Завукавши синоћ руку у торбу, набасах на неке, неспретно и немарно, згужване кесице, па се сетих да ми је у њима остало кикирикија (понајвише), сушеног ананаса (мало мање) и папаје (једва три зрнца; сва срећа да Игњат то још не једе, не бих имала за све сестриће; тад још нисам знала да на дну торбе имам сијасет одбеглих комадића).
Миа се усредсредила на кикирики, Матија на ананас (Маша се ни за једно не заинтересова превише). Кад слисти све из кесице (за шта му је требало неколико минута, и то само зато што је јео узгред, идући по кући и играјући се), Матија ми се обрати, држећи празну кесу у руци: а имаш још? Немам (би ми криво, нисам морала баш све да помакљам), појела сам у аутобусу (касно се враћах, требало је некако прекратити пут). Купићу ти другог дана, морадох да га утешим. Доб'о, сложи се Матија, само немој опет да поједеш у аутобусу, додаде сасвим озбиљан (ко да зна с ким има посла - волим слатко и нисам слабојешна). Буди без бриге (путоваћу  возом).