Миа се вратила из школе, те, раскомотивши се, баци јакну на угаону гарнитуру. На угаоној је потом седела с мамом и братом. А у близини се затекоше маказе (маказе и дете млађе од четири године једно уз друго - невоља на помолу).
У једном трену, будући докон, Матија устаде, рашири сестрину јакну, дограби маказе, рашири их и шкљоцну (кад наступе тренуци инспирације, уметник не иште пуно времена). Срећом, мајка је (додуше недовољно) хитро реаговала, те штета не беше већа. Што си то урадио, упита потом несуђеног кројача. Па што је ставила ту (где не треба, где не стоји), љутну се, тобоже с правом, он (као да је плаћен да у кући заводи ред и дели правду). /Мали у последње време има одличне аргументе, којима пориче властиту одговорност. Пре неки дан Миа је седела на кревету, на којем јој беху ноге у целини. Кад Матија, из неког разлога, придиже неку столицу (или то не беше столица? не сећам се), па је, збиља нехотице, звекну по ногама и ова (Миа, не столица) јаукну, Матија се обрецну: па, Миа, пази куд стављаш ноге!)./
У једном трену, будући докон, Матија устаде, рашири сестрину јакну, дограби маказе, рашири их и шкљоцну (кад наступе тренуци инспирације, уметник не иште пуно времена). Срећом, мајка је (додуше недовољно) хитро реаговала, те штета не беше већа. Што си то урадио, упита потом несуђеног кројача. Па што је ставила ту (где не треба, где не стоји), љутну се, тобоже с правом, он (као да је плаћен да у кући заводи ред и дели правду). /Мали у последње време има одличне аргументе, којима пориче властиту одговорност. Пре неки дан Миа је седела на кревету, на којем јој беху ноге у целини. Кад Матија, из неког разлога, придиже неку столицу (или то не беше столица? не сећам се), па је, збиља нехотице, звекну по ногама и ова (Миа, не столица) јаукну, Матија се обрецну: па, Миа, пази куд стављаш ноге!)./
Еее, ђаво не оре и не копа... ал' радо кроји кад уграби прилику!
Нема коментара:
Постави коментар