine kičmu), bolje njima bolje njima, nego lekarima (pazi onda, brate, nakrećeš se kanda si rešio da platiš participaciju na ortopediji). Ono, istina, neka je čovek živ i zdrav... a njegova žena vlastita, ako je pametna, i ako mene pita, ta će bolju pušku sakovati.
U stihovima "Pitaj cure, reći će ti svaka, oženjeni ljube boljee od momaakaa" da se naslutiti rivalitet mladosti i starosti. Na takve izjave obično se pale podbuli, oćelaveli sredovečni muškarci, s pozamašnom stomačinom (koji sem svojoj ženi, triput godišnje -- ako se smiluje, nijednoj nisu prišli; mislim, prišli bi oni kad bi im koja dopustila). Sami sebe lažu i kroz pesmu se busaju u grudi, osećajući se ko onaj Balaševićev strašni petao (pa i sami skaču na ćurke i guske). Čuj, bolje poznaju tehniku ljubljenja -- valjda u braku imaju obavezne časove vežbanja, pa se izvešte, ko će znati. Ta agresivna reklama, samopromocija matorih drtina valjda treba da privuče svežu mladunčad (ponajbolje još u srednjoj školi), željnu iskusnih i kvalitetnih ljubavnika.
Onda cugnu još koju, pa ne mogu da drže jezik za zubima (čak i ako im vlastita žena uz rame sedi ili im laktom u rebra diktira ritam): Volim ženee, volim sve (doduše, ne znači da mu je to što voli i dostupno), i ne pravim razlikee. E, prijatelju, bolje da si na oprezu, jer možeš gadno da se opečeš (razlika može još kako da bude... neprijatna -- danas više ne znaš ko je žensko, ko pre nije bio i šta ko ispod suknje nosi).
Zatim sledi svojevrsna preporuka mladićima (koji tek planiraju da stupe u brak): Ko se ženi jednom, isto ko nijednom, dva-tri puta baar, to je prava stvar (kad se uzmu u obzir tolika venčanja i potom razvodi, ove meraklije kao da je opština angažovala radi povećanja budžeta). Jakako, biće da kvantitet naposletku omogući kvalitet.
Konačno u neuglednom Kazanovi proradi savest i neočekivano se počne očinski odnositi prema tobožnjoj mlađanoj ljubavnici: Ostavi, devojkoo, žeenjenog čovekaa, da se ne bi posle kajala do veka; idi dok je vreeme iz života moga, ostavi se mene... Kanda se uplašio da će izgubiti mesto u raju, pa rešio da okaje grehe i spase mladu zabludelu ovčicu iz kandži matorog jarca. Ili je žena lupila šakom o sto i postavila ultimatum. A možda je i kakvo drugo devojče tek stasalo, propupelo, treba ga ljubavnim tajnama poučiti (najlakše je obrlatiti dok još i ne čuje za Ilijadu i Odiseju; ako stigne da pročita, pa upozna onog Apolona i Odiseja, Ahileja... možda joj skoče kriterijumi). I ne može kamiondžija mesecima da jede samo pasulj, to nije zdravo; organizam žudi za promenama: a, eto, stiže mlada boranija.
Iz nekog razloga, ovog puta je izostala svojevrsna himna neobrazovanju: Imam samo tri razreda, al me svaka cura gleda; tri razreda niže škole, al' me zato žene vole... Čega se pametan stidi, o tome onaj drugi peva s ponosom. Kanda se devojke lože na sirove i neotesane. Pesma šalje poruku kako je neuporedivo bolje biti lep, makar i nedoškolovan, nego pametan i obrazovan. Jedino, konkurencija je velika.
Rođačko veselje može se iskoristiti i za promociju vlastite jedinstvenosti: Čovek sa srca dvaa, verujte, to sam jaa /fenomen koji je promovisao Šeki Turković (a još uvek verovatno proučavaju svetski kardiolozi), a oberučke prihvatili pijanci koji rado pevaju o onome što ne čine/, kod mene može svee (aj onda, molim te, iscepaj mi ovih deset metara drva i prebaci šest tona uglja), ja ljubim ženee dvee (a obe traljavo).
No sve te ljubavničke, setne pesme, u kojima se što istinski voli i ljubi, što orgija, ne mogu se meriti s onim patriJotskim (bez kojih se na svadbi ne može). Od njih momci, što su rođeni decenijama posle Drugog svetskog, masovno padaju u trans ko snopovi šaše, te, pogrlivši se (da zajedno pevajući izginu), na sav glas dreče: U šumici kolibica malaa, kolibica malaa, u kolibi čiča Draaža spavaa (a zahladnelo, bogami, valjda se prekrio ćebetom, bar preko stomaka). Ajooooj! Pa tad nema onog koji ostane mirno da sedi. Jedan sa stolice (uspravi se i ruke zadigne, a ispod pazuha oznojena košulja blesne: patriotizam golem, a košulje tesne), drugi na stolicu, propne se na prste da dohvati plafon (ali šipak, povisoko ga postavili, majku mu).
Uvek se pitam u čemu je tajna (sigurna sam da svadba nije upriličena na planini Jelici), možda u primamljivom ritmu. Ali moram da priznam da sam i ja, setih se, u ranoj mladosti znala da zapevam jednu pesmu slične tematike (mada je u njoj ljubavni motiv pretpostavljen rodoljubivom). Istruli mi dunja u fioci (pa ko ne bi zaridao na ove setne stihove o prolaznosti... mogla sam lepo da je požderem dok još bejaše jedra, da napravim pitu, da skuvam slatko...), dragi mi je kod Dražee u vojscii. I onda direktna molba upućena četničkom vođi: Čiča Draažo, mole te devojke (sirotice, uželele se), da im pustiš na odsustvo momke. E, to je unekoliko protkano pritajenom erotikom. Kad ih pusti na odsustvo, to ko kad pustiš pse sa lanca. Ala bi bilo: spasavaj se koja može i koja hoće, a koja neće, imaće sreće.
Spisak svadbenih pesama mogao je svakako biti i drugačiji. I biće, ako ja jednom odrešim kesu (samo da ne bude prazna) ili stanem na ludi kamen (a da ne omaknem i ozledim se).
Tamo gde se zvanicama pruža mogućnost da naručuju pesme za svoju dušu (često o istom, mladoženjinom, trošku), neretko ojađenu, postoji opasnost da kum, stari svat ili vojvoda pomore ostatak zvanica, kad krenu tako а i lirski da izlivaju svoju ličnu tugu. Određeni (a nepoželjni) pojedinci imaju potrebu da baš tom prilikom kroz pesme iskažu svoju životnu priču (kao da su pola života čekali da im se šurak oženi, pa da svoje srce pred masom izvrnu na naličje), svoje (mahom propale) snove, svoja ubeđenja... A oni koji slušaju (jer je nepristojno da ćuškaju prste u uši) uvijaju se na stolicama u teškim mukama i sve se nadaju da će sevdalija konačno potrošiti tu siću u džepovima (ne daj bože da je za ovih "pet minuta" štedeo).
Kafanske svadbene pesme često prate razne faze (pred)bračnog života. U svojevrsnoj uvodoj pesmi brat na ženidbu podstiče brata, koji se kanda još nećka: i hteo bi ženu u postelji (da ne pričam u kuhinji) i ne bi se odricao momačkog života. S nekakvim zanosnom jedan brat gotovo moli drugog da se pozabavi proširenjem porodice (i kućne radne snage, kanda su zasejali silne hektare kukuruza): oženi se, bratee mooj! Ovaj prozvani ne treba da se buni i opire jer "za ženidbu reed je tvoj" (a red mora da se poštuje, pravi zastoj: iza njega otegla se kolona mladića, koji cupkaju s noge na nogu). No, ovaj podstrekivač sad otkriva prikriveni motiv (on se naslađuje bratovim mukama i kanda mu se podsmehuje jer sam ostaje na privilegovanoj poziciji: a ja neću još nekolko leta, još se meni s devojkama šeta (biće da je ova pesma nastala u patrijarhalno doba, kad su devojke mahom samo za to služile, ili je mlađi brat izuzetno diskretan). Vidi đavola!
Druga pesama, koja je na svadbenim veseljima gotovo neminovna, apostrofira majku mladoženje i, iz nepojmljivog razloga, nosi neku posebnu energiju. Kad je već pristao da stane pred oltar, može da se zapeva: Danas, majkoo, žeeniš svoga sina, žeeniiš svoga siinaa... Čak sam i ja nekoliko puta osetila poriv da poskočim na noge i pridružim se igračima (s majkama još ne podvriskujem), a dotle verovatno pevam i sedeći, iako se ni sa jednim likom ne mogu identifikovati: nit sam majka, nit sam sin.
U trećoj pesmi jedan brat čestita drugome: Srećno ti venčaanje, nek je brate... i blagosilja ga: dobre žene uuvek nek tee prate (samo da ne prilaze blizu)... A šta imaju žene da prate oženjenog čoveka, a?
A ima jedna pesma koja se peva već decenijama, elegična, dirljiva, koja i mene samu gane, suze mi se u očima od nje zacakle. Jesen doođee (zamišljaj to silno zlatnožuto lišće... koje iz dvorišta treba počistiti, gomilu drva za ogrev, tek pristiglu iz šume, treba to iscepati... blato do kolena, neko treba gumene čizme da očisti...), jaa se ne ožeeniih (pa zar sam ja najgori? nijedna da mi majku za šporetom odmeni!)... Kad začujem te zvuke, samo što mi suze ne linu. Nekako saosećam s lirskim subjektom, iako se ja ženiti i ne kanim. Ali razumem taj vapaj usled dugog samovanja i, još jedne, propuštene šanse. Jesen dođee, a kao so na ranu, selom promiču tuđi svatovi i drugima se pevaju svatovske pesme.
Čuuvaaj, ruuže, ružama se kiti (valjda je to negdašnje klasično opremanje devojke za udaju; sad bi morala i kod manikira i kod pedikira, i kod kozmetičara i kod frizera i kod stiliste i kod šminkera... ), lepaa Maaaro, ti ćeš mojaa bitii. Iz nekog razloga i ova pesma na svadbama godinama spada u omiljenu. Ne znam u čemu je tajna, znam da se i ja svaki put osetim pomalo kao Mara (i podiđe me jeza), te, ako se zateknem izvan podijuma, pohrlim ka njemu.
Inače, Mara se često pojavljuje kao akter u svadbenim narodnim pesmama. No, koliko je ova Mara neka čedna i netaknuta duša, stidljivo i skromno devojče (samo u kosu zadene koju ružu, od onih što je sama uzgajila) što čeka prosioce, toliko je krčmarica Mara putena i zavodljiva. Krčma stara, krčmarica mlaadaa (kontrast, od kojeg klecaju kolena, a podiže se... raspoloženje svatova), vino toči, blistaju joj oči (kanda ne toči samo, koji put i cugne)... Ta njena zanosna lepota uzrok je što mušterije u krčmu svraćaju i kad vino (koje su lokali na veresiju) plate... Naravno, onda se nanovo zaduže, i to je začarani krug Marinog pakla, iz kojeg se pošteni seoski dilberi teško mogu iskobeljati (a neretko završe na kakvoj klinici, gde na grupnoj terapiji, kao papagaji, vazda ponavljaju: zdravo, ja sam taj i taj, i ja sam alkoholičar).
Iz nekog razloga na svadbama često i nemotivisano iskrsnu stihovi koji se ne mogu svrstati u prigodne, ali ih većina zvanica zdušno prihvati i pridruži se zanosu: Tii si, ćerko, tatin siin, sa tobom (aha, pogrešna upotreba instrumentala, to nije za ponos) ja see ponosim (retko tolerantan otac). To mora da je neki trandža, kako primeti moja sestra. Neki je otac, ohrabren alkoholom, rešio da svima obznani porodičnu tajnu. (Lepo od njega, svoje dete, kakvo god bilo, prihvatiti i voleti treba; eto, slušaš li pažljivo, još ćeš štošta na svadbi i o toleranciji naučiti.)
Grupu omiljenih svadbenih pesama čine i šofersko-švalerske. (Šoferi, valjda što često odsustvuju od kuće, pa i imaju prilike da sreću svakojaku ženskadiju, za kojom trube i balave, dok im vlastita ženKa nije dostupna, a možda više ni poželjna, mahom su i švaleri.)
Što imadoh, što imadoh, svee ženama dadoooh (pri tom se veseljak toliko unazad zanese, da malo fali da se patosira il' ušine kičmu), bolje njima bolje njima, nego lekarima (pazi onda, brate, nakrećeš se kanda si rešio da platiš participaciju na ortopediji). Ono, istina, neka je čovek živ i zdrav... a njegova žena vlastita, ako je pametna, i ako mene pita, ta će bolju pušku sakovati.
U stihovima "Pitaj cure, reći će ti svaka, oženjeni ljube boljee od momaakaa" da se naslutiti rivalitet mladosti i starosti. Na takve izjave obično se pale podbuli, oćelaveli sredovečni muškarci, s pozamašnom stomačinom (koji sem svojoj ženi, triput godišnje -- ako se smiluje, nijednoj nisu prišli; mislim, prišli bi oni kad bi im koja dopustila). Sami sebe lažu i kroz pesmu se busaju u grudi, osećajući se ko onaj Balaševićev strašni petao (pa i sami skaču na ćurke i guske). Čuj, bolje poznaju tehniku ljubljenja -- valjda u braku imaju obavezne časove vežbanja, pa se izvešte, ko će znati. Ta agresivna reklama, samopromocija matorih drtina valjda treba da privuče svežu mladunčad (ponajbolje još u srednjoj školi), željnu iskusnih i kvalitetnih ljubavnika.
Onda cugnu još koju, pa ne mogu da drže jezik za zubima (čak i ako im vlastita žena uz rame sedi ili im laktom u rebra diktira ritam): Volim ženee, volim sve (doduše, ne znači da mu je to što voli i dostupno), i ne pravim razlikee. E, prijatelju, bolje da si na oprezu, jer možeš gadno da se opečeš (razlika može još kako da bude... neprijatna -- danas više ne znaš ko je žensko, ko pre nije bio i šta ko ispod suknje nosi).
Zatim sledi svojevrsna preporuka mladićima (koji tek planiraju da stupe u brak): Ko se ženi jednom, isto ko nijednom, dva-tri puta baar, to je prava stvar (kad se uzmu u obzir tolika venčanja i potom razvodi, ove meraklije kao da je opština angažovala radi povećanja budžeta). Jakako, biće da kvantitet naposletku omogući kvalitet.
Konačno u neuglednom Kazanovi proradi savest i neočekivano se počne očinski odnositi prema tobožnjoj mlađanoj ljubavnici: Ostavi, devojkoo, žeenjenog čovekaa, da se ne bi posle kajala do veka; idi dok je vreeme iz života moga, ostavi se mene... Kanda se uplašio da će izgubiti mesto u raju, pa rešio da okaje grehe i spase mladu zabludelu ovčicu iz kandži matorog jarca. Ili je žena lupila šakom o sto i postavila ultimatum. A možda je i kakvo drugo devojče tek stasalo, propupelo, treba ga ljubavnim tajnama poučiti (najlakše je obrlatiti dok još i ne čuje za Ilijadu i Odiseju; ako stigne da pročita, pa upozna onog Apolona i Odiseja, Ahileja... možda joj skoče kriterijumi). I ne može kamiondžija mesecima da jede samo pasulj, to nije zdravo; organizam žudi za promenama: a, eto, stiže mlada boranija.
Iz nekog razloga, ovog puta je izostala svojevrsna himna neobrazovanju: Imam samo tri razreda, al me svaka cura gleda; tri razreda niže škole, al' me zato žene vole... Čega se pametan stidi, o tome onaj drugi peva s ponosom. Kanda se devojke lože na sirove i neotesane. Pesma šalje poruku kako je neuporedivo bolje biti lep, makar i nedoškolovan, nego pametan i obrazovan. Jedino, konkurencija je velika.
Rođačko veselje može se iskoristiti i za promociju vlastite jedinstvenosti: Čovek sa srca dvaa, verujte, to sam jaa /fenomen koji je promovisao Šeki Turković (a još uvek verovatno proučavaju svetski kardiolozi), a oberučke prihvatili pijanci koji rado pevaju o onome što ne čine/, kod mene može svee (aj onda, molim te, iscepaj mi ovih deset metara drva i prebaci šest tona uglja), ja ljubim ženee dvee (a obe traljavo).
No sve te ljubavničke, setne pesme, u kojima se što istinski voli i ljubi, što orgija, ne mogu se meriti s onim patriJotskim (bez kojih se na svadbi ne može). Od njih momci, što su rođeni decenijama posle Drugog svetskog, masovno padaju u trans ko snopovi šaše, te, pogrlivši se (da zajedno pevajući izginu), na sav glas dreče: U šumici kolibica malaa, kolibica malaa, u kolibi čiča Draaža spavaa (a zahladnelo, bogami, valjda se prekrio ćebetom, bar preko stomaka). Ajooooj! Pa tad nema onog koji ostane mirno da sedi. Jedan sa stolice (uspravi se i ruke zadigne, a ispod pazuha oznojena košulja blesne: patriotizam golem, a košulje tesne), drugi na stolicu, propne se na prste da dohvati plafon (ali šipak, povisoko ga postavili, majku mu).
Uvek se pitam u čemu je tajna (sigurna sam da svadba nije upriličena na planini Jelici), možda u primamljivom ritmu. Ali moram da priznam da sam i ja, setih se, u ranoj mladosti znala da zapevam jednu pesmu slične tematike (mada je u njoj ljubavni motiv pretpostavljen rodoljubivom). Istruli mi dunja u fioci (pa ko ne bi zaridao na ove setne stihove o prolaznosti... mogla sam lepo da je požderem dok još bejaše jedra, da napravim pitu, da skuvam slatko...), dragi mi je kod Dražee u vojscii. I onda direktna molba upućena četničkom vođi: Čiča Draažo, mole te devojke (sirotice, uželele se), da im pustiš na odsustvo momke. E, to je unekoliko protkano pritajenom erotikom. Kad ih pusti na odsustvo, to ko kad pustiš pse sa lanca. Ala bi bilo: spasavaj se koja može i koja hoće, a koja neće, imaće sreće.
Spisak svadbenih pesama mogao je svakako biti i drugačiji. I biće, ako ja jednom odrešim kesu (samo da ne bude prazna) ili stanem na ludi kamen (a da ne omaknem i ozledim se).
Нема коментара:
Постави коментар