Дижи једро!

Неемаам с киим да се ииграам, закмеча данас Маша. Како немаш, просто се обрецнух, увређена, а ЈА, за шта ја служим?! Па ја, бре, умем да се играм за десет (и оцену и људи)!
Одмах се и она сетила какво благо у кући има (па нема свако тетку тако велику, а тако малу, и маштовиту, и увек спремну на игру...), те обриса сузе и наложи да се у моју собу допреми брод (прави правцати, од картона, који смо летос направили моји сестрићи и ја; једино што нашу машту и изградњу зауздава јесте шкртост трговаца - тешко им коју кутију искамчити).
Укотвили смо брод насред собе, она каже да одлично зна да вози брод, а мени је ионако свеједно куд пловимо (предадох судбину и кормило у њене руке).

Пошто решисмо да у потпалубљу простремо неко ћебе (да тетка одмори старе кости), пристадосмо уз копно, тркнусмо у другу собу, па, док ја заговарах бабу у кухињи, Маша на прстима с ћебетом скочи на палубу (знате какве су бабе, те само звоцају... што им откачиш завесу с прозора, што заврнеш тепих... и стављаш ЧИСТО ћебе на поод...). Онда смо донеле тањирић с кришкама мандарине, којима смо нуткале једна другу, па чинију с колачићима... Капетане, да ли сте за чашу сока? (Јесте да није домаћи и џаба што је БИП-ов, јесте да ће нам се унутрашњи органи обојити, али једном се живи... а нико вишње за сок више неће да бере.) Може, може (не морају сви капетани да пуше луле). Спроведосмо и лаптоп, све са каблом (једна госпођа с копна беше га до дна испразнила), и тиме обезбедисмо потпуну комоцију и ужитак. Ооо, како је живот леп (кад га кројиш по свом ћефу)!
Е онда се простресмо колико смо дуге (богами, да се нисам склупчала, моје би ноге висиле преко палубе), ал' таман очи склопим, капетан ме нешто запиткује, нема мира (радозналог ли створења; и не ваља што сва деца носе исти веш - искључиво гаће у које је неко турио пундраће). Овај брод зна и сам да плови (док капетан и ја пландујемо). Договориле смо се да га назовемо Carpe diem, јер би му на ободу зафалио који метар за "Ухвати дан док траје". Ипак, сва срећа да капетан не повика: диижии једроо - тешко би ми било да диигнем дуупее (упс, опростите... због моје тромости).
За наше пландовање (какво-такво) у потпалубљу прочуло се на суседним отоцима, па међ нас хрупи једно дерле (ни годину дана, а бар десет кила), у хулахопкама, искежено од ува до ува, тј. обрадовано што нас види (или нас или лаптоп... а можда и колачиће -- врло је алаво, којима се брзо умаза до лаката). Па кад насрну на лаптоп, све испушта некакве грлене покличе (јуче се испилило, а већ се на интернет и Јутјуб навукло) и млати обема (од колача мусавим) рукама по тастатури: спава змија у жбуну, у жбуну, у жбунуу, пробуди се у јуну, у јуну, у јунуу...
Једва га се отарасисмо, те дигосмо сидро и побегосмо главом без обзира у свет маште.

Планински сендвич

Ја готово никад не једем у Меку. Готово никад јер то ипак радим некад, односно кад ми дође другарица из другога града. Она воли да једе у Меку и увек на томе инсистира. А ја јој учиним задовољство и с њом у друштву пождерем мало тог ђуб... овај... сендвича (очито моја љубав према самој себи још није довољно јака). Рекох, неће ми ништа фалити, преживећу, па то је само једном у два месеца, пет-шест пута годишње (леле мени ако почне да долази чешће).
И данас смо опет мислиле да поручимо чизбургере, помфрит и сок од наранџе. Договориле се биле. Али нешто је пошло наопако, тачније продавац је другарици препоручио планински сендвич (сендвич је на попусту, а продавац ваљда сабира неке поене, враг ће га знати). /Хм... ја обично не волим да експериментишем; ако сам већ на нешто навикла, могу то да једем до краја живота (дешавало се да цео дан проведем гладна јер ме пут не води крај пекара у којима купујем интегралну шкољку с печурком, ролницу с маслинама и фетом или проју). Али она је одлучила да послушамо савет (ваљда јој би глупо да одбије човека, да не кажем стеницу; шта он мени има да соли памет, ако ти тражим једно, то ми и дај)./
Као и сваки пут, спустисмо се у сутерен, подрумче, подземље, како год... Тамо волимо да седимо, тамо увек седимо, јер тамо је мирно. Увек... сем данас. Ти клинци нису имали ништа паметније да раде после часова, него, да прославе петак, похрлили у Мек. И бар да хоће да ћуте и жваћу. Јок, то све пуца од њиховог довикивања (а понајвише моји нерви). И таман једна тура малих смарача оде, друга дође. Шта ћеш, нема се куд, ћутиш, једеш и трпиш.
Елем, кад отворих кутијицу, имала сам шта и да видим. Па оно није планински сендвич, оно је "планински венац"! Унутра дебела пљескавица (некако чуднога мириса, не знам која је животињка зарад тога скикнула... ако и то није, а вероватно јесте, нека синтетика), па дебело парче похованог качкаваља ваљда, и танки ко нокат, прозирни, готово невидљиви листићи тобожње сланине. Јела сам и јела... док, на самом крају, нисам одустала (ма појела бих и то, да се не баци, него ми некако нестало лепиње, а ја не волим месо без хлеба). Јаоо, кажем, требало је да узмеш чизбургерчић (омањи је, али боље да не будеш сит до врха него да се преједеш). Није требало да подлегнеш под утицај тог злог човека. То да смо посекле пола шуме, па да нам ово једва залегне. Требало је да му одбрусиш: видиш ли нам секире на рамену, зар ти ми личимо на дрвосече? Један би сендвич био довољан за обе.
И накнадно вечерас, јадајући се другарици да сам се једва опоравила од "њеног" планинског оброка (она се мени жалила на исто), закључих да из свега треба извући наравоученије:  никад не узимај шта ти продавац у Меку препоручује... сем ако си дошао с робије.

Центар за кидање живаца

Да ми је неко ово причао, не бих веровала. Не бих веровала да сама нисам прошла ту својеврсну одисејаду. Кад сам се већ нашла у главном граду, рекох хајде да скокнем до Клиничког центра и закажем стрини снимање (доплер крвних судова врата). Мишљах само се створим пред неким шалтером и то зачас готово. Али... што девојци срећу квари уопште ме не би занимало да та девојка нисам ја. 
Много сам питала (рачунам, ко пита - не скита, по овој хладноћи), на сваком ћошку. И људи ме, махом љубазно, упућивали. Прошавши гомилу некаквих продавница (и гадеробе између осталог - боже, у шта су се претвориле ове болнице, у тржнe центрe, запрепастих се... не залазим иначе овамо, хвала богу), налетех на једну сестру (или шта год била, бели мантил носи), а она ми показа да наставим баш ходником пред којим сам стајала. Не мењајте правац, на правом сте месту: васкуларно одељење! Не видевши још шалтер, ја опет упитах, први бели мантил који спазих. Шалтер беше на два метра одатле. Погрешан додуше (а није једини такав, испоставиће се). Кад ме тета иза стакла удостоји погледа, ја јој протурих упут и рекох да желим да закажем. Она га овлаш погледа и протури га мени назад, штуро ме обавестивши: шалтер до мене. Пред тим шалтером беше троје-четворо пацијената, па ја сачеках ред (добро је, није гужва, брзо ће). Госпођа која погледа упут, такође ми га одмах врати и рече: округли шалтер изнад мене. /Да ли мене неко з.......?/
Добро, идемо даље. Уз покретне степенице, па право пред те шалтере чувене (мајка и тетка су ми, свака на свој начин, јуче објашњавале и објашњавале; истина, ништа нисам разумела, ишла сам насумице и интуитивно). Елем, пред шалтером на којем је писало ЗАКАЗИВАЊЕ (али не и чега), стајало је двадесетак људи. Добро, и то ће проћи. Само да не искрсне нека пауза. И кад, након пола сата, коначно дође ред на мене, упут ми се опет врати (јеботе, ко да место упута носим бумеранг). Сестра ми се обрати: вама треба само снимање? /Где знам, жено, шта ми треба. Памет, претпостављам, не можете да ми реконструишете./ Пробајте (ПРОБАЈТЕ!) на другом спрату, у ... не чух шта... мека ткива (то сам једино и јасно разабрала и упамтила). Добро, попећу се још једном, степенице су ионако покретне, не стаје ме пуно труда (само време, време је новац - банкротираћу овде). 
Пењем се и мислим: упућена сам на четврто место (тад још нисам знала да ће ми четврто бити пето); зар она на првом, па и другом, шалтеру није знала да прочита ово што је прочитала госпођа на трећем, зар сви они (бар са тог васкуларног одељења) не треба да знају где се шта врши (како да се снађемо ми, јадни лаици?)? Добро, сад ће ваљда мојим мукама доћи крај (имам ја и паметнија посла). Само где сад да нађем то? Гледам лево, гледам десно, пођем мало десно, па се вратим лево... и само наставим право, па десно... Ју, какви натписи на вратима (ђаво да их носи, куд ме овамо наведе): цитостатици, хемотерапија... куку и леле. Најзад набасах на неки ходник и на нуклеарну медицину (о којој знам исто као и о нуклеарној физици, само за нијансу мање) и сетих се да је последња сестра то поменула (или нека пре, или сам прочитала на упуту, немам појма, али учини ми се познато, па помислих: то је ТО, коначно!). На вратима с десне стране лепо пише: нуклеарна медицина, али ја ипак стадох пред шалтер да питам (ма пустите ви то да ко пита - не скита, видите да остадох без ногу... живце да и не спомињем). Јесте, ту треба да уђем и покуцам. 
Унутра (изненадих се): лепушкасто, фино, насмејано и надасве љубазно, посвећено чељаде. Женско, у мрежастим чарапама испод плавог мантила (присуство сукње нисам утврдила; ова жена објашњава масовну мушку фантазију о медицинским сестрама: дуга црна коса, ситне грађе, лепог лица... још ако је и перверзна, има сви моји мушки читаоци да нагрну). Готово сместа је прекинула телефонски разговор усред којег је била (још једном се изненадих, није ни покушала да ме откачи на брзину, као неке од њених колегиница). Гледа она шта на упуту пише и никад чула. Оде да пита доктора, ни њему није познато. Позове телефоном неке колегинице (на неким другим одељењима) и упита, те тако закључи где би требало да ме пошаље (на упуту је јасно исписано снимање које се тражи, али погрешно одређена локација). Исприча ми она куд и како да се упутим, али сам је вероватно гледала бело, па изађе са мном пред врата и донекле ми руком показа. Ја климнух главом (као знам куд ћу), захвалих се и продужих да трагам. /Јаоо! Нуклеарна неурологија, Центар за нуклеарну медицину... а где су вам нуклеарне бомбе... само једне да се докопам.../ 
Морадох уз још једне степенице; видите, пише вам други спрат, показала ми заводљива сестра на упуту путоказ који је оставила она са округлих шалтера; ја то, несрећница, нисам ни гледала. А рачунам, кад сам се први пут попела, дошла сам на први, кад сам се други пут попела - ето ме на другом спрату. А није (изгледа да сам набасала на неки сутерен, почетни ниво ми био нижи од претпостављеног). И пусти ти то шта се теби чини (у породилишту Народни фронт има неких међуспратова - то ми никад није било јасно), обазри се и потражи, ако је среће да на зиду лепо пише. Опет сам се двоумила да ли да кренем лево или десно, а одмах потом закључила да у свему на лево нагињем (рецимо, у аутобусу увек пре седнем на леву страну). И идох, идох... док не наиђох на МЕКА ТКИВА! Јееее, напокон! Ултразвучни центар за мека ткива! Преда мном само двоје људи, зачас дођох на ред. Да закажем, рекох, пруживши упут. Сестра га једнако мирно прихвати и, љубазно говорећи: заказивање је прошло, уједно ми записа број телефона и време кад могу да се јавим. Још додаде: реците да сте данас долазили. Шта бре завршено? Како завршено?! Закаснила сам петнаест минута. Не рекох јој да сам сат времена ишла од шалтера до шалтера, од немила до недрага... Зар је толико тешко отворити списе и убележити датум и име? (ГДЕ је Центар за нуклеарне бомбе?) Не разумем (као ни много шта друго), уопште, али се не буним. Чак се смешкам, све прихватам без роптања и гунђања. Бар сам дошла до телефонског броја, прошла сам кроз лавиринт. У јеном смеру додуше, видећемо како ћу се вратити назад.  
Кад се најзад искобељах из тих болничких зидина, помислих само: највећи је поклон кад ти пожеле да будеш жив и ЗДРАВ.

Живот је чудо

Аутобус тек беше кренуо из града, а већ се, уобичајено неосетно, прикрало вече. Некако су романтичне и топле све те светиљке дуж ауто-пута наспрам таме у возилу. Напољу је хладно, а ти си на сигурном (ледени ваздух још облеће око прозора, не мирећи се с чињеницом да те не може уштинути за образ) и хрлиш негде где те чека нешто лепо (можда тек две-три сарме, али некад ти и не треба више).
И човеку некако угодно, после напорног дана ближи се топлом дому (тамо је пећ, тамо је кревет, јорган... лаптоп и Фејсбук, да не заборавим...), све ће бити добро, хоће (сваког дана изнова себе убеђује)... На крају не жели више  ништа сем да се шћућури, као псето, у неком ћошку (и лиже ране или "треби буве"... евентуално смаже коју кифлицу с пивом и кикирикијем). 

Неке крупне црне птице прхнуше готово над аутобус, тик до месеца. У мени се разли милина због тог идиличног мотива небеског и завратих главу уназад (клизну ми низ седиште), невидљиво насмешена (истински усхићена лепотом), да отпратим лет тог разиграног јата. Утом и један авион, сав од светла, такорећи симбол (тамо су неки људи, у вечној потрази за срећом... тамо негде, јер срећа никад није овде, никад), лагано запара мрак, умало не окрзну златну кришку, и изгуби се некуд кад ја на трен скретох поглед (тако можда човек пропусти најбоље тренутке у животу). Мој десетомесечни сестрић и ја, паде ми на памет, с једнаким заносом гледамо на свет. Живот је тако леп (и неприметан... осим ако немаш ни годину дана или си васцели живот недозрела тетка)!

Најбоље што човек може да пожели (да му утеху и спокој подари) кад се у хладној јесењој вечери врати кући јесте топли загрљај. Додуше (од ТОГ загрљаја ништа), помоћи ће и две-три топле (мени је то синоним за врело) сарме. ;)

Недавно бејах на отварању изложбе фотографија, па то потом другарици, онако узгред, поменух. И додадох да сам и сама аутору тих фотографија позирала. /Питао ме човек једног давног лета, а ја се две-три године потом најзад наканила (стиснула петљу)./ А другарица каже: па да, црвена коса, упадљива... Ваљда ја нисам само црвена коса, обрецнух се шаљиво (јер онда је могао да услика ма коју црвенокосу... а ја знам неке ружне ко гроб и глупе ко ноћ, да не говоримо о другим аспектима личности).

Нека вајда и од ове зиме: одеш да се тушираш, а оно све ти се стврдло ко камен. ;)

У понављању је спас

Десило се да сам од куће кретала око пет, а то је време у које се обично враћам. Пао је и мрак, па ми беше некако неугодно. Кад треба да се шћућурим у гнезду и, наизглед бар, будем безбедна, ја крећем у бели свет (или град, исто ти је то), а ко зна какве све опасности тамо вребају. Стигавши на станицу, седнем на клупу испред. Свеже, али пријатно беше. Кроз стакло одмах приметим у чекаоници једног познаника, врло напорног човека (година нам се, богу хвала, не укрстише путеви). И чим тај, приметивши мене, дискретно изађе испред и поче да облеће около у намери да ми улови поглед (па да ми загорча вече у којем ме чекао пријатан концерт), ја се, ни за длаку не дижући поглед, посветих куцкању поруке на мобилном. Врат ми се укочио, прсти ми се укочили, али сам знала да давеж вреба и да не смем одустати.
Обилазио је тај несрећник и обилазио, погледао (осећала сам, таман посла да погледам и паднем у замку), држи лево, држи десно, али ја свеједнако куцам и куцам, благо се смешећи, као да куцам неком важном и нешто важно.
А шта сам радила у ствари? Кад нешто желим да урадим или купим, ја укуцам у мобилни, па се тако подсећам. Е у такву једну поруку, где су на списку за куповину били кристали, крупни, ситни, црни, провидни, сиви... ја сам безброј пута укуцала: дуго провидно стакло, дуго провидно стакло, дуго провидно стакло, дуго совидно стакло, дуго провидно стакло...  

Аутобус коначно пристаде на перон, шачица путника (а међу њима и човек којем су осујећене намере да ми се приближи) ступи унутра, а ја се потом закметих на првом седишту (ах волим да гледам на пут; додуше, готово да нисам успела да очи држим отворене - проклета неиспаваност), свесна да сам најгоре избегла.
Да ја неком (скроз небитном) причам како сам и зашто сам, радим ли или не, зашто не радим, јесам ли се удала, зашто нисам... Одвише волим себе да бих се изложила таквој муци, а испитивачу приуштила задовољство.

Ускачи, тетка

Ускочио Матија синоћ у неку веелику кесу (као у џак) па скаче ли скаче (сваки пут поскочи му и подужа коса) по кући (а расте му радост и шири се дневном собом позитивна енергија: кикоће се Миа, смеши се сестра, а смешкам се и ја). Кад доскакута до угаоне, на којој сам ја седела смешећи се због његове раздраганости, Матија, онако искежен од ува до ува (обузео га занос), рашири кесу пред собом и добаци ми: ускачи, .... (удвоје би свакако било забавније, али би брзо бар једно од нас пољубило патос)!
Мала је то кеса за оволику тетку (али мало је фалило да не одолим: јоој, да се играм ВОЛИМ))!

Глуво је доба, сви су заспали... ич не маре што ја ноћу сама базам. Само ме један псић, којег никад пре не видех, дочекао пред сестриним вратима. Мало смо попричали, много се радовали, ја сам га помазила по чупавој главици, он ми неколико пута поскочио на колена... На крају се опружио на отирачу, очекујући ударну дозу нежности, што сам ја морала да искористим да шмугнем у кућу. Извини, куцо!

Завукавши синоћ руку у торбу, набасах на неке, неспретно и немарно, згужване кесице, па се сетих да ми је у њима остало кикирикија (понајвише), сушеног ананаса (мало мање) и папаје (једва три зрнца; сва срећа да Игњат то још не једе, не бих имала за све сестриће; тад још нисам знала да на дну торбе имам сијасет одбеглих комадића).
Миа се усредсредила на кикирики, Матија на ананас (Маша се ни за једно не заинтересова превише). Кад слисти све из кесице (за шта му је требало неколико минута, и то само зато што је јео узгред, идући по кући и играјући се), Матија ми се обрати, држећи празну кесу у руци: а имаш још? Немам (би ми криво, нисам морала баш све да помакљам), појела сам у аутобусу (касно се враћах, требало је некако прекратити пут). Купићу ти другог дана, морадох да га утешим. Доб'о, сложи се Матија, само немој опет да поједеш у аутобусу, додаде сасвим озбиљан (ко да зна с ким има посла - волим слатко и нисам слабојешна). Буди без бриге (путоваћу  возом).

Је ли било пуно деце (другог дана славе), упитах Миу. Па јесте, одговори она, а било би још и више да си ти дошла. /Стварно се трудим да камуфлирам своју инфантилност, али изгледа да носим лошу маску./

Маша ме све чешће пита у кога сам се ја заљубила. А ја нисам луда (ако сам заљубљена), бар не толико да пред њу своје срце истурим (за по сата, цело село би ми, захваљујући Маши, по том крхком органу чапркало). Та не уме да држи уста затворена - строго поверљиве податке, баш као и најбаналније појединости, издекламује чим налети на првог створа с ушима. Једини начин да Маша сачува тајну јесте да НЕ ЗНА. ;)

Једва сакрих (непристојни) израз неверице на лицу кад спазих како госпођа на седишту поред мог отвара оволицну књигу с ОВОЛИЦКИМ словцима, а још ни пола седам није. Сабајле ће очи да бечи? (Мени је несхватљиво да људи у аутобусу читају у ма које доба. А просто завидим онима који, иако не у цвету младости, чине то без наочара).
Још више се забезекнух кад, већ по формату штампаног књижурка и некако интуитивно, спознадох да је литература стручна, намењена великим, искреним и правим верницима. Кришом, из пуке радозналости (не шта чита, него КАКО... кад микроскоп нема) бацих поглед и спазих један од наслова - Акатист. До Београда жена је прелистала још две-три брошурице и из сваке ишчитала понешто. Вероватно постоје одређени препоручени текстови које од раног јутра (јер ко рано рани - за корак је рају ближе) верник треба да у себи ишчита одређени број пута дневно. Након неког времена, жена одложи штиво и забаци главу на оно јастученце налик бумерангу те утону у сан. Помаже ли бог, жено, помислих, да изјутра видиш белу мачку и имаш ли то какве акатисте против несанице? /Е, да ми је макар један у ноћ да прочитам, а не да се сву ноћ тумбам./

Домаћи резанци и стара добра времена

Кад год ми се приједе супа, инсистирам да онај ко оде у куповину купи ДОМАЋЕ резанце. И до лудила ме доводи сазнање да нико у мојој кући није у стању да такве резанце разликује од оних других, округлих, некако пластичних, бљутавих. Њима су домаћи резанци они упаковани у ма коју кесу на којој пише: домаћи резанци. Аман, не верујте свему што је написано. Имате ли очи? А лепо им кажем: имате ту и ту, тако и тако... Џаба, њима је свеједно (не разумем КАКО) какви су резанци и купе тамо где им је најближе или најзгодније за паркирање аута (е, а ја бих пола света пузећи обишла да се докопам оног што ваља).
Сви други резанци мени су бљак и не волим да их једем (што не значи да их не једем, кад ме нужда натера). Зато се и прекјуче побуних кад завукох кутлачу у лонац. Ниси купила домаћу супу, прогунђах, готово бесно, мајци. Како нисам, узврати ми изнервирано она, домаћа "супа", купила сам код Миће. То што су резанци с Мићине тезге треба да ми послужи као непобитан доказ о пореклу и квалитету резанаца?! Не знам и не занима ме, жено, где си купила, знам само да ово није оно што треба да буде. А баш сам једва чекала да посрчем два-три тањира укусне супе (волим супе и чорбе). Остадох кратких рукава (мислим, јела сам ја и ову, шта ћу, ваља нешто захватити кашиком).
Дивна су била она времена кад имадох бабу, а баба машиницу за развијање резанаца (и кад су све куће имале врсне и вредне домаћице, што не вађаху руке из наћава). Простре дугачке траке по целом кревету, да се сушну, а онда их пропусти кроз машиницу и исецка. То је била супа, прсте да полижеш: жути се ко смиље!

Славска трпеза, радознале "снајке" и увучени трбуси

Славска трпеза несумњиво, уз све остале благодети, појединима омогућује и изузетно повољну позицију из које (док преживају баклаве које су управо стаманили... шалим се, оних неколико залогајчића што су једва сажвакали, јер није пристојно јести ко стока код туђе куће) могу сагледати све што не би требало да их се тиче (каква је чија фризура, ко се угојио ко свиња, а ко офуцао као онај папучински мачак - до данас нисам спознала какав је то, често спомињани, мачак заправо, како се ко обукао и коме се кроз одећу могу пребројати ребра, а коме све кипи и прелива...).
За столом беше остала још неколицина гостију, а сестра, зет и ја седосмо да вечерамо пре но што пођемо кући (да не буде после: држ' се, пројо, на свадби сам била... мислим, немам ништа против проје, напротив, само да ју је неко код куће умесио, али дочекао би нас вероватно бајат лебац).
Жене ћућоре о којечему (махом баналном и небитном; ја се увек дивим тој способности, не што хоћу да себе прикажем као бољу и надмоћну, но што стварно не поседујем ту вештину... а, да будем искрена, и не жалим због тог). Ја грицкам посну сарму и уживам. /Истина, све чешће ме је срамота што једем споро, те сви, кад испразне тањире, обрате пажњу на мене, тако усамљену па упадљиву (а мене после стид и да жваћем, све страхујем - чуће се у оној тишини). Поготово је то неугодно кад се нађем на даћама (на несрећу, и то се ове године догађало), где је време ритуалног обедовања ограничено (не приличи да се сатима једе, ко на пикнику), па се трудим да једем што брже могу, да се не издвојим из масе... али џаба ми: сви давно заврше, помакљају очас и шест пута већу количину, а ја грицкам ли грицкам... и никако да се изборим./
Касније у колима (у која смо се једва спаковали; има нас седам, сместа утврди Маша; јесте, седам, а свима набубрели стомаци... једино је Игњат још  мрвичаст, и Маша се прилично издужила, једва нам се преко ногу опружи) сестра помену како је надмудрила једну од тих одвише радозналих "снајки" /сој који дискретно провирује преко плота (а богами и астала), јер у туђем дворишту вазда којечега занимљивог/, па се зацерекасмо (ми који чусмо и разумесмо).
Каже: гледа ме (та гошћа, под чијим будним оком није промакла ниједна сестрина трудноћа, ниједно кило вишка - које је опет редовно изазивало сумњу у трудноћу...)... а ја, и кад сам улазила и кад сам излазила, увукла стомак. (Лукава си ко лисица!) Да беше соба дужа, додаде, умрла бих (од напора), па опет, нарочито нас две, прснусмо у смех (кад остаде жива, ред је да се и, кикотом,  прослави).

Сестра ми вечерас приговори: и ниси ми нашла оне слике (њу мрзи да претражује рачунар, па хоће врућ кромпир мени у руке да пребаци... ко да ја не бих радије изврдала нешто што ме оптерећује)!
Ја још нисам нашла ни себе, рекох резигнирано. А знаш колико се тражим? Четр..... Овај, откако се родих.

Конектоване домаћице (остају без ореола)

Пре неки дан моја сестра и зет очекивали су да неки човек дође. Ајд, Машо, обриши сто, замоли мајка (канда је имала преча посла... а гост је можда прикривена хигијеничарка, па ће наћи ману) дете да прихвати обавезу на своју грбачу.
И Маша се, без речи, лати крпе те, као права домаћица, поче да превлачи крпу по столу. Али узгред, погледајући мајку, и прогунђа: боже, боже, она на Фејсбуку (нема недељу дана како је добила интернет, па жељна жена тог модерног преимућства), а ја да јој бришем прашину!
/Имаш среће, сестро, што Маша није видела онај плакат у дому здравља, на којем је и наметање сличних кућних послова детету подведено под запостављање и злостављање./ Тад беше добре воље, али настави ли мајка с таквим понашањем (и запостављањем својих дужности), Маша ће јој дужу буквицу очитати (та би жедног превела преко воде... и ту би жеђ поменути лакше поднео но Машине оштре аргументе).

А што сам синоћ направила салату од роткве (ротква стругана) - болан да је једе... па сместа (од соли) да отегне папке.

Птице као со на рану

Обично волим кад се пробудим рано и на улицама затекнем мрак. Али јутрос се са мном пробудила и зловоља. Најпре на сав глас кукурикну онај кикиревац, који ме насмеје сваки пут кад ураним. Јутрос се нисам насмејала. Потом се зачудих чувши неколико различитих и раздраганих птичјих гласова. Овако рано (сабајле)? Овако касно (у позну јесен)? Откуд те птице и како могу, КАКО МОГУ да се тако радују... кад мени нису све козе на броју (добро, сабраће се, знам, кад се дан разголити)?
Те птице бејаху у супротности с мојим тренутним расположењем, проузрокованим нечим што ни сама не знам шта је или не желим да знам, али у дну мене куња... и мучи ме, и ломи ме каткад. Као у народној лирској песми што су пој птица и општа радост природе некад у складу с осећањима лирског субјекта, а има кад су контраст и со на рану. Е, беше ми баш "слано"...
Нешто касније кроз прозор аутобуса спазих усамљену дугорепу ластавицу (ластавице, ти мила сестрице...), која се, нежно парајући небеску плавет и наглашaвајући танки прамичак магле у позадини, чисто утркивала с аутобусом (а, верујте, пуж је могао да тријумфује у трци с том крнтијом). Усне ми се, против моје воље, трзнуше у нешто што заличи на осмех. (Сунце се негде сањиво протезало и спремало да скочи на ноге лагане... Чим сам ја натукла гумене чизме, могла сам да се кладим да од кише нема ничег.) Живот је леп... али ми непрестано измиче, само гледам из прикрајка.

Боље мачка миша него миш све редом

Отишла ми мајка код унучади. И док сам с њом вечерас разговарала телефоном, Матија ју упита: ко је то? Пошто с друге стране бејах ја, он рече. дај да је нешто питам. И онда, без увода: ааа... како је маца ухваатилаа мишаа?
Опишем му ја све лепо, од А до Ш, корак (мачкин) по корак. Он само ћути и не трепће (не видим наравно, претпостављам). А је ли га појела? Па него шта је, излете ми најпре (па мислим, мачка ми је врсни ловац, неће да се брука), готово раздрагано (и мени је, морам признати, лакнуло, кад се тај подлац напокон нашао у устима беле мачке; додуше, одмах потом ми се срце стеже, би ми жао злехуде судбине тог створењца, чији је једини преступ то што воли да ждере хартију и крпе и што у нама изазива неки ирационални страх). А потом, промисливши (бржи ми језик од памети и често се оглушим о златно правило: испеци, па реци), почех да се колебам (можда се дете пренерази због несрећног малог миша, можда бризне у плач... откуд знам): па нее знаам... изнела га ја на терасу (лично сам је отпратила), а шта је после било нисам видела (е, том мишу беше дошао црни петак и тачка... не би га из уста пустила мачка).
Шта би ти волео, да га је појела или да није, упитах, очекујући, из неког разлога, по миша оптимистичан крај (а сасвим заборављајући како је Матија цмиздрао оне вечери кад се миш ушуњао у моју собу - није смео да згази на под). Да га је појела (с нескривеном радошћу изјави он)! Е па онда се то и догодило, рекох (да мом сестрићу лакне... вероватно је свих ових дана имао ноћне море - ти мишеви знају да буду много гадни). Боље мачка миша него миш Матију!

Ватра је сместа планула: ако ми се мајка није обрадовала (а јесте, млада и наивна била - ни слутила није шта из пелена ниче;)), шпорет се пали на мене.

Znate one testove u vidu crteža koji istovremeno predstavljaju i devojku i babu, pa na osnovu toga šta najpre vidite, procenjuju vašu ličnost?
E pa ja uvek prvo spazim djevojku, a kad napokon otkrijem i babu, ne mogu da je se ratosiljam (samo mi ona pred očima, a kakva je - jeza da te podiđe).
"Vi ste osoba vedre prirode, mladenačkog duha i na svijet gledate optimistično." Gledam? ŽMURIM!
"Ponekad ste malo naivni ali ste zato vrlo zabavni i šarmantni, ljudi vas vole i žele biti u vašoj blizini." Ponekad? Malo?! Hahahaha...

И за брке има лека

Два сата планирам да се туширам, па коначно то и урадим. И таман решим да легнем у кревет, а мајка ме спопадне да јој исечем неке баклаве (мисли она, ја боље видим, а не зна колики је проблем што ме боли уво... да ли ће баклаве бити једнаке као под конац; неким женама је то особити понос и дика, а ја у животу много важнијих ствари имам... или, пак, немам - стога сам нервозна и мислим се како да их се докопам).
Сечем, најбрже што могу (али и она брзо увија и додаје - никад краја), а пажњу ми привуче нека водитељка на телевизији. Или ја нисам нормална (хм...) или ова говори мозе, вазно... ко да куца на рачунару, а није пребацила на српску тастатуру... /подсети ме на ону службеницу, што корисника, и данас ми рече, може да нађе само по матичном броју јер "не може да куца Ж" (неко би се морао сетити да времешне раднице пошаље на основну обуку за употребу рачунара)/. Па ни Шешељ не каже банана (зашто кажеш банана, а мислиш на коВу?), подсети ме мајка на неку, вазда помињану, "кову од банане". Друго је то: он није водитељ (његови противници могу да се оклизну о шта хоће).
Наједном забубња (ко из каце) глас неке жене. Гле ова брката, рекох мајци, тек онако. Па шта да ради жена, рече моја мајка саосећајно. Шта да ради?! Да се обрије! Мајка се на то насмеја, а канда се и оној на екрану мало извише брци. Утом нестаде кора за баклаве (фила претече), па се осмехнух и ја, сместа одјуривши у своју собу.

Баклаве за сестрину славу су печене и натапају се у шећерном сирупу. Баклаве морају да се окрену (на другу страну, да обе буду сочне), рекох мајци, па се сама посла латих (у шпајзу, док мајка нове баклаве у кухињи завија и не слути колико сам вредна). Обрћем, окрећем, потапам, у сируп мећем... А не могу више, бога ми, прснуће ми желудац! ;)

Да ли је могуће било какав налог на интернету отворити без муке и нервирања?! Откад име на Скајпу мора да садржи и слова и бројеве, те да почиње словима и да има између 6 и 32 карактера?! На већ написаних пет слова ја додам један број, то је таман шест. Али они не поштују реч. Ја избришем тај један број и додам два друга. Не може. Они ми предлажу да додам још две цифре, рецимо: 1466, 1468... Ја обришем све бројеве, па напишем сасвим другачије, четири цифре, поврх пет слова, сад ће ваљда бити задовољни. Али не, они ми опет нуде три предлога, у свакоме додајући још по две цифре уз оне које сам ја изабрала.
Чекај, не могу сама да одлучим како ће ми име на Скајпу (бар, кад ово крштено нисам бирала) гласити?! Е па нећу да вам се повинујем да сте још толики! Носите се у три ..... лепе ........!

Нема топлине која може да се мери с оном која ме прожме кад спустим задњицу на ТА пећ. Знам, није здраво, али је угоднооо.

У аутобусу до ме допре комадић разговора између девојке, још увек младе, али пуне животног искуства и самопоуздања (бар држање одаје такав утисак)) и голуждравог, коју годиницу млађег, момка. Она, каже, ради у књиговодству. И додаје, насмејавши се, да појасни своју позицију: књижевни мољац!
Хм, мољац можда и јеси, а за атрибут би морала добро да се потрудиш (ако ти таленат није дат).

Нема топлине која може да се мери с оном која ме прожме кад спустим задњицу на ТА пећ. ;) Знам, није здраво, али је угоднооо. :)

Како потрефиш да дођеш кад има сланине и (од прекјуче) интернета (јупиии, као слепа је кућа без интернета, а ко луда свастика блогерка по њој шета), рече јуче мој зет, затекавши ме како у његовој кухињи обедујем. :) А народ (не баш увек у праву)каже: никад два добра заједно! ;)

Недопустиво је што неки моји укућани допуштају себи да поседују зелене четкице за зубе. Већ други пут сам махинално дограбила туђу и то схватила тек пошто сам зубе опрала. (Моја четкица је тренутно жута!)

Ђаво не оре и не копа

Миа се вратила из школе, те, раскомотивши се, баци јакну на угаону гарнитуру. На угаоној је потом седела с мамом и братом. А у близини се затекоше маказе (маказе и дете млађе од четири године једно уз друго - невоља на помолу).
У једном трену, будући докон, Матија устаде, рашири сестрину јакну, дограби маказе, рашири их и шкљоцну (кад наступе тренуци инспирације, уметник не иште пуно времена). Срећом, мајка је (додуше недовољно) хитро реаговала, те штета не беше већа. Што си то урадио, упита потом несуђеног кројача. Па што је ставила ту (где не треба, где не стоји), љутну се, тобоже с правом, он (као да је плаћен да у кући заводи ред и дели правду). /Мали у последње време има одличне аргументе, којима пориче властиту одговорност. Пре неки дан Миа је седела на кревету, на којем јој беху ноге у целини. Кад Матија, из неког разлога, придиже неку столицу (или то не беше столица? не сећам се), па је, збиља нехотице, звекну по ногама и ова (Миа, не столица) јаукну, Матија се обрецну: па, Миа, пази куд стављаш ноге!)./

Еее, ђаво не оре и не копа... ал' радо кроји кад уграби прилику!

И'гице и последице

Матија засео пред лаптоп и игра игрице, док му сестре бејаху на фолклору (једна игра, а друга посматра... Матија користи прилику). Сад дајес игице, упита ме он, дајес, а? /Било је дана кад то нисмо допуштали или је зла "весница" узимала лаптоп и односила га незнано куда, па га ујутру неопажено враћала. Кад деца очи не одвајају од монитора, неће ни да једу ни да пију, а нарочито кад међ њима плане свађа око тога ко ће играти игрице или бирати цртани, сестра дрекне да се лаптоп сместа затвара, а потом и уклони с видика. Тад на посао, под принудом, ступа она "весница", црвенокоса./

Па дајем, насмејах се његовом озбиљном лицу, али не може стално. То није добро, није здраво! Ако стално седиш пред лаптопом, онда ће ти се искривити леђа... поквариће ти се вид... болеће те гуза... /Триста јада има да те снађе. Веруј ми, то и моја гуза зна./

А-ха, климну главом Матија, у знак потврде и разумевања, али не престајући да игра. И још додаде, да поткрепи моје излагање: мени је гуза била (већ) црвена, од игица! Старноо, тобоже се зачудих ја, од игрица?  Аха, опет климну он. 
Е, тако то почиње: црвенило од игрица зачас замене хемороиди од Фејсбука, а онда знај да је догорело до ноката.

Свиђа ми се и још нешто

Док је из кесе вадио свој поклон, Матијица беше узбуђен, није знао шта је унутра. Лаав, рече, осмехнуто, али и пошто га извади, наново завуче руку до дна. Па шта тражиш, упитах. Још нешто, рече он.
Нема ничег више; не свиђа ти се лав? Свиђа ми се (рече искрено, не престајући да ровари по празној кеси)... али свиђа ми се и још нешто. 
/То очекивано нешто требало је да буде ауто, потом ми је признао. Навадио се Матија да из дана у дан обнавља и богати возни парк. Кад му се не иде у вртић, па га треба убедити, обећава се ауто при повратку; кад иде по инјекције, па га треба утешити, свраћа у продавницу по аутић... Обећа му и купи му тата, купи му мама, деда, тетка... Дан по дан, аутић по аутић - препун ормарић (на којем су паркирани) - ко у гаражи великог тржног центра: не можеш да прођеш, а камоли слободно место за паркирање да нађеш.  Ипак, тетка ће црвени кабриолет за славу да купи; дакле, мораће још један ниво на ормару да се издвоји./
Не тражи Матија хлеба преко погаче, али ауто преко лава - то би ваљало.

Морам, платио сам

Неко време Матија није хтео да иде у вртић или је то чинио нерадо. Мама је покушала да му објасни како она мора на посао, како нема ко да га чува, како ће му то пријати, играће се с другарима, биће му лепо... На крају крајева - мора да иде јер су платили за месец дана.
Доб'о, рекао Матија кроз сузе и климнуо главом. Све је Матија разумео и прихватио, па и заволео вртић. Међутим, пре неки дан добио пролив, па морао да одболује. Но, он се и тад будио и инсистирао да га у вртић воде. 
Убеђује, моли, па најпосле и заплаче. Па што мораш да идеш у вртић, упита га теча. Моораам, одговори Матија плачући, плаатио саам!

М-м-м-м-МИИИШ-МИИИШ

Никог од гостију више нисмо очекивали. Последњи пристигли мирно су вечерали и чаврљали за столом. Другарица и ја седесмо на каучу, кад она, сасвим сталожено, упревши прстом  ка улазу (врата бејаху широм отворена, да без тешкоћа мајка и сестре дефилују с чорбалуцима чорбе и купуса), примети: имаш миша! Тек кад то понови, ја погледах где треба и, спазивши тог омањег глодара како лаганим ходом шмугну иза ТА пећи, вриснух из петних жила (иако сам од јуче готово наскроз промукла и читав дан само, с муком, шапућем). Признајем, реакција ми је била непримерена. Слава је, традиција налаже да се сваки гост достојно дочека и почасти (мада... овај ни чоколаду није донео). Препаднут на смрт (хипербола; камо среће да је одиста, но нам се страх увукао у кости; шаалим се, нисам ја од оних што другоме желе зла), незвани гост изгубио се вероватно негде иза мог зеленог ормара (зађе ли међ силне кутије и фасцикле, нико му жив не уђе у траг).
Кућом се сместа прошири паника; деца (и поједине жене) дигоше ноге на кревет (преувеличавам, да не кажем - лажем, то ми допушта уметничка слобода).
Ма јеси ли сигурна да је то био миш, упита ме потом сестра, можда ти се причинило? Хм... моји укућани стварно мисле да нисам нормална?! Жено божија, прави правцати миш (има оних који су склони да комарца очас посла преиначе у магарца; ја не спадам у ту скупину... а могу мислити у какву би се грдосију тек миш претоворио)!
Уосталом, у последња три-четири дана, ово је трећи пут да се око куће врзма миш (не исти свакако, претходници су, мора бити, већ покојни). /Пре неки дан се један затекао на тераси, мачка га донела. Јутрос  донела другог и мјаукала онако као да жели својој деци да га сервира... а она нема децу - да ли је мени била наменила тај доручак? Хвала ти, мачко, на пожртвованости, стварно нисам гладна. Ако роштиљ данас закасни, сетићу се твоје понуде./ За јунака ове приче нема сведока који би потврдио да га је мачка допремила у кућу (занела се у тој окрутној игри, па јој плен утекао), али ја претпостављам. Има двадесет година како у овој кући нисам видела миша (пред вратима, ето, да, али ниједан скоро није продро унутра). Каже сестра: ја отворила врата да изађе дим, а оно... Е па врата се не користе само за излазак.
Одмах је одлучено да, како знамо и умемо, из подрума (где вероватно куња) довучемо мачку (нема другог решења, бар не бржег), па нека се она носи с тим уљезом. Матија, Маша и ја смо и донели белу (ону баш што свакодневно лови ове живуљке и пушта их по тераси). Она је испрва покушавала да јурне на врата и домогне се слободе (не беше јој јасно шта хоћемо од ње и што су сви укућани према њој љубазнији но иначе; после се препустила судбини и удобно завалила на кревету). Али нисмо јој допустили: мора да се зна ко коси, а ко мишеве (дођавола) носи. Кад си сејала, а ти сад и жањи!
Коначно га беше намирисала и чучнула крај прозора, њушкајући око неких мојих корпица и кутија с материјалом за накит. Да јој припомогнем и рашчистим терен, те уштедим на времену, што нам је свима (а нарочито мишу, којем се крај свакако примакао) драгоцено, макнух једну корпу, па вриснух, колико ме грло носи (миш беше ту где сам и мислила, док ја не вриснух). Потом, стиснувши петљу, макнух и другу, те још једном вриснух (а миш одбеже под ормар и уситни наду да ћу га се ноћас решити), једнако дискретно. Док је мачка поскочила (треба њој лимун, буклија), он већ одмаглио. Питао ме после тата што сам вриштала (а нико ми, баш нико, није похрлио у помоћ; оставили ме саму на милост и немилост тој немани). Паа... (како да не вриштим?) миш ми честитао славу.
Док сам грицкала колаче с маком, док сам се туширала... оставила сам мачку  да омасти брке (жалосно, али живот је често такав: док једном не смркне - другом не сване), како бих ја мирно уронила у сан. Она чекала, чекала, па јој досадило. А и правила сам јој зазубице: чим ме спази под јорганом, и сама се под њега завуче, те и сад преде ли преде (таако, несрећнице, удри бригу на весеље - мани миша, држи се кудеље). Тешко ће се на лов наканити мачка пуна трбуха (оно јесте, брци јој подрхтавају и инстинкт је подстиче, али тромо тело, тешко се покренути).
Кад малопре нешто шушну, ја је зграбих и силом отерах на задатак. Само што не показах прстом: ово ти је миш, који нема права да у мојој соби борави; ти си мачка, с мишем у вековном непријатељству (сем кад зазими)... молим те лепо, не било ти заповеђено, потруди се да ме тог створа ратосиљаш. Присела она на под, гледа у једну тачку и само чека да малецки извири. Али какав малер: ухвати је нека кијавица, џаба је мишу приредила сачекушу - зна и он за јадац и разјапљене чељусти које га чекају чим напусти скровиште.

Сва деца су легла у другој просторији. /Храбрили се и на прстима газили по соби, подалеко од ормара, док је Матију брзо страх савладавао, те би се дао у плач. Ма, знате ли ви колицки је миш, рекох им док смо ишли по мачку, ОВОЛИЦКИ. (Они исколачили очи и само климају главама.) А гле ми колики смо! Миш не једе људе (само је некако гадан, стога вриштим)... али једе књиге и свеске (ушавши у моју собу, као да је ушао у добро снабдевену мензу)./ У мојој соби спаваћемо само миш, мачка и ја. Односно, неки ће од нас спавати (мачка се већ удобно завалила под мојим јорганом), а неки ока неће склопити (ја ћу се на крају предати, јер сам уморна), па ако ме миш начне (превелик сам залогај да би ме за ноћ слистио), мачка нека ме носи на души.
Малопре опет нешто шушну, ја је ћушнух ногом. МАЧКО! Она ни да бекне, а да преде не престаје (јадна ли сам, куд баш мени да припадне ова љубитељка ручних радовова). МАЧКО, бре! Ха-ја, ни пет пара не даје. За сваки случај, покрићу се јорганом по глави (и молићу се богу да нагло не захладни, па да миш и мачка спавају заједно... у мом кревету, подно мојих ногу).

Зелено светло на семафору тек што није поцрвенело, али ја одлучих да нећу трчати. Па сачекаћу мало, нигде не журим.  Нећу да трчим због семафора, као што никад не треба, каже мој тата (чуо од других), трчати за аутобусима и женама. За мушкарцем, богме, може и да се пусти корак! ;)

Полицајко, да видиш какав страшан миш

Очекивала сам да наиђе јер ми се најавила. Кад је почела да запомаже на тераси, једва се искобељах из ћебади и прекорачих лаптоп, да истрчим у помоћ. Помислих најпре да се туђ  (јер мој је питом, безопасан и тром) пас испречио на тераси. А како чух и реакцију моје мајке (била је бржа; док ја реагујем - само да прочитам реченицу до краја - неко би се раставио с душом) и уочих посетитељку у паници и у сузама, помислих да се некоме догодила нека несрећа.
Шта је, ШТА ЈЕ БИЛО? Шта мислите да је одговорила, севши на кревет (да причека чашу воде са шећером, који сам ја мутила, по налогу своје мајке; ја се сама тога никад не бих сетила). Мииш (једва иззсти, заклањајући чело руком; јеботе, умало да због њега доживиш инфаркт)! Да, миш. О како је страшан миш кад се не надаш, па га видиш, пред улазним вратима. Сместа је скочила и села на гелендер, чекајући да из куће неко притекне у помоћ. И шта је хтео тај миш, да уђе у кућу? Не знам одмахује главом она и отире сузе, док јој се руке још увек тресу. Кад је она вриснула, зграбила га мачка (и уклонила; уосталом, она га је ту и донела; јаоо, што су те мачке садист... а, с друге стране, пуне разумевања).  
Она се тресе, мој тата гледа у неверици, а ја цркох од смеха. Човече, па сутра идеш да полажеш тест у Центру за полицијску обуку! Моли бога да у учионицу не бане какав миш, оде маст у пропаст (кад ускочиш професору у крило или се прихватиш за лустер).
Кад се смирила, нађосмо на нету пример неког психо теста (јер и то је на пријемном чека), па решисмо да видимо на шта то личи. Има одговора код којих смо увидели замку: кад би рекла да се највише плаши да се нађе у лавиринту, а да не зна излаз, то би одмах значило да у кризним ситуацијама не влада собом (и слично), а камоли ситуацијом... или предсобљем. Еее, али знамо ми за јадац! 

Највише се плашиш (не одолех да се још једном насмејем на њен рачун) да се нађеш у лавиринту, из ког не знаш излаз, а унутра ти убаце и једног миша, који лавиринт познаје ко свој џеп - па има да те нађе све и да у земљу пропаднеш. 

Друго интересантно питање било је: кога би спасао из пожара: љубавника/љубавницу, десет познатих особа, сестру/брата или четрдесет непознатих особа? И она хтела да спасе ове последње. Аман, јеси ли ти нормална; пре би спасла њих но сестру и брата?! Мисли да се тај одговор више цени и доноси више бодова. Аман, нема ту тачних и нетачних одговора; одговарај само искрено. Добро, сестру би спасла, сложи се она. Љубавника сигурно не, додаде кроз смех. Ма јесте, какав љубавник: један се отего (и препекО), други се протего!

Пошавши кући, инсистирала је да је испратимо, тј. до пола степеница спроведемо (и све вирила по ћошковима). Побогу, миш је досад отишао богу на истину.

О паничном страху жена од мишева сам досад само чула и читала. И мени су (руку на срце) гадни, и ја вриснем кад их наједном ма где спазим, али, брате, не падам у несвест.

Немам ништа против тога што су неки комади пите у пекарама дупло већи од осталих (пекарке нису биле на часу кад су се учили разломци), сем кад мени припадне оно дупло мање.

Волим кад устанем пре зоре, док је још мрак, али ми не прија што се депресија буди у исто време...

Баш си лепа

Примакла се слава, а ја опет, својом слободном вољом, одлучила да правим колачиће. Потребало и ораха (оно мало што је мој тата искамчио с дрвета није довољно), па уђох у једну продавницу. Власница одмах устаде да ми измери пола килограма, а ћеркица јој, не старија (а вероватно млађа) од пет година, остаде да стоји крај пулта, нетремице зурећи у мене.
Баш си лепа, напокон ми рече, не мењајући озбиљан израз лица. Молим, излете мени, рекох - можда нисам добро чула. Баш си лепа, понови још једном она. Хвала, насмејах се, би ми симпатично. И ти си слатка (у тим годинама безубост не изазива негативан естетски утисак), осетих потребу да узвратим.
БАШ сам лепа: неиспавана, с подочњацима, свакако убледела...

Мислим, знам ја шта се њој допало: висеће минђуше од зелених стаклених перли, капа са зеленим и љубичастим пругама, а с цветићем приде, циклама фармерке... Допала се њој моја обојеност!
И да нема много истине у дечјем суду, пријатно беше чути комплимент и лепше ходати с осмехом (баш како сам ја наставила куповину).

Увек се спремам онолико времена колико на располагању имам: може пола сата (и десет минута... кад нешто важно чека, а аутобус неће), а може и шест сати. :)