Живот је чудо

Аутобус тек беше кренуо из града, а већ се, уобичајено неосетно, прикрало вече. Некако су романтичне и топле све те светиљке дуж ауто-пута наспрам таме у возилу. Напољу је хладно, а ти си на сигурном (ледени ваздух још облеће око прозора, не мирећи се с чињеницом да те не може уштинути за образ) и хрлиш негде где те чека нешто лепо (можда тек две-три сарме, али некад ти и не треба више).
И човеку некако угодно, после напорног дана ближи се топлом дому (тамо је пећ, тамо је кревет, јорган... лаптоп и Фејсбук, да не заборавим...), све ће бити добро, хоће (сваког дана изнова себе убеђује)... На крају не жели више  ништа сем да се шћућури, као псето, у неком ћошку (и лиже ране или "треби буве"... евентуално смаже коју кифлицу с пивом и кикирикијем). 

Неке крупне црне птице прхнуше готово над аутобус, тик до месеца. У мени се разли милина због тог идиличног мотива небеског и завратих главу уназад (клизну ми низ седиште), невидљиво насмешена (истински усхићена лепотом), да отпратим лет тог разиграног јата. Утом и један авион, сав од светла, такорећи симбол (тамо су неки људи, у вечној потрази за срећом... тамо негде, јер срећа никад није овде, никад), лагано запара мрак, умало не окрзну златну кришку, и изгуби се некуд кад ја на трен скретох поглед (тако можда човек пропусти најбоље тренутке у животу). Мој десетомесечни сестрић и ја, паде ми на памет, с једнаким заносом гледамо на свет. Живот је тако леп (и неприметан... осим ако немаш ни годину дана или си васцели живот недозрела тетка)!