Јел' можеш ти да замениш сијалицу (или да чекамо тату да се врати с посла), упита ме малопре мајка. /Да сијам место ње? Па шта
мислиш да радим целог живота?/
Чуј, да заменим сијалицу. Какво питање. Наравно да могу, тј. умем (нећемо ваљда да зовемо електричара; мењам ја сијалице успешно већ неколико деценија). Нема шта не умем. Све што хоћу, ја и умем. Ако баш не умем, ја научим.
Ко да ми је то неки посао. Примакнем столицу из кухиње у ходник. Попнем се на њу и одврнем прегорелу гадуру (то пуца на шеснаест минута). Онда сиђем, прегорелу гадуру бацим у канту, а узмем другу, која ће исто тако за који дан да се "престави".
Опет се попнем на столицу, завијем сијалицу, па ми се чини да нисам то најбоље урадила, одвијем сијалицу, па је завијем наново. Упали светло, кажем мајци. Она стисне прекидач, а сијалица ни да трепне. Одвијем још једном (канда овај фасунг, сећам се, није најисправнији, има нека цака за коју само тата зна), па пажљиво нанишанивши, завијем. Упали сад. А јок, ништа. /Све ја то сама, али, ето, често нешто пође унатрашке./ Па дође ми да се обесим о кабл, голом руком гадуру да здробим. /Та нетрпељивост према сијалицама обузима ме већ годинама, откако су тако тананог здравља и зачас им нешто кврцне. Најгоре је што ме својом краткотрајношћу (и обичајем да прегоре у најнезгоднијем тренутку, кад резерве у кући нема) подстичу и на самоуништење./
Чуј, да заменим сијалицу. Какво питање. Наравно да могу, тј. умем (нећемо ваљда да зовемо електричара; мењам ја сијалице успешно већ неколико деценија). Нема шта не умем. Све што хоћу, ја и умем. Ако баш не умем, ја научим.
Ко да ми је то неки посао. Примакнем столицу из кухиње у ходник. Попнем се на њу и одврнем прегорелу гадуру (то пуца на шеснаест минута). Онда сиђем, прегорелу гадуру бацим у канту, а узмем другу, која ће исто тако за који дан да се "престави".
Опет се попнем на столицу, завијем сијалицу, па ми се чини да нисам то најбоље урадила, одвијем сијалицу, па је завијем наново. Упали светло, кажем мајци. Она стисне прекидач, а сијалица ни да трепне. Одвијем још једном (канда овај фасунг, сећам се, није најисправнији, има нека цака за коју само тата зна), па пажљиво нанишанивши, завијем. Упали сад. А јок, ништа. /Све ја то сама, али, ето, често нешто пође унатрашке./ Па дође ми да се обесим о кабл, голом руком гадуру да здробим. /Та нетрпељивост према сијалицама обузима ме већ годинама, откако су тако тананог здравља и зачас им нешто кврцне. Најгоре је што ме својом краткотрајношћу (и обичајем да прегоре у најнезгоднијем тренутку, кад резерве у кући нема) подстичу и на самоуништење./
Нема коментара:
Постави коментар