Могла сам од Славије до Ластине станице да одем трамвајем. Могла сам, али нисам хтела. Намерно сам сишла код Железничке, како бих прошла поред миграната (киша је падала ових дана, хтела сам својим очима да видим како је том несрећном народу). Први пут сам прошла БАС-овом станицом и видела да и ту људи седе или леже на бетону, чекајући пут у боље сутра. А не знам са ког перона аутобус за боље сутра креће. Жене седе уз ограду, а деца ту уоколо трче, задиркују се, неки се смешкају пролазницима. Чистач узима неку кесу и баца је у контејнер баш у моменту кад жена која је седела тихо говори: но, но, но. Мушкарац из групе миграната је у исти мах канда дао одобрење, а чистач, након што је кеса већ бупнула на дно канте, затражио и женин благослов: ОК? Одмах затим је слегнуо раменима (сад је свеједно готово, шта год да је остало непоједено).
На огради која шалтере дели од перона суши се одећа. Између неких бодића и панталоница извирује одовуд нека ваљда службеница и разговара с колегом на перонима. Нико не баца бесно одећу, нико не пљује и не грди мигранте, нико се не буни и не шутира их што су закрчили пролаз. Неки деда, пролазник, држи за руку девојчицу и обоје се осмехују, као и њен отац. На целом свету људи говоре истим осмесима (ако им се језици разликују).
На огради парка код Ласте, све исто, само много масовније. Тренерке, дуксерице, чарапе висе по огради. Неки, након претходног кишног дана, чисте блатњаву обућу. На мокрој земљи прострте неке асуре (све исте, очито су стигле као хуманитарна помоћ из Европе), а на њима седе људи... и стрпљиво чекају своју шансу. Туга. Дошло ми да заплачем, али се уздржах. Неки извирују из шатора, неки леже у њима. Многи неадекватно одевени, босоноги, још у јапанкама... С десне стране шатор у којем се дели помоћ избеглицама. Баш су отуд изгледа изашли неки човек и жена, те журно негде хитају, и он њој довикује: треба им обућа (ваљда је тако у шатору речено). Дирљива ми је увек људска потреба да се икако помогне онима којима треба. "Ваше мало може бити много онима који немају нимало!"
Недалеко од шатора група младића из оне кариране торбе, популарне "крмаче" (у којима препродавци довлаче којекакву робу), ваде одећу, бирају и деле међу собом. Један обукао беж мантил па се осмехује, веровано задовољан што ће сад лакше моћи да се носи с кишом, али самом себи смешан у нечем што му иначе не пристаје. Испод мантила вире му голе ноге у патикама. Сузе ми опет пођоше на очи, али се обуздах. Срамота ме да плачем (поготово што међу њима нема уплаканих).
Деца се утркују, чупава, раздрагана и голишава. Једно дете на Ласти у мајици кратких рукава и у неком штриканом прслуку. Лепо се препознаје донирана демоде одећа, с наших тавана, која је у нескладу с квалитетним комадима преостале њихове личне одеће (али невољницима свакако добро дође). А лепо се, богами, облаче, и модерно, ти Сиријци и остали далеки народи (видим по онима који су успели да сачувају своје пртљаге). Многи су наочити и згодни.
Мало сам била непристојна, признајем. Хтела сам да наслутим како се ти људи осећају. Повремено сам им и сретала погледе, док сам се смешила раздраганости њихове деце (игра је, изгледа, најбољи лек од брига и тегоба). Желела сам и да се умешам међу њих, да разговарам, чујем шта их мучи и шта их радује... Али нисам довољно комуникативна ни на српском језику, немам ја петљу.
На огради која шалтере дели од перона суши се одећа. Између неких бодића и панталоница извирује одовуд нека ваљда службеница и разговара с колегом на перонима. Нико не баца бесно одећу, нико не пљује и не грди мигранте, нико се не буни и не шутира их што су закрчили пролаз. Неки деда, пролазник, држи за руку девојчицу и обоје се осмехују, као и њен отац. На целом свету људи говоре истим осмесима (ако им се језици разликују).
На огради парка код Ласте, све исто, само много масовније. Тренерке, дуксерице, чарапе висе по огради. Неки, након претходног кишног дана, чисте блатњаву обућу. На мокрој земљи прострте неке асуре (све исте, очито су стигле као хуманитарна помоћ из Европе), а на њима седе људи... и стрпљиво чекају своју шансу. Туга. Дошло ми да заплачем, али се уздржах. Неки извирују из шатора, неки леже у њима. Многи неадекватно одевени, босоноги, још у јапанкама... С десне стране шатор у којем се дели помоћ избеглицама. Баш су отуд изгледа изашли неки човек и жена, те журно негде хитају, и он њој довикује: треба им обућа (ваљда је тако у шатору речено). Дирљива ми је увек људска потреба да се икако помогне онима којима треба. "Ваше мало може бити много онима који немају нимало!"
Недалеко од шатора група младића из оне кариране торбе, популарне "крмаче" (у којима препродавци довлаче којекакву робу), ваде одећу, бирају и деле међу собом. Један обукао беж мантил па се осмехује, веровано задовољан што ће сад лакше моћи да се носи с кишом, али самом себи смешан у нечем што му иначе не пристаје. Испод мантила вире му голе ноге у патикама. Сузе ми опет пођоше на очи, али се обуздах. Срамота ме да плачем (поготово што међу њима нема уплаканих).
Деца се утркују, чупава, раздрагана и голишава. Једно дете на Ласти у мајици кратких рукава и у неком штриканом прслуку. Лепо се препознаје донирана демоде одећа, с наших тавана, која је у нескладу с квалитетним комадима преостале њихове личне одеће (али невољницима свакако добро дође). А лепо се, богами, облаче, и модерно, ти Сиријци и остали далеки народи (видим по онима који су успели да сачувају своје пртљаге). Многи су наочити и згодни.
Мало сам била непристојна, признајем. Хтела сам да наслутим како се ти људи осећају. Повремено сам им и сретала погледе, док сам се смешила раздраганости њихове деце (игра је, изгледа, најбољи лек од брига и тегоба). Желела сам и да се умешам међу њих, да разговарам, чујем шта их мучи и шта их радује... Али нисам довољно комуникативна ни на српском језику, немам ја петљу.
Пред станицом једна жена у тегет патикама које сасвим сигурно нису њене, одударају. И око ње двоје дечице. Дечачић од можда три-четири године игра се неким аутићима, седећи или клечећи на бетону. Други, можда годину дана старији, трчкара до капије и враћа се, те брата задиркује и отима му играчке (и то су вероватно добили овде, нечији стари пластични аутићи и један тенк - не убија ко прави, детету је важно да има точкиће). Мали онда вришти и пишти, а мајка не успева да их умири. Кад се ту затекао и отац, који се удаљава с другим мушкарцима некуд и враћа повремено, прогунђа нешто бесно и ошамари малог (који је недоказано цимао мајку) од чега он поче јаче да се дере. Сви очеви, као и сва деца, свугде у свету, личе једни на друге. Кад сви четворо кретоше некуд, а земљак остаде да чува њихове ранчеве, тек тад увидех да је очева десна нога прилично тања од леве, некако беживотна, скоро па као вештачка, и да на њу геза. Вероватно му је то успомена на рат, од којег већина бежи.
Углавном су сви насмејани. Па више немају о чему да брину, немају шта да изгубе. Све своје у ранцу (и понекој кеси) носе (а и без тог би навикли).
Размишљам. Ја се сваке вечери туширам. И не туширам се само због телесне хигијене. Туширам се кад сам уморна, кад сам зловољна, депресивна... и све буде као водом однесено. А они, како они издрже без купатила?!
Где толики људи иду у тоалет? Па мени би стресно било и да на летовању делим ве-це са непознатима (и стрепим да ли ћу се превише унутра задржати, да ли ће ми неко лупати на врата...). Шта раде жене оних неколико дана у месецу кад им је интимност (као и вода) неопходна?!
Свако треба да се упита: шта бих ја да сам на његовом месту?! Не био им човек у кожи, што рекао мој отац недавно, кад се повела прича о овим несрећницима.
Упркос томе што има оних који сматрају да добро треба вршити селективно: шта дајете њима (то су муслимани, терористи, џихадисти...), кад има наше сиротиње (на коју се ти критичари безусловне хуманости и не осврћу), драго ми је да у мојој земљи нема никог ко ове људе икако малтретира и напада (канда је, на срећу, та мржња или одбојност испољена само у писаној форми, на интернету). И канда их сви третирају с уважавањем, опходе се људски, чак топло према њима. /Те вечери сам на снимку гледала како Мађари бацају сендвиче у масу миграната као кад свињама у обор бацаш клипове кукуруза (па ко колико, и ако, дохвати)./
Одем аутобусом сат времена даље од куће, па се изморим, једва чекам да дотакнем свој кревет, да се завучем у своју собу. А они се месецима потуцају од немила до недрага и немају места где могу да предахну (и лижу ране). Нико своју кућу и сигурност не оставља због масних колача (то треба да имају у виду они који од свега запажају само скупе телефоне у миграната; па сви ти људи свакако нису живели у беди, те од ње и не беже, већ од рата и смрти).
На леђима тих несрећних људи сви виде само малене ранчиће (па се чуде како не понеше више). /Кад надалеко кренеш и кроз Голготу пролазиш, одбацујеш све што ти је тешко и што те успорава, те гледаш да изнесеш тек живу главу на рамeнима./ Нико не види емоционални терет који носе (и којег се, вероватно, никад неће решити).
Углавном су сви насмејани. Па више немају о чему да брину, немају шта да изгубе. Све своје у ранцу (и понекој кеси) носе (а и без тог би навикли).
Размишљам. Ја се сваке вечери туширам. И не туширам се само због телесне хигијене. Туширам се кад сам уморна, кад сам зловољна, депресивна... и све буде као водом однесено. А они, како они издрже без купатила?!
Где толики људи иду у тоалет? Па мени би стресно било и да на летовању делим ве-це са непознатима (и стрепим да ли ћу се превише унутра задржати, да ли ће ми неко лупати на врата...). Шта раде жене оних неколико дана у месецу кад им је интимност (као и вода) неопходна?!
Свако треба да се упита: шта бих ја да сам на његовом месту?! Не био им човек у кожи, што рекао мој отац недавно, кад се повела прича о овим несрећницима.
Упркос томе што има оних који сматрају да добро треба вршити селективно: шта дајете њима (то су муслимани, терористи, џихадисти...), кад има наше сиротиње (на коју се ти критичари безусловне хуманости и не осврћу), драго ми је да у мојој земљи нема никог ко ове људе икако малтретира и напада (канда је, на срећу, та мржња или одбојност испољена само у писаној форми, на интернету). И канда их сви третирају с уважавањем, опходе се људски, чак топло према њима. /Те вечери сам на снимку гледала како Мађари бацају сендвиче у масу миграната као кад свињама у обор бацаш клипове кукуруза (па ко колико, и ако, дохвати)./
Одем аутобусом сат времена даље од куће, па се изморим, једва чекам да дотакнем свој кревет, да се завучем у своју собу. А они се месецима потуцају од немила до недрага и немају места где могу да предахну (и лижу ране). Нико своју кућу и сигурност не оставља због масних колача (то треба да имају у виду они који од свега запажају само скупе телефоне у миграната; па сви ти људи свакако нису живели у беди, те од ње и не беже, већ од рата и смрти).
На леђима тих несрећних људи сви виде само малене ранчиће (па се чуде како не понеше више). /Кад надалеко кренеш и кроз Голготу пролазиш, одбацујеш све што ти је тешко и што те успорава, те гледаш да изнесеш тек живу главу на рамeнима./ Нико не види емоционални терет који носе (и којег се, вероватно, никад неће решити).
Нема коментара:
Постави коментар