Читав дан не могу да се одмакнем од кревета. Направим три корака, до тањира, до чаше, до купатила... изађем кратко и на терасу или у двориште, па чим опет видим кревет, на њега се, безвољно и немоћно, стровалим. Не, данас немам снаге да живим (а имала бих штошта урадити).
Малопре чух мајку како у кухињи пита оца: хоће ово киша? Одмах сам се осетила ко покисла: НЕЕ, КИШАА, НЕЕЕЕ (со на рану)!