Јуче ми једна познаница у аутобусу (иначе алергична и на попрек поглед, списак ми је издикритарала летос приликом једног путовања) повери како је алергична и на мигранте. (?! О, људи моји, свашта ћу чути!) Насмејах се, пристојно, нимало иронично (што не беше усклађено с мојим мишљењем већ с учтивошћу и толерантношћу: аргументуј тврдњу лекарским налазом): како је то могуће (не зезај... да не кажем, не лупај ко отворен прозор)?
Да, ево види, пружи руке преда ме и ваљда ми показа неке црвене оспице (које не видех понајбоље јер са алергијом сапутника поступам као и с њиховим досадним причама - на једно уво уђе, на друго изађе), те каза: само прођем крај њих (кроз парк) и избије ми алергија! Ма како је то могуће?! Шта ја знам, каже, ваљда од оне прашине! /А ипак не могу рећи да испољава баш мржњу према тим јадницима: повери ми да су њен муж и она једној унесрећеној породици пре неки дан уступили кутију са сухомеснатим производима./ Страшно су прљав народ, додаде. (Па где да се купају, рекох, у намери да пробудим у њој људскост и емпатију./ А ти би на њиховом месту била чистија? Било ко? Лепо неко рече: не суди о оном у чијим ципелама ниси ходао... и нису ти стајале изувене крај клупе у парку.
Данас сам, након месец дана (колико нисам била у главном граду) прошла тим истим парком, баш да видим каква је сад ситуација, колико сад има људи, деце... Видех да им неко, изгледа, дели шаторе (сетили се коначно) и има их подоста. И даље су прљави, седе или леже и на голој земљи, међу отпацима. Не знам зашто је то тако, мора ли или не, је ли у питању немар, неукост, недостатак избора, депресија, апатија, очај... Не суди о оном у чијим ципелама (нарочито гуменим папучама, подераним патикама...) ниси ходао.
Да, ево види, пружи руке преда ме и ваљда ми показа неке црвене оспице (које не видех понајбоље јер са алергијом сапутника поступам као и с њиховим досадним причама - на једно уво уђе, на друго изађе), те каза: само прођем крај њих (кроз парк) и избије ми алергија! Ма како је то могуће?! Шта ја знам, каже, ваљда од оне прашине! /А ипак не могу рећи да испољава баш мржњу према тим јадницима: повери ми да су њен муж и она једној унесрећеној породици пре неки дан уступили кутију са сухомеснатим производима./ Страшно су прљав народ, додаде. (Па где да се купају, рекох, у намери да пробудим у њој људскост и емпатију./ А ти би на њиховом месту била чистија? Било ко? Лепо неко рече: не суди о оном у чијим ципелама ниси ходао... и нису ти стајале изувене крај клупе у парку.
Данас сам, након месец дана (колико нисам била у главном граду) прошла тим истим парком, баш да видим каква је сад ситуација, колико сад има људи, деце... Видех да им неко, изгледа, дели шаторе (сетили се коначно) и има их подоста. И даље су прљави, седе или леже и на голој земљи, међу отпацима. Не знам зашто је то тако, мора ли или не, је ли у питању немар, неукост, недостатак избора, депресија, апатија, очај... Не суди о оном у чијим ципелама (нарочито гуменим папучама, подераним патикама...) ниси ходао.
Нема коментара:
Постави коментар