Беше прошло и пола једанаест кад напокон кренусмо у последњу овогодишњу
шетњу (већ прекосутра она ће полетети за Канаду, а ја ћу се опраштати од
лета и прилагођавати, хладном и самотном, времену које долази). Како изађосмо из дворишта,
поведе се реч о дрвећу. Волим ја дрвеће. Недостаје ми у дворишту. Требало би
неко да посадим. А опет, и да то данас учиним, тешко да ћу дочекати на њега да
се попнем ( делом због тога што оно споро расте, делом што ћу ја брзо да
онемоћавам); да седнем у хладовину липе неће ми много значити ако о липу морам да ослоним инвалидски штап (а ни цвет јој сигурно тако опојно не мирише као кад си млад).
И она би око своје куће на брду посадила штогод. Али прво мора да утврди врсту земље на плацу, па да одабере дрвеће којем то паше. А волела би из Канаде да донесе семе црвеног јавора /само не зна је ли то дозвољено (па није дрога, мајку му; а опет, и њу "преносе", упркос забрани; семе је, није сателит, ћушни га гдегод у кофер) и би ли успео у нашим условима. Воли црвени јавор (разумем, и ја бих га обожавала; једном ми је у коверту послала то дивно лишће). Оставила, каже, у аманет својима да је кремирају и у пепео убаце семе црвеног, канадског, јавора, да из ње никне дрво (хм, добар избор посмртног облика). У "корену" јавора налази се и корен њеног имена, бордо (као лишће) је њена омиљена боја, дрво би било и асоцијација на Канаду, која обилује јаворовим шумама, а у којој и она живи последњих деценија... Хм, занимљиво... Гледам је, насмејану, па приметих: с каквим заносном ти (у ово глуво доба) причаш о сопственој смрти! Као да једва чекаш, као да би живот, парадоксално, тек тад добио смисао и поенту, заокружење. А муж њен, мој зет, рекао да га проспу у Дрину (свака птица своме јату лети: па ко у гране, ко на воду).
О, ја још не знам ни са овим животом шта ћу, а људи и загробни живот планирају (по свом ћефу). Још не знам шта бих са собом (ни живом, а камоли мртвом), куд да ме дену (а да ме црви не изједу), но да ме не "жуља".
Желиммм... да будем песма (радосна и сетна у исти мах), па да се преко поља и шума разлежем, да се вијем и над Дрином и око јавора... где год мени на ум падне, где год усне стихом се осладе... понајвише око једног срца, да због мене, песме, вазда грца.
И она би око своје куће на брду посадила штогод. Али прво мора да утврди врсту земље на плацу, па да одабере дрвеће којем то паше. А волела би из Канаде да донесе семе црвеног јавора /само не зна је ли то дозвољено (па није дрога, мајку му; а опет, и њу "преносе", упркос забрани; семе је, није сателит, ћушни га гдегод у кофер) и би ли успео у нашим условима. Воли црвени јавор (разумем, и ја бих га обожавала; једном ми је у коверту послала то дивно лишће). Оставила, каже, у аманет својима да је кремирају и у пепео убаце семе црвеног, канадског, јавора, да из ње никне дрво (хм, добар избор посмртног облика). У "корену" јавора налази се и корен њеног имена, бордо (као лишће) је њена омиљена боја, дрво би било и асоцијација на Канаду, која обилује јаворовим шумама, а у којој и она живи последњих деценија... Хм, занимљиво... Гледам је, насмејану, па приметих: с каквим заносном ти (у ово глуво доба) причаш о сопственој смрти! Као да једва чекаш, као да би живот, парадоксално, тек тад добио смисао и поенту, заокружење. А муж њен, мој зет, рекао да га проспу у Дрину (свака птица своме јату лети: па ко у гране, ко на воду).
О, ја још не знам ни са овим животом шта ћу, а људи и загробни живот планирају (по свом ћефу). Још не знам шта бих са собом (ни живом, а камоли мртвом), куд да ме дену (а да ме црви не изједу), но да ме не "жуља".
Желиммм... да будем песма (радосна и сетна у исти мах), па да се преко поља и шума разлежем, да се вијем и над Дрином и око јавора... где год мени на ум падне, где год усне стихом се осладе... понајвише око једног срца, да због мене, песме, вазда грца.
Нема коментара:
Постави коментар