Кад год ми се приједе супа, инсистирам да онај ко оде у куповину купи ДОМАЋЕ резанце. И до лудила ме доводи сазнање да нико у мојој кући није у стању да такве резанце разликује од оних других, округлих, некако пластичних, бљутавих. Њима су домаћи резанци они упаковани у ма коју кесу на којој пише: домаћи резанци. Аман, не верујте свему што је написано. Имате ли очи? А лепо им кажем: имате ту и ту, тако и тако... Џаба, њима је свеједно (не разумем КАКО) какви су резанци и купе тамо где им је најближе или најзгодније за паркирање аута (е, а ја бих пола света пузећи обишла да се докопам оног што ваља).
Сви други резанци мени су бљак и не волим да их једем (што не значи да их не једем, кад ме нужда натера). Зато се и прекјуче побуних кад завукох кутлачу у лонац. Ниси купила домаћу супу, прогунђах, готово бесно, мајци. Како нисам, узврати ми изнервирано она, домаћа "супа", купила сам код Миће. То што су резанци с Мићине тезге треба да ми послужи као непобитан доказ о пореклу и квалитету резанаца?! Не знам и не занима ме, жено, где си купила, знам само да ово није оно што треба да буде. А баш сам једва чекала да посрчем два-три тањира укусне супе (волим супе и чорбе). Остадох кратких рукава (мислим, јела сам ја и ову, шта ћу, ваља нешто захватити кашиком).
Дивна су била она времена кад имадох бабу, а баба машиницу за развијање резанаца (и кад су све куће имале врсне и вредне домаћице, што не вађаху руке из наћава). Простре дугачке траке по целом кревету, да се сушну, а онда их пропусти кроз машиницу и исецка. То је била супа, прсте да полижеш: жути се ко смиље!
Сви други резанци мени су бљак и не волим да их једем (што не значи да их не једем, кад ме нужда натера). Зато се и прекјуче побуних кад завукох кутлачу у лонац. Ниси купила домаћу супу, прогунђах, готово бесно, мајци. Како нисам, узврати ми изнервирано она, домаћа "супа", купила сам код Миће. То што су резанци с Мићине тезге треба да ми послужи као непобитан доказ о пореклу и квалитету резанаца?! Не знам и не занима ме, жено, где си купила, знам само да ово није оно што треба да буде. А баш сам једва чекала да посрчем два-три тањира укусне супе (волим супе и чорбе). Остадох кратких рукава (мислим, јела сам ја и ову, шта ћу, ваља нешто захватити кашиком).
Дивна су била она времена кад имадох бабу, а баба машиницу за развијање резанаца (и кад су све куће имале врсне и вредне домаћице, што не вађаху руке из наћава). Простре дугачке траке по целом кревету, да се сушну, а онда их пропусти кроз машиницу и исецка. То је била супа, прсте да полижеш: жути се ко смиље!
Нема коментара:
Постави коментар