Док сам била у топлом, није ни било битно је ли напољу магла и киша. Али ми тешко паде кад ме пред вратима шчепаше. А киша она досадна, што сипи ситно, толико да је некад и не видиш, сем кад је обасјају светла аутомобила. Мислим се, можда је требало да обучем ону дебљу јакну. Тешко је ово време предвидети и дочекати га адекватно наоружан.
У аутобусу сам спавала ко заклана, и, након доста времена, опет су ми уста, осетих, била отворена (зато не волим кад неко уз моје седиште стоји.. и у гркљан ми завирује). Изашавши, мало се згрчих од хладноће. Е, сутра ћу обући ону дебљу, зелену, јакну, и све слојевито испод, па ћу редом у аутобусу да скидам, ако ме врућина буде обузимала, а напољу да навлачим.
У аутобусу сам спавала ко заклана, и, након доста времена, опет су ми уста, осетих, била отворена (зато не волим кад неко уз моје седиште стоји.. и у гркљан ми завирује). Изашавши, мало се згрчих од хладноће. Е, сутра ћу обући ону дебљу, зелену, јакну, и све слојевито испод, па ћу редом у аутобусу да скидам, ако ме врућина буде обузимала, а напољу да навлачим.
Док чеках локални аутобус из суседног села до куће (јесте преко прече, наоколо ближе, али да не хабам ноге, чувам за старе дане), уживах у погледу на околину.
О, лепа је јесен, чак и кад је мокра, хладна (кад престанеш да жмуриш, и сам ћеш да увидиш). Магла налегла на кукурузе и дрвеће, а около свуд поља, кућа готово да и нема. Што волим ту умерену пустош. Из оно мало димњака што видех замишљах како се дим лењо извија и губи у измаглици, од које се не би видео, све и да су ватре заложене (а није то ништа, каква зима, вероватно би се подругљиво насмејали сељаци). Замислих како врата пуцкета унутра и домаћице месе штрудле (са сиром, маком, дулеком... не правим питање). На смедеревцу чека тазе супа: ко не једе супе, неће добити колача!
Кад почне киша да пада, једино се домаћим тестом човек може утешити. Умоташ се у неко ћебенце, рецимо карирано, читаш узбудљиву књигу или листаш неки занимљив часопис... а крај тебе на кревету тацна с топлим и мирисним колачима. И једеш колико хоћеш јер ти је зима (кад би он имао тако дуууге руке да те чак овде загрли)...) и не желиш да будеш тужан. Јесен ме увек асоцира на пецива и врућ домаћи хлеб (ах, како је сочна та корица, која се најпре поједе), чији мирис испуњава топли дом.
По оваквом дану (што, неки би рекли, није ни за шта; а није истина, сваки је дан ко створен да буде диван) моја је баба у мојим годинама вероватно крај шпорета (на којем се кувало слатко од дуња с орасима; за њима сад чезнем, колико и за бабом) крунила кукуруз, да не дангуби , а ја ставим лаптоп у крило и пишем (добро, друго сам ја: могу да будем дете све док нисам мајка; могу да будем уметничка душа све док се други стара о потребама мога тела).
Свако време носи своје бреме: бабино, с муком, корпу од прућа пуну жутих клипова, а моје (не испушта) тастатуру.
О, лепа је јесен, чак и кад је мокра, хладна (кад престанеш да жмуриш, и сам ћеш да увидиш). Магла налегла на кукурузе и дрвеће, а около свуд поља, кућа готово да и нема. Што волим ту умерену пустош. Из оно мало димњака што видех замишљах како се дим лењо извија и губи у измаглици, од које се не би видео, све и да су ватре заложене (а није то ништа, каква зима, вероватно би се подругљиво насмејали сељаци). Замислих како врата пуцкета унутра и домаћице месе штрудле (са сиром, маком, дулеком... не правим питање). На смедеревцу чека тазе супа: ко не једе супе, неће добити колача!
Кад почне киша да пада, једино се домаћим тестом човек може утешити. Умоташ се у неко ћебенце, рецимо карирано, читаш узбудљиву књигу или листаш неки занимљив часопис... а крај тебе на кревету тацна с топлим и мирисним колачима. И једеш колико хоћеш јер ти је зима (кад би он имао тако дуууге руке да те чак овде загрли)...) и не желиш да будеш тужан. Јесен ме увек асоцира на пецива и врућ домаћи хлеб (ах, како је сочна та корица, која се најпре поједе), чији мирис испуњава топли дом.
По оваквом дану (што, неки би рекли, није ни за шта; а није истина, сваки је дан ко створен да буде диван) моја је баба у мојим годинама вероватно крај шпорета (на којем се кувало слатко од дуња с орасима; за њима сад чезнем, колико и за бабом) крунила кукуруз, да не дангуби , а ја ставим лаптоп у крило и пишем (добро, друго сам ја: могу да будем дете све док нисам мајка; могу да будем уметничка душа све док се други стара о потребама мога тела).
Свако време носи своје бреме: бабино, с муком, корпу од прућа пуну жутих клипова, а моје (не испушта) тастатуру.
Нема коментара:
Постави коментар