Славска трпеза несумњиво, уз све остале благодети, појединима омогућује и изузетно повољну позицију из које (док преживају баклаве које су управо стаманили... шалим се, оних неколико залогајчића што су једва сажвакали, јер није пристојно јести ко стока код туђе куће) могу сагледати све што не би требало да их се тиче (каква је чија фризура, ко се угојио ко свиња, а ко офуцао као онај папучински мачак - до данас нисам спознала какав је то, често спомињани, мачак заправо, како се ко обукао и коме се кроз одећу могу пребројати ребра, а коме све кипи и прелива...).
За столом беше остала још неколицина гостију, а сестра, зет и ја седосмо да вечерамо пре но што пођемо кући (да не буде после: држ' се, пројо, на свадби сам била... мислим, немам ништа против проје, напротив, само да ју је неко код куће умесио, али дочекао би нас вероватно бајат лебац).
Жене ћућоре о којечему (махом баналном и небитном; ја се увек дивим тој способности, не што хоћу да себе прикажем као бољу и надмоћну, но што стварно не поседујем ту вештину... а, да будем искрена, и не жалим због тог). Ја грицкам посну сарму и уживам. /Истина, све чешће ме је срамота што једем споро, те сви, кад испразне тањире, обрате пажњу на мене, тако усамљену па упадљиву (а мене после стид и да жваћем, све страхујем - чуће се у оној тишини). Поготово је то неугодно кад се нађем на даћама (на несрећу, и то се ове године догађало), где је време ритуалног обедовања ограничено (не приличи да се сатима једе, ко на пикнику), па се трудим да једем што брже могу, да се не издвојим из масе... али џаба ми: сви давно заврше, помакљају очас и шест пута већу количину, а ја грицкам ли грицкам... и никако да се изборим./
Касније у колима (у која смо се једва спаковали; има нас седам, сместа утврди Маша; јесте, седам, а свима набубрели стомаци... једино је Игњат још мрвичаст, и Маша се прилично издужила, једва нам се преко ногу опружи) сестра помену како је надмудрила једну од тих одвише радозналих "снајки" /сој који дискретно провирује преко плота (а богами и астала), јер у туђем дворишту вазда којечега занимљивог/, па се зацерекасмо (ми који чусмо и разумесмо).
Каже: гледа ме (та гошћа, под чијим будним оком није промакла ниједна сестрина трудноћа, ниједно кило вишка - које је опет редовно изазивало сумњу у трудноћу...)... а ја, и кад сам улазила и кад сам излазила, увукла стомак. (Лукава си ко лисица!) Да беше соба дужа, додаде, умрла бих (од напора), па опет, нарочито нас две, прснусмо у смех (кад остаде жива, ред је да се и, кикотом, прослави).
За столом беше остала још неколицина гостију, а сестра, зет и ја седосмо да вечерамо пре но што пођемо кући (да не буде после: држ' се, пројо, на свадби сам била... мислим, немам ништа против проје, напротив, само да ју је неко код куће умесио, али дочекао би нас вероватно бајат лебац).
Жене ћућоре о којечему (махом баналном и небитном; ја се увек дивим тој способности, не што хоћу да себе прикажем као бољу и надмоћну, но што стварно не поседујем ту вештину... а, да будем искрена, и не жалим због тог). Ја грицкам посну сарму и уживам. /Истина, све чешће ме је срамота што једем споро, те сви, кад испразне тањире, обрате пажњу на мене, тако усамљену па упадљиву (а мене после стид и да жваћем, све страхујем - чуће се у оној тишини). Поготово је то неугодно кад се нађем на даћама (на несрећу, и то се ове године догађало), где је време ритуалног обедовања ограничено (не приличи да се сатима једе, ко на пикнику), па се трудим да једем што брже могу, да се не издвојим из масе... али џаба ми: сви давно заврше, помакљају очас и шест пута већу количину, а ја грицкам ли грицкам... и никако да се изборим./
Касније у колима (у која смо се једва спаковали; има нас седам, сместа утврди Маша; јесте, седам, а свима набубрели стомаци... једино је Игњат још мрвичаст, и Маша се прилично издужила, једва нам се преко ногу опружи) сестра помену како је надмудрила једну од тих одвише радозналих "снајки" /сој који дискретно провирује преко плота (а богами и астала), јер у туђем дворишту вазда којечега занимљивог/, па се зацерекасмо (ми који чусмо и разумесмо).
Каже: гледа ме (та гошћа, под чијим будним оком није промакла ниједна сестрина трудноћа, ниједно кило вишка - које је опет редовно изазивало сумњу у трудноћу...)... а ја, и кад сам улазила и кад сам излазила, увукла стомак. (Лукава си ко лисица!) Да беше соба дужа, додаде, умрла бих (од напора), па опет, нарочито нас две, прснусмо у смех (кад остаде жива, ред је да се и, кикотом, прослави).
Нема коментара:
Постави коментар