Смрт и колица

Уки волонтира у једној од најбољих клиника (или је то можда баш најбоља). Поред свега осталог што мора да ради, стално се нуди (да не кажем граби) да вози покојнике на патологију. Побогу, рекох, па то код тебе као да је нека страст (према смрти, туђој), опсесија. А он да цркне од смеха. Мајку су му у почетку потресале све те дирљиве људске судбине. Али медицински радник мора да се дистанцира од пацијената (нарочито упокојених): замислите кад би патолог ридао над сваким лешом (ем би се искидао, ем посао не би ваљано обавио)! 
Пре неки дан Урош је нахранио једног човека којем је то, изгледа, био последњи оброк. Сутрадан је дошла професорка из медицинске школе и питала: колега, како ви разбуђујете оног (који се више не може пробудити)? Урош оде, и готово с врата увиди (не требају ти за то микроскопи и године искуства) да је човек мртав. /После се професорка вадила: као, знала је, али није хтела да каже пред децом./ 
Како обожава да на тим колицима отправља покојнике на пут у други свет, Урош се, мора бити, необично обрадује кад види да је неко забацио главу. Како којем глава на постељи клоне, Урош трља руке (и подмазује точкове): биће вожње! Питаш их: јел' волите брзу вожњу? Они не праве питање. И не плаћају карту, само им окаче "етикету" на ножни палац (тиме се човек преиначи у предмет и постаје део својеврсне архиве).
Све то нама он прича кроз смех, од чега се неки згрозише. Ама, људи, чусте ли кадгод за црни хумор (што ја то волим)?! 
Кад ступи на одељење, Урош вероватно крене да одмерава пацијенте /је ли који ужутео ко восак (како то лепо кореспондира с погребним обредом); мада народ каже да жути жутују, а црвени путују/: да видимо, ко ће се данас возити, а?  Замишљам болеснике како се плашљиво завлаче под ћебе, ни очи да им не вире.
Не дао бог да ми се Уки обрадује, на крају рекох - он се радује кад те више нико не пита за име - читају га с твога укоченог прста. На то се још једном зацерекасмо ми љубитељи црног хумора.

Чудотворна домаћа маска у породичном паковању (да не кажем шерпи)

Беше остао још само један дан до Марковог пунолетства. Направили смо торте, направили икебане, окитили салу... Дотад је пао мрак. 
А онда је Маркова мама направила маску за лице, са јогуртом (зато што није било кајмака) и медом... Ставићете и ви, рече, има пуно. Тако смо нас четири (две сестре нам нису биле присутне) нанеле тај чудотворни крем на лице. /Не знајући за то и банувши из собе у кухињу, потом су се престравила силна деца и моји зетови./

Ја сам, рекох (а и видело се), ставила дуплу дозу (од вишка глава не боли, а године спадају ко љуска с бареног јајета). Сад кад се подмладим, има да седим за "омладинским" столом. Од две присутне бабе само је једна пристала да се замаже (па ноћ вештица је, треба се прилагодити). И још остало маске за по фамилије. /Постојала је опасност да од толиких подмлађених  за омладину, Маркове школске другове, неће ни остати места./
Кад се касније, једва оправши лице, појавих у кухињи, јавих свима: дошла је Маркова другарица. Где је? Пред вама, зар ме не препознајете? Онда, глаткога и нежног лица, седох на столичицу крај шпорета, да одморим ноге. Канда би и њих ваљало премазати маском за подмлађивање, исцерих се. /Читаво би тело требало спаковати у времеплов и послати у п.... ма...... Добро, можда не баш толико далеко./
А и сутрадан ме, рекох упућенима, из огледала вијала нека клинка. Ја пред огледало, а она пред мене. Ама, окани се, живота ти, шта си се наврзла. Знам ја кад сам овај свет угледала (и чудесну маску намазала)./

Кад телефон зазвони

Свакога дана Маша с планине по сто пута (хипербола, срећом) телефоном зове оца и мајку (а неретко тражи да говори и са осталом присутном родбином). Детаљно описује шта је коме купила, набраја дипломе које је освојила, извештава колико питања имају на тесту... 

Не помаже што мајка говори да је у неком послу, Маша везе ли везе, или само вергла. Ако не може да говори мајка, она тражи тетку, или тату, па опет укруг. Пита шта ради деда, шта баба, шта ради овај и шта ради онај (њих никако не заборавља)...
И сваки пут мајка, чини се сатима, покушава да је прекине или убеди да се чују касније, можда (ако је умилостиви) сутрадан... Синоћ јој, након бескрајног разговора, рече: добро, Машо, зваћу те ја кад устанеш (одмори мало тај неуморни језичић). И таман да прекине, а Маша се зачуди: а како ћеш ти знати кад сам ја устала? /Како? Па тако што ће је ћерка, чим очи отвори, позвати телефоном./

Права рупа на погрешном месту (или обрнуто)

Није мени тешко да мало запнем. А и не ваља докон бити. Зато сам домаћици помогла да у стан унесе неке металне конструкције и тешке дрвене табле, од којих се састоје славски столови. Столови целе године стоје, одложени у подруму,  и чекају Свету Петку. А како стоје разложени на делове, сад им треба заврнути шрафове, бар два, бар унакрст, како тетка Милева рече, само да не склизне даска и с ње тањири (с предјелом и печењем) у крила гостима. Добро, дајте ми те шрафове, рекох, задовољна што могу да мајсторишем. Чучнух под сто и почех да заврћем.  С друге стране шраф зави моја сестра. Онда је исто требало учинити и с другим столом. А тешко нанишанити ону рупицу, тешко. Све ми се чини да шраф око ње облеће. Али у њу да склизне неће, никако неће. Завирујем, придижем даску, подешавам рупу на рупу, спуштам даску, прстом напипавам... али не погађам, машим. Ја сам завила, тријумфално кликну моја сестра из другог ћошка. Их, а ја још килавим, вероватно то сви помислише (а и моју сујету обли руменило). Нешто овде као да се не уклапа, рекох, као да је горња рупа (на дасци) подалеко од рупе на металној основи. Пробај на другом ћошку, рекоше ми (да ми буде мање непријатно ваљда, сигурно је звучало као да се изговарам). Тек што покушах да завијем шраф на другом ћошку, сестра се опет зачу: а нисам била завилаа! Дакле тако! Промашила рупу (онолику)! А види како обмањује масе: као завила, а није (па мене збуњује и у послу омета). Лажном си ми изјавом направила проблем, не трчи ко јуне пред руду; прво завиј (штаф како треба), па кажи: хоп.
Види ти ње! Важно је да своју рупу "сместите" где вам паше; а други нек се снађе и властиту рупу (како зна) нек пронађе. За паметне људе нема неуспеха: ако неће Мухамед брегу и шраф у намењену рупу, може и обрнуто. Уосталом, свака је рупа права ако шраф у њој завршава; где год се нађе какво удубљење, ћушнеш шраф и не боли те глава (а време не траћиш бадава).  
Први који каже (а слаже) да је обавио  (а није, бар не како треба) посао, оставио је сарадника на цедилу (и у небраном грожђу). Ето зашто не волим тимски рад већ само да се уздам у се и у своје кљусе (место у туђа, макар и расна, грла).

Ум царује, снага шегртује

Лепо се каже: свакога госта  три дана доста. Али кад већ толико остаје, гост помало домаћи постаје. Тако сам се и ја мало укључивала у кућне послове својих домаћина. 
За славу је требало у омању собу унети астале (шта, каже се сто? али у мојим рукама бејаху астали), а да би се за то стекли услови (тј. обезбедио простор) најпре је требало изнети овећу (а тешку ко сиње олово) фотељу. Свекрва моје сестре повукла фотељу до врата, али то се чинило као да кани камилу кроз игледне уши нагнати (мада, недавно сам читала да та игла што се помиње у поменутој изреци с камилом заправо није она шиваћа, па провлачење губи ту фантастичну димензију). Чекајте, рекох, одмеривши фотељу и довратак, и у трену увидех и проблем и решење. Прво ћемо фотељу претумбати на леви бок... Не, не, на десни. Е тако. Повукосмо мало јаче и фотеља се зачас у ходник измигољи као новорођенче између мајчиних ногу, кад бабица и гинеколог припомогну. Пола посла беше обављено, али је фотељу још требало угурати у спаваћу собу. Сад су сви већ били опуштенији и уздали се у мене. Како ћемо даље? Е сад (сагледах ситуацију и брже но малопре, имала сам драгоцено искуство, што ми је малопре фалило) морамо фотељу да претумбамо на леви бок, па да је исто онако провучемо: наслон иде напред, па га, кад промакне кроз довратак, занесеш удесно, не би ли прошао и остатак. Хоп са десног бока на дно, хоп са дна на леви бок... Миц по миц, и ето фотеље у соби, а осмеха на лицима укућана.
Па није џабе она била у школи одлична, рече моја сестра, не без поноса. Снага кладе (широко јој поље) ваља, а ум царује и фотеље кроз врата протура.

Важно је учествовати, ал' ваљало би победити

Након четири дана (и четири ноћи) Маша и ја смо се вечерас чуле телефоном. МААШОО! И она мене исто тако (са по два-три самогласника у вокативу) ослови. Шта радиш, упита једна. Шта радиш, у исто време упита друга. Ја ништа, малопре допутовала. А Маша заборавила и да сам отишла истог јутра кад и она (заборавила је била и да има шестомесечну сестру).
Добила сам пуно диплома (за прво и друго место, за трчање, скок удаљ, фризуру, глуму...), каже. Глумила сам Бубамару (у невољи). Научила сам Дуњу (два стиха која има да изусти бубамарина прија). Јеси ли фино говорила (изражајно, лагано, гестикулирајући...)? Јесте. (На брзину ми извергла свој део, само да би ми Дуња, кад јој пружи телефон, рекла та два стиха, којима ју је Маша поучила). Престигле смо трећаке (друго место освојиле; знам ја моју рођену глумицу), а четвр(та)ци су били најбољи (добро, старији су, а сигурно су и више вежбали, с учитељицом; Машу је ову песму научила тетка пре две-три године). Јесте ли имале сто и шољице да пијете чај (тако изгледа сцена у нашем дворишту кад изводимо ову породичну представу, претпоставила сам да је Маша и о томе мислила)? Нисмо, имале смо само сто (нису се снашле). И "она жена" је рекла да још једном (наступе) јер смо биле пуно дивне. Није могла да ВЕРУЈЕ како смо биле дивне!
А вечерас се бира најкреативнија маска. Па добро, ти већ имаш пуно диплома, нека добије још неко, рекох (можда јој се слава осладила, па да не пати мој цветић ако јој диплома измакне). Па да, рече она, разумно ко матора. И оде, надам се, да још једном стане на трон (победа је тако опијајућа). Важно је учествовати (оставити утисак и привући пажњу), али што је лепо победити, што је лепо кад моја сестричина побеђује!

(Ne)red koji život znači

Na mom krevetu (onog jutra kad sam iz njega izašla) ostali su jastuci i jorgan (samo da se, kad to naumim, bacim pod njega)... Oko njega (na podu, na stolu, na stolici...) ostale su knjige, skripta i papiri, olovke, laptop, punjač za laptop... Sad od svega toga ničeg nema (sem nekoliko raznobojnih fascikli, uredno složenih).
U redu je što je majka po sobi opajala, počistila i pobrisala prašinu, nek joj je prosto, ali što mi posklanja posteljinu i sve druge značajne predmete, pa sad šest sati treba da tragam za njima (ko da nemam pametnija posla i silne neprospavane sate) -- preko toga ne mogu da pređem (spretno i hitro kao preko svega što na pod stavim ili samo padne).
I žalila sam se sad sestri (kod koje sam minulih dana gostovala): majka mi (zamisli drskosti) sredila sobu! Znači, soba je sad uredna, nasmeja se ona (mojoj muci). Jeste (ljuta me je nevolja zadesila). Kad me Ignjat u sobu večeras uveo, osvrnuvši se (u tom nepoznatom prostoru; kud li je nestao onaj brlog?), dvaput je duboko uzdahnuo (kaneći valjda da mi kaže: ništa nisam mogao da uradim, nikako da sprečim) i zatražio da spustim krevet (u našoj sobi krevet uvek stoji rasklopljen i spreman za spavanje).
Ja ni reč nisam rekla, ni glasa pustila, samo i sad nemoćno gledam odakle da počnem (koji ormar prvo da otvorim, u koji ćošak da zavirim...). Dođe mi da sednem i plačem. U stvari, pola sam već obavila, samo suze da grunu. 

Eh, majko, majko, stvarno nema smisla nit je takav red -- da u mojoj sobi remetiš nered.

Grdno sam se obradovala kad sam u Kraljevu stupila u autobus i shvatila da ću više od sat vremena stajati (komotno doduše, trebalo bi da budem zadovoljna). Vozač (onaj rezervni; dug je put, povremeno se smenjuju) provuče se do mene i ja zatražih kartu do B.......
Punu kartu, upita on. Ja zastadoh, ne znajući kakve su mi tačno mogućnosti (pune i vitke karte). /Čoveče, ja nisam odavde, meni moraš da nacrtaš./ Jednu kartu do B......., promucah (možda je pitao hoću li PUNO karata ili samo jednu?). No on ponovi (odnosno promumla sebi u bradu, pronjuca...) isto: punu kartu? Pa kakvu drugačije, aman?
Imate popust za studente... (poče da nabraja on). /Nisam čula, ali jednu od privilegovanih kategorija možda čine trudnice. Nadam se da mu nisam zaličila na tu sortu (upravo sam u jednoj poslastičarnici bila smazala ooogromno parče torte).
Ma daj punu, čiko (mada bi verovatno bilo bolje da ga nazovem batom: ne bi me čudilo da se rodio tek pošto sam ja šerpe po pesku prestala da vučem - izgustirala ih), ja častim (za godine koje si mi s grbače skinuo)!

Мали зулумћар

Игњат не трпи дугмиће који се опиру својој намени. Где год које раскопчано спази, Игњат похрли да га закопчава. Његова мајка, све и да хоће, не може да импровизује ни плитки деколте. Ако је Игњат у близини, свако дугменце ће сместа бити закопчано. У ствари, он ће покушати и свим силама се трудити, али тешко да ће натрефити рупице. Где је Игњат, ту женске груди неће вала ни центиметра да провире. 
Кад би он ред у свету заводио, мушкарцима би се грдно замерио, такав се зулум трпети не би могао.

Кабадахија и пржени кромпири

Маши је дојадило што мора сваког јутра да рани. А знам и да се секира што сутра иде на рекреативну наставу и први пут ће се, чак на седам дана, одвојити од маме и тате. Зато је нервозна и љута ко зоља. Мало-мало па се заплаче. Тако је данас кроз сузе наручила пржене кромпире, да јој се донесу у моју (нашу, дечју) собу, на послужавнику (баш како и ја вазда обедујем крај лаптопа).

Видећи да се кромпирићи сервирају, и Игњат се заинтересовао и мумлајући и прстом упирући сигнализирао да би и он презалогајио. Тако смо кромпир из шерпе поделили на два, мање-више једнака, дела. Кад сам са стола хтела да узмем краставчиће, које је Маша такође поручила, Игњат се побуни. Тај мали мисли да све на шта баци око припада њему. И не воли он ни мрве да се одриче, па вазда негодује и кад га само питаш да се чиме јестивим послужиш. А неее, а неее... Тобоже се смешка, али не бих се ја са њим шалила (зато се и не шалим, нађем начина да му испред носа макнем што ми треба).

Једно време он је мљацкао у кухињи, за столом, како и јесте ред, а Маша је своје грицкала у соби. Онда се, иако је на његовом тањиру било још поприлично кромпирића, обрео у соби и неопажено примакао Машиној порцији. Тако је дограбио један кромпирић и, упркос Машином опирању и галами, однео... у свој логор, под свој шатор, кабадахија један. Таман се Маша смирила, а он се за минут вратио, с истом намером. Пружио се мало преко кревета да дохвати тањир и кромпир, па опет, стиснувши коцкицу (јер више не може да стане) у шаку, одмаглио кроз ходник у свој табор. Затим се појавио и трећи пут, па четврти... Маша (која пржене кромпириће обожава) већ није престајала да виче, а он је долазио и одлазио (без предаха и паузе)... с пленом на који се био намерио. Џаба сам га ја одговарала, џаба је Маша тањир стискала. Игњат је грабио и грабио... Први сам пут рекла: даај му, Машо, гладан је и он (а нисам знала да његова збирка кромпирића једва да је начета). Други пут сам рекла: пусти га, Машо, маали је... Трећи пут сам се испречила његовој самовољи и алавости, те се упустила у борбу (пресретала га кад долази и јурила кад одлази). Једва га некако заварасмо (не могосмо да чекамо да се засити, јер беше већ сит - отимао је на пун стомак) и опет наступи, какав-такав, мир у кући.
Ваше мало може бити много ономе ко има доста, али жели да има још више.

Никад ми кућа (кад кажем кућа, пре свега мислим -- моја соба и мој кревет... а у њему и око њега увек су моји сестрићи)  није дража и никад ми више не недостаје но кад из ње треба да одем (на неколико дана само). Чак и кад знам да ће ми тамо куд сам се упутила бити изузетно лепо.
Тешко ми је све док се за мном капија с треском не затвори. После ја гледам преда се (о кући мислим кад купим карту у супротном, тј. повратном смеру), а мачке за мном тужно вире кроз плот.

Лепо је на гробљу

Лепо је на гробљу (како то парадоксално звучи). Јесен поодмакла, а трава по усахнулим хумкама још зелена и поприлично бујна (како су то живот и смрт раме уз раме, ко два пијанца за истим столом, ко пас и мачка опружени скупа под зрацима сунца). Од утихнулог смеха и згаслих снова, од прошавших радосних грцаја траве и цвеће бујају. И повијају се под тешким уздасима што се међ њих уплићу: требало је... и могла сам... да сам само... кад би опет... Ах, камен ни гласа не пушта! 
Руке мојих ближњих (а тако далеких - тешко је човеку до човека допрети) запретане у корење, к небу пружене, погледи у небо упрти (ко да се ико судбини отео)... И они су волели живот, не само онај који су ишчекивали (док је он одмицао), већ тај живот стваран, тегобан (и диван у исти мах). Крај камених белега дивно се жути маслачак на који капљу сузе.
Тишина је, чак ни лишће самониклих ораха не шапће. Само с оне стране села допире лавеж доконих паса, разбашкарених на јесењем сунцу, и режање моторне тестере у даљини (срећан ли је домаћин који дрва струже док га једном овде не опруже).
Погледала сам радознало ту ботаничку збирку. На гробу, од толиког силног биља, не беше ниједне боквице, те чудотворне лекарице, коју је она (за којом плачем, јер се најпосле растадосмо) вазда тражила, штапом размичући влати, па је потом превијала на болна места. 
Сунце ми сузе брише и убеђује ме, ту на граници два света, како је живот одиста величанствен (и јесте). Можда баш и зато што му дизгине нису у твојим рукама, што није вечан, заувек нам дат и нико не зна кад ће му време истећи. 
Је ли њихова борба била узалудна? Напослетку и радост и туга губе значај и смисао. Сама сам међу угаслим надама, међу намученим, палим борцима... Око мене само њихова знамења. Једина сам још овде која воли и пати, која се сећа и тугује, која брине и сања, која се нада... /Због тога би требало да будем срећна./ И знам ко ће, још док се мени буде чинило како је преда мном дууг пут, на све ставити тачку. 
Живот по својој вољи пише знаке интерпункције, нимало не поштујући правопис и вољу субјекта.

Чаробни пудинг и алергија

Ово је наручена прича. О једном дечаку који се зове Леон и његовој сестри која се зове Миа. Да им приушти мало књижевне славе решила je њихова тетка (и поклонила ми чоколаду с кексом, да подмитим мозак, не би ли боље функционисао; мисли да је мој мозак тако лако обрлатити, то незајажљиво -- још чоколада хоће). /А тетка (да и то кажемо)  лепа, шарена и насмејана, од најбоље сорте. И ради у продавници слаткиша --  на дечјој листи омиљених тетака такве се вероватно највише котирају./

У вртићу Леон, четворогодишњак, није хтео да поједе пудинг. Зато што је на пудинг алергичан, објаснио је васпитачици. И она је то, разуме се, прихватила као оправдање (с алергијом се не  треба шалити). Али мајка, кад га послеподне поведе кући, није хтела да му верује на (дечју) реч. Одвешћу те лекару, рече, да видимо на шта си све алергичан (у вртићима су честе алергије на боранију, грашак, броколи... треба предупредити нежељене ефекте). Немој да ме водиш, одмах реагова Леон, ЈА ћу да ти кажем (ко би боље знао, не треба за то лекарска диплома): на пудинг и на бело млеко... а на чоколадно нисам (јасно, ја још никад не сретох дете које је алергично на млеко обојено чоколадом). /А не знам што је мајка тако неповерљива. Не јадају ли се често и одрасли да добијају оспице (које се, додуше, никад не виде) од оног што не воле, а што их, ко за инат, често сналази?/

Миа, његова сестра, има шест година. Такође иде у (исти) вртић. И жели да одрасте, што пре, колико сутра, или одмах сад, сместа и напречац. Зато, кад год уграби прилику, обува мамине ципеле с високим потпетицама. И зато једе пудинг, кад год и колико год може. Јер Миа жели и да носи брусхалтер. /Боже, да ли само ја у детињству нисам чезнула за ципелама на штиклу? Да ли само мене ич нису занимали брусхалтери? Никад ја то нисам, ко што девојчице знају, ни чежњиво ни зачуђено (због димензија) прислонила уза се. Штикле не носим ни сад, а као тинејџерка презирала сам и грудњаке и оно због чега је у неко доба постало нужно да их носим. О, како бих сада грдно патила да сам пубертет некако успела да приволим да ме заобиђе ил' прескочи; па замислите, да кроз живот идем као фосна?!/ Да би јој то било допуштено или тек прикладно стајало, Миа мора да има и груди. А груди, мама јој је рекла, расту брже (а, претпостављам, и више) ако једеш пудинг... и шпагете... и још понешто што Миа (пре поменутог сазнања) није хтела да окуси. Мама јој је рекла да је пудинг чаробан и Миа није ни трен оклевала. Миа је онда јела и јела /постоји опасност, настави ли тако интензивно да жели груди (кад им време није), да ће се силно утовити, а брусхалтер још неће попунити/.

А ти, јеси ли ти јела пудинг (у вртићу), упита је мама. Нисам могла, рече Миа (уздахнувши тешко и вероватно са жаљењем), иако је чаробан (и чудесно дејство на грудни кош има; можда бих и ја могла то чешће да једем, ко зна... ако не помогне, да шкоди неће...).   
Па дошло детету до грла, а груди ни од корова - још се и не назиру. Не брини, Миа, и буди упорна: остаје ти да пудинг једеш још само пет-шест година и видећеш да је мама била у праву.

Једно дете - два седишта

И данас ми сестра оставила једно дете, а колица за двоје (иако јој је пуна кућа којекаквих колица, што од њене, што од сестрине, што од деверове деце). 

За дивно чудо, колица расклопих успешно, и то из првог покушаја,  па се насмејах самозадовољно. /Чини ми се да бих пре, по сећању (питам се да ли сам луда или сам стварно у основној у школи имала предмет који се звао Пушка и који је лично директор, с особитом страшћу, предавао), раставила пушку М-48 но склопила дечја колица. Колико год да ми причају и објашњавају: видиш ово црно дугме, то прво гурнеш унутра, тек онда стиснеш ово сиво и гурнеш улево, па ово бело окренеш за шездесет седам степени удесно, а онда.../ Али ми осмех већ у следећем трену нестаде, чим сам установила да су ми колица из освете (за то што им прекидам пландовање) шчепала рукав зелене јакне (која беше овлаш пребачена преко Сташиног дела возила). Остављајући (и заборављајући) јакну на мукама (док се не појави неко ко зна како да је ишчупа из канџи распомамљених колица), Игњат и ја кренусмо у шетњу. И данас ме (као и сваки пут пре, а вероватно и сваки наредни) на сваком кораку неко упита: а где ти је другоо (ваљда кад имаш два "удубљења", оба треба да су попуњена)?
Јасно ми је да се у народу не гледа са симпатијама на оног који седи на две столице. Али ваљда једно дете има право да располаже (и башкари се) у колицима с два седишта.

Зелени је, бољег нема

Купила сам миксер, зелени. Јао, што је тако мали, побуни се мајка чим га из кутије извукох. /О боже, како је овај народ мегаломански./ Е, жено, то што је мали не значи да је слаб. Види ти колика си, а имаш снаге ко пиле. Уосталом, зар се не каже у народу да отров стоји у малим бочицама и да мали пањ велика кола обара? Не треба ни о чему судити по димензијама, тј. квантитету (који не гарантује, али и не оспорава, квалитет). Не суди о књизи по корицама!  И сети  се само какви су у почетку били мобилни телефони, колики (називали су их циглама), па су временом бивали све мањи (а ваљда бољи). Ееј!
А колика му је снага, упита ме касније рођака и начисто збуни. Снага (кога то занима? зелен је)? Продавачица је поменула двеста педесет и да је то солидно. А рођакин нови миксер четиристо педесет (мајка побелела од муке).  (Али бео, бееоо!) Јао, па не знам, нисам гледала.
И шта мене брига колика му је снага. Зелен је! Како мути? Зелен је. Какве су му жице (дебеле не ваљају, што тање - то боље муте, рођака каже)? Зелен је. Постоји само један одговор на сва питања: зелен је. Та чињеница све остале карактеристике чини небитним. И све му се може прогледати кроз прсте, тј. жице. /Зелен је. То треба да буде противаргумент за све приговоре, који, јасно, потире све недостатке и слабости./
Мајка је још питала: а нема оно дугме, за турбо (брзину)? /Јаоо, што људи воле да траже хлеба преко погаче!/ Што, шта фали овако, не мути довољно брзо (и добро)? /Касније је мој зет умирио ташту стручном проценом: ма шта му фали! И ташта је јуче умутила кремпиту (која је сад већ далека успомена)./ Куд журимо? Што мора све да буде зачас, док трепнеш, док кажеш кекс, док пљеснеш дланом о длан...? /Полудела сам (жаргонски дакако) недавно кад сам схватила да су ми у једној кантини угрејали млеко у микроталасној или некој сличној направи. Мислим, било је вруће за секунд. А ја, будала, замишљала како ће ми то ставити на ринглу, па... Изгледа да ћу заувек живети у неком добу које је минуло и више не постоји (и не жалим се због тог, напротив, само ће несумњиво долазити до судара с новим светом и људима који цене време као суво злато и не могу ручак да подгревају четири минута, кад то може да се смандрља за шест секунда)./
Уживајте у процесу прављења колача. Лепо је мени пријатељица рекла да ћу са зеленим миксером правити дупле дозе. Нека, хвала богу, има ко да поједе (у себе се нарочито уздам).

Јабука од злата, ал' мало карата

Ако старе изворне песме тумачимо с данашњег становишта, често ћемо у њима уочити прикривене елементе, који битно или сасвим мењају поенту.
Рецимо, има једна о ливади под јасеном у којој вода извирее, вода извирее. Туу се шеетаа леепа Каата, воду захвата, воду захвата. Момче јој се с бреега бааца ЗЛАТНОМ јабукоом, златном јабукоом (стрефи ли је њоме посред чела, завиће јој фамилију у црно, а сам остати нежења... што му, додуше, свеједно не гине, нема ли алтернативну невесту). И нуди јој несебично: уузми, Каато, узми, злато, моја ћеш битии, моја ћеш битии (тај и не пита, убеђен је да му се не може одолети; претерана самоувереност, за коју ће се испоставити да је неоснована). Међутим, Ката, прилично неочекивано, без размишљања, одбија поклон. Ни трепнула није, а човеку срушила снове: неећу, нећу, нее требаа ми (што, да ниси већ препунила подрум теглама џема и флашама сирупа? луда женска главо, па од вишка глава не боли, а и глад се боље толи... дуга је зима), имам драгана (да л' је тај потезао целе гајбе, па се наметнуо као боља прилика?). Из тога се да закључити да ова девојка одбацује наклоност (и просидбу, која би свакако уследила) недрагог, јер већ има оног којег воли (и којег ни због каквих воћки не би мењала). Таквим поступком тобоже исказује став да није благо ни сребро ни злато и убира симпатије слушалаца, вазда спремних да подрже идеализам и романтику). 
Међутим, мени је (тек) јуче (док сам песму слушала на Сабору фрулаша) постало јасно какву је ману (златној) јабуци (и љубави оног што ју је бацао) Ката нашла: неећу, нећу, нее требаа мии, мало карата, мало каратаа; неећу, нећу, нее требаа ми, хаај, мало каараатаа (момче, ниси се баш испрсио, а канда ти се и чвор на кеси замрсио; Ката је канда својеврсна антиципација данашњих користољубивих девојака)! Све ми се чини да ћеш скоро другу песму певати: јесен доођее, јаа се не ожеении, све јабуукее потрулише меении...

Завесе на вечној кући

Чула сам да једно на друго нешто вичу, али то ми је сасвим уобичајена породична конверзација. Разумела сам само да се помиње неки сто. Тек потом сам кроз отворена врата собице спазила мајку на столу (а глуво доба и ни од куда кафанске музике), који се под неочекиваном тежином угибао и чији су се ногари још климали. Отац је ваљда морао да преузме (незахвалну) улогу крана и помогне жени да се некако на тај сто успентра. И успео је у томе. 
Хоће жена, иако и по земљи посрће, да окачи завесу. Где прозор да стоји онако огољен, таман посла! 'Еб'ла те завеса, рекох, заставши на путу до купатила. /Стварно ми је мука од тога да се мора качити чиста (или нарочита) завеса и генерално сређивати кућа пред крсну славу. Хигијеничари ми за славском трпезом не требају./  Сад да качиш, у пола ноћи, наставих да гунђам. /А изгледа да многи верују како је прозор без завесе пожељан ко село без цркве и привлачан ко жена без дуп...гмета./ Морам... док је мокра (јер онда не мора да се пегла), одговори она, стењући и хватајући штипаљкама рубове те (за сваку домаћицу чаробне) тканине.  
Дај да ти окачим то, рекох гневно због њене недоказаности. Нећу, сад кад сам се попела (воли да се инати јер тобоже ником не би пало на памет да обави те значајне послове; да није ње, од паучине се не би могло проћи кроз кућу и сличне придике вазда слушамо), она одби глатко. /Од тебе сам двадесет година млађа, двадесет кила лакша и бар двадесет пута спретнија. Али како ти воља.../ Лепо рече Чкаља у оном филму: ко се једном попне на врх (па и на сто, изгледа), неће лако да сиђе. А лепо рече и Његош: ко на столу, ак' и мало стоји... види стари плот, орах и напуштени пољски ве-це (види, али кад је дан; ноћу само претпоставља где је шта).
Једне сам године, кад је стрина поломила ногу, па се опорављала (а већ што је начето и окрњено, лепљено, изнова састављано... не може бити способно као пре), ризиковала живот да јој разапнем неке завесе, стојећи на даскама (такозваним фоснама; који кућу нису градили, не знају на шта су ми мердевине посадили) што беху постављене над степеницама (тачније понором). Да вам не објашњавам (просторне карактеристике), јер је немогуће; стајала сам над амбисом и сваког часа, начиним ли погрешан корак или из ма ког разлога изгубим равнотежу, могла сам да се (кроз предсобље) стропоштам у Хад. 
Те жене (не само две поменуте) опседнуте су завесама, нарочито њиховим наборима. /Мајка ми често и зато не препушта тај изузетни посао јер ја, за инат, нећу да остављам једнаки размак између две штипаљке, да подешавам ширину набора... Ја не да нећу што не могу, него нећу што ми је то тотално бесмислено./ А главу дајем да би и на властитој гробници (да им само ко допусти мешање у уређење ентеријера) завесу разапеле (да је после могу одшкринути, у страну помакнути и кроз њу провирити... да виде кога оно с ногама напред у комшилук доносе и коме кафу (слађу или горчу) да приставе.

Точкови аутобуса иду укруг (али сишли с коловоза)

Негде на пола песме обично Игњат заспи. Точкови аутобуса иду укруг, укруг, укруг, укруг, укруг (док се и детету и тетки не заврти у глави), точкови аутобуса ииду укруг крооз цеоо граад. Аутобус труби ту-ту-туу... Путници иду горе-долее, гооре-долее, гооре-долее, путници иду горе-долее крооз цеоо граад. /Вала, од те имагинарне вожње и мени се приспава. А мало ми и дојади тај круг./ 

Точкови аутобуса иду укруг, али тетка одређује маршруту (од пећи до прозора, од прозора до кревета, од кревета до ормара...)

Возач каже: картее молим, карте молим, карте молим! Путници кажу: ми сее шверцујемо, ми се шверцујемо, ми се шверцујемо... /Прену ми се Игњат што сам нарушила рутину реалношћу./;)

И беба, која обично каже кме-кме-кмее, сад је изјавила: бићу добра, бићу добра, бићу добра. А мајка је (изгубивши живце), место да каже ш-ш-ш, свеједно припретила: добићеш батине, добићеш батине, добићеш батине!
Игњат је коначно разумео поруку, престао да се опире и батрга, те утонуо у сан.

Трњине у џепу

Шетајући јуче наишла сам на жбун с трњинама. Хајде да наберем за компот, рекох себи (иако су ми се усне од једне коју пробах скупиле ко тинејџеркама кад позирају за Фејсбук). То је здраво, нема везе што је кисело, треба здраво јести и пити (стресати се и мрштити). Набрах зато пуну шаку и наставих низ пут. 
Али трњинама је у мојој шаци било тесно, љуљушкале су се док ходам и биле спремне за скок и бекство (чим уграбе прилику, скоче и откотрљају се у траву). Хм... шта да радим, немам у шта да их сместим... Напокон одлучих да један део ставим у џеп (ваљда се неће испрљати, нећу превише натрпати). Од тог момента било је много лакше. С пола шаке трњина могла сам и да трчим, а ниједна да се не макне.
Тако је и с проблемима, помислих. Кад се на све усредсредиш, ниједан не решаваш како треба. Само паничиш што се гомилају и што не знаш одакле да почнеш. Ако бар половину одложиш на страну (у џеп, у џеп, никако под тепих) и посветиш се остатку, ствари би требало да крену набоље. 
Један по један проблем на црту нека ми стане (а не сви одједном да груну), па да видимо чија нана преде црну вуну.

Не пијем кафу, па нема сврхе ни да преврћем шољу, али кад бих пила, па да ми неко "гледа у шољу", волела бих да ми види пут (подалек, познат и драг)... :)

Апдејтуј, господе

Ономад је  Господ, између осталог, заповедио да му се име не спомиње узалуд (канда су неки седели на ушима). Рачунам да би тој заповести требало дописати амандман: нарочито на друштвеним мрежама. 

Апдејтуј, Господе, апдејтуј! ;)

Млинар, јарићи и лења пита

Кад ја одем у подрум по брашно, зачас се преквалификујем у млинара. А могу комотно и да покуцам оним јарићима на врата и представим се као њихова мајка (вук је према мени аматер) - домаћица посута брашном и гвоздена врата (а камоли од козјег обора) отвара.
Само, за мене јарићи нису јестиви, ја волим да се с њима играм, па могу да одахну. Још ћу их почастити лењом питом (коју каним да умесим чим се оканем Фејсбука). :)

Мајка је отишла у комшилук, у кухињи сам сад ја све и свја. Засукала сам рукаве, па да се пите праве! Јухуу!

Jesen je, šapni mi "reči detinje"

Kanda je to neki urođeni poriv... da kuvam, da budem domaćica, da nekog hranim... Naročito kad stigne jesen, lišće žutne i počne da opada, zemljinom se zagrljaju zalud opiru prezrele ili nejake jabuke, i liju kiše... a srce se samotno ukraj peći i knjige poezije šćućuri (pa još silnije čezne i boluje).
Tad meni dođe da kuvam čorbu (od brokolija, a brokolija u prodavnici nema), da pravim pitu (od bundeve, iz naše bašte), da mesim piroge (koje nikad mesila ni jela nisam, ali znam ko jeste)... I kuvala bih... džemove i ajvare, kompote, sutlijaše... I pekla piletinu, krompir, paprike sa sirom, pogačice (možda i s čvarcima)... Satima varjaču iz ruku ne bih ispuštala. S jeseni u meni uvek iskrsne ta iskonska žudnja za kuvanjem, da budem domaćica, da hranim nekoga... domaćina (kojeg nemam... a koji možda po ceo dan bukve u šumi obara... i promrzle bi šake rado zgrejao među mojim dlanovima, pa da mu se dugi prsti u moju kosu upletu).
I žao mi što nemam šifonjer (kao onaj babin stari), zelen (sigurno bih ga tako obojila), da na njemu mirišu dunje (koje ne znam gde bih ubrala, jer naša su se stabla davno posušila) i mami pokoja tegla sa slatkom (a slatko od rendanih dunja i komadića oraha, kao ono koje je baba nekad kuvala). S jeseni uvek prispeva i žal za mladošću, sećanje na bezbrižno detinjstvo... i jača čežnja za onim koji (ne) postoji (a koji je lepši od svega lepog i bolji od svega dobrog).
Vetar zaduva iz petnih žila, strahotno zazveče okna na mom prozoru, a ja se prenem i uzdrhti duša koja sanja. Valjalo bi skuvati čaj od listova borovnice (kao onda kad sam ih prvi put, na Tari, videla, pa smo ih moja drugarica i ja devedeset i osme, uz naramke kantariona, donele i čitava ta zima od njih je imala poseban ukus), ili od mente, domaće, možda od lipovog cveta (koji sam sama osušila)... Ispekla bih vanilice (i sigurno se setila kako sam, kao dete, volela da ih za Svetog Nikolu jedem, a još više gledam, onako sitne, na stonoj vazi, kod baba Mileve)...
I sela bih kraj njega, naslonivši mu svoju glavu na rame. Pokrili bismo se kariranim ćebetom i bili srećni, što postojimo jedno kraj drugog, kraj vatre što puceta. Čvrsto bismo se zagrlili, svesni koliko smo ludo srećni što smo se našli, preko sedam gora, iza sedam mora... ja, takva kakva sam, baš za njega, i on, takav kakav je, baš za mene stvoren. Onda bih prinosila kolačiće njegovim usnama, što bih šećernim prahom posipala (a i bez šećera su već slatke, preslatke), i topila se od miline ko vanilice međ njegovim jezikom i nepcima.  I obavezno bih se setila onih Davičovih stihova: kako da nađem reči detinje da ti objasnim šta ljubav znači, a da ne ranim to malo zverinje: usnu na kojoj se mrve kolači (znam da bi, nadasve obazriv, on našao načina).
Jesen je, teško će je prebroditi ko nema koga da voli, od njega žudno "reči detinje" da iščekuje (i kome ostatke fila iz vangle da servira).

Насртљиве продавачице

Смарају ме сви који у нешто желе да ме убедe, да ме на нешто (обично нагао и погрешан корак) наведу. Дојадише ми продавачице које ме индискретно следе и пресрећу међу рафовима и штендрима, евентуално питајући могу ли да помогну. /Можеш, одмакни се и остави ме на миру./ Једнако ми је тешко да сносим оне које робу (нарочито лошу, јер доброј реклама не треба) хвале (ценећи ваљда да ја не умем да мислим својом главом и да се слепо моди и популарности покоравам): то је сад модерно, Мица Трофртаљка накуповала је у свим бојама! Имали смо тоне, још нам је само то (триста шездесет пет пари) остало! /Та реченица има за циљ да у вама изазове помаму за одећом коју носе естрадне уметнице (ако је њима добро, ваљда вама мора бити још боље) и панику услед помисли да бисте без тога могли остати, ако на време не реагујете, тј. одрешите кесу./ 
Стварноо? /Јаао, ако не узмем одмах, сигурно ће нестати и шта ћу после без тих осамсто педесет шест пакета магле?/ Дајте ми, дајте ми све (неће да се баци)!

Јесен, а ја волим...

Волим лето. И да ме неко пита, ја бих хтела да је лето стално. Међутим, пошто то није могуће, има већ неколико година како сам почела да волим и јесен, и зиму... Волим дан онакав какав осване (не рачунам на дане какве бих ја желела, јер се не зна ни кад ни колико ће их бити). 
Кад одлази лето, ја тугујем што ћу се начекати до следећег. Али кад већ јесен распакује кофере, пристави чај и раскомоти се на угаоној, ја је погледам изблиза, у очи, и схватим да и њу волим. Волим и кад дуне ветар, и кад сипи или лије киша, волим кад се спусти магла... Волим кад пуцкета ватра, кад је у соби топло, а ја у кревету, под јорганом. Волим кад се вуку дрва за огрев, кад се бере кукуруз (тачније, волим кад се кукуруз ручно бере, кад се у канатама жути; волим кад сељаци шашу српом секу...)... 
Јесен је... Волим... неког кога нема (или је далееко, далеко). И чезнем... за нечим чега нема (или је далеко, недосегнуто). Али нисам сигурна да ли због тога више патим или се наслађујем тиме што немам, што само сањам... Самоћа и чежња болно су заносне.

Позна је ноћ, дрвеће обливено сузама, а ветар ко бесан у прозоре бије и срце ми неким немиром просеца. Под јорганом нема снажне руке која грли, у тами нема утешног шапата... и не знам јесам ли више тужна због тога или срећна што сам језиво сама... а јесен је.

Девојке, нисте у тренду: "кокошје дупе" је демоде, у моди је "пачји зев" - отворите уста (место да их стискате и пућите) - то ће умногоме олакшати ствар (и задовољство) посматрачима). ;)

Компјутеру, справо најмилија

У свакој кући постоји нека просторија, неки ормар, ћошак у којем се одлажу непотребне (или ретко потребне) ствари. У нашој старој кући једна је соба затрпана којекавим предметима што су у њу "спуштени" (да не сметају док им се не нађе стално место), па никад више (или само кад се ко, вешт у проналажењу игле затурене у пласту сена, упусти у потрагу за једним од низа одложених предмета) померени. 
Међу њима је стари компјутер (уз који, ко шипка уз бубањ и Божић уз Бадњи дан, стоји десктоп монитор). Кад год уђем и спазим га, обузме ме нека топлина, ко да ми је род рођени, опхрва ме носталгија за минулим добом (и чудесним, мојим личним, реченичним ткањем, величанственим и тананим, што је одмах потом неповратно нестајало у виртуелном свету). 
Сестра га је, давно још, купила. Али, да га је ко ма кад (у по дана, у по ноћи - једне од многих које је пробдео) упитао чији је, рекао би да је мој. Сестра га је у ратама отплатила, а ретко му прилазила. Све остало време био је у мојим рукама (отуда често и на мукама). Ја сам га даноноћно израбљивала, од чега му је, пре две-три године, коначно срце препукло, покој му души (и процесору, графичкој картици, хард диску, гигабајтима и мегабајтима...).

Једном је неко поменуо како би и то требало бацити, што ме, разуме се, јако узрујало (може само преко мене мртве; да се на каквој справи да измерити сентименталност, од моје би прсла). И ТО? Мој рачунар /није битно ко је платио, битно је ко га је мазио и пазио (добро, често ми је под прашином грцао, али не могу ја и да пишем и прашину редовно да бришем), ко га је волео, с њим се будио и са њим легао.../? 
У њему је сав мој живот, људи које сам заволела и које сам засмејавала, они којима сам се ја допала, таква каква сам. Кад сам била усамљена, окретала сам се компјутеру. Кад сам била тужна, у њему сам налазила утеху. То је складиште мојих жеља, мисли, надања, открића... Захваљујући њему и интернету стекла сам самопоуздање (дуга је то прича). У њему је и... (недореченост која ће привући највише пажње и као свраб мучити радозналце).
Док сам ја у снази, њему не сме длака с главе да фали (ушушкаћу га у неки угао, да не боде очи овима што би га предали у руке "Градској чистоћи")! Јесте да ме је издао у погрешном тренутку (уочи Нове године и постпразничне депресије; а сваки је тренутак погрешан да ти цркне хард диск), али не могу му заборавити добро које ми је приуштио.
Да бацим свог пријатеља, симбол моје самоспознаје и преобраћења? /Уз њега сам, између осталог, научила да (колико-толико и мање-више) волим себе./ Да се одрекнем свог првобитног прозора у свет, највећег капитала, свог учитеља?
И, шта после? Где сам била? Нигде. Шта сам радила? Ништа.

Смрт у запећку (и на бандери)

Озбиљно бринем за себе. Пре неко јутро сам, јурећи на аутобус, трипут бацила поглед на бандеру или огласну таблу, а двапут и застала... да видим ко је умро, ко се решио свих мука (а нажалост и свег животног задовољства). 

Сад само страхујем да с вечери, кад тата у кућу донесе новине, не почнем да прегледам читуље (пу-пу, далеко било). 
Ах, хвала богу што више не купује Новости, а у овом другом срању од новина у центру пажње су живот и секс, којекакви скандали - смрт је у запећку (и у црној хроници).
Вала, боље је бити на средњим странама Курира но при крају Новости (или на бандери и "у срцима" најмилијих).

Кад се торта нафилује, грехота је ванглу (поготово ако у филу има алве) опрати пре но што је ја покалаишем.

Иронија судбине

Док смо чекале контролу на Ортопедској клиници, ходником прође жена у белом мантилу гезајући. Е, то ти је иронија судбине, насмејах се (не подругљиво, наравно, и не деформитету поменуте особе). Лекар (претпостављам), на ортопедији, а види како хода. 
Кад нису могли да је поправе, насмеја се сестра (моја, не медицинска). А можда је доживела неку саобраћајку и средили су је најбоље што могу? Па јесте, сложи се сестра, ко зна каква је била.

Колица за двоје

Право да вам кажем, она колица за две бебе уопште није лако возити. Ја гурам лево, она скрећу десно, ја гурам десно, она скрећу лево. То посебно може бити незгодно у гомили раштрканих људи (од којих већина не зна где ће), као данас на вашару. Кад возим Игњата и Сташу, још и некако. Кад запне, сестра ми припомогне ручно, окрене предње точкове како треба. Али кад на Игијево место седе Матија, једва сам одржавала контролу.
И сви пролазници као да се љунту што им изневеравамо очекивања. Таман се распилаве и загледају у намери да виде две бебе, близанце, кад оно: у једном делу Сташа се праћака (двапут јој је од тога спала еспадрила), у другом нема никог баш. А где вам је беба, упита, с пуним правом, нека жена, непозната. А где је ваша, узврати јој ударац Сташина мама јер и радознала жена гураше пред собом празна колица.

А и онај народ се размилео, све ми под точкове нагрће. Те једна баба, те друга баба, не могу да изврдам, мало је фалило да неког обогаљим.

Како да не

Она је једна баш фина жена. Лепа, паметна, васпитана, уздржана, мудра... Родила је дете (без анестезије, што је већ годинама аут), бави се кућом, пере, кува, меси... Жели да одржи и опорави имање свог оца. Поврх свега, уметничка је душа. Својом предузимљивошћу и борбеношћу подсећа ме на моју бабу. Ма само човек да пожели такву домаћицу.  

И упитах је једном: а има ли у браку времена за љубав? (Баш ме занимало њено мишљење и њен случај.) Како да не, одговори мирно она, не престајући с послом. Управо сам то желела да чујем (јее, могуће је, могуће... да љубав надживи брак), па пречула три тачке. Нисам прозрела иронију (идеализам је као катаракта)... док она свој одговор не допуни. 
Није да није угодно (живети удвоје, делити и радост и муке), али живот те меље, каже. Егзистенцијални проблеми, односно њихово решавање, остављају мало снаге, времена и воље за нежност. 
Не вреди, ја и даље верујем да је могуће.

Јесењи ветар и голе жене

Извирих кроз врата за зетом који је стрчавао низа степенице. У, ала дува у п... материну, закључих да се време јесење уозбиљило. Дува у п... материну, потврди и мој зет, повијених и згрчених леђа, отварајући журно капију. Па изашао човек из аута без јакне, баш као и ја из куће; ал' сад кад се наоружам (дебљом јакном, шалом, капом, а нарочито омехом), може да дува колико хоће, могу секире да падају. /Голе жене падају на сопствену одговорност јер ја их нећу дочекивати у наручје - поразбијаће се ко дулеци! (Мислим, јесте нељудски, али шта знам, можда ме нациља нека позамашна (јесен је, време свињокоља...), главу да ми откине! А и не занимају ме женске облине, сем моје властите.) За зета не знам, можда неку и прихвати, ако сестри попусти пажња... (а не бих се ја усудила, има јаку руку, а оштар и дуууг језик).
Могу мислити како би мушкарци предано подметали каблове и све кућне судове, до најситнијих, кад би се из олука место кише те жене разголићене (да употребим еуфемизам, мада ја мислим да су голе начисто) сливале (нек има, брате, штета да се расипа и отура).

Нас две - једно цело

Устале смо око пола шест, да бисмо стигле за бус који креће сат времена потом. Сем што и данас бејах неиспавана, установила сам да у рано јутро не видим ни белу мачку (срећа те су се, од прохладне измаглице, посакривале у мишју рупу, да се о коју не саплетем). Добро, шалим се, не би ми мачке (и остале ситне животиње) промакле, али кад, убрзано ходајући, уперих поглед у резервацију, схватих да не могу (ни)једну цифру или слово да рашчитам (о, како је ужасно "бити већ стар, а тако млад").
Који ми је број седишта, упитах, ја не видим ништа, исклиберих се (својој несрећи). А сестра ми, негодујући (што наочаре још не носим), истрже онај картон и рече (ко из топа, срећница!): тридесет пет! Још додаде (пошто је уочила како резервацију гледам са дебеелее дистанце): ти не видиш на близину, значи? Да, потврдих, смејући се (слатко, да не осетим горчину судбине). А ти? Ја на даљину, рече она. Пази како се допуњујемо (од нас две - једно ваљано и цело... видно поље), зацереках се још једном (где једну очи издају, ту очи друге без муке читају).

Мајсторе, има излаз (ако дозволите)

Мрак већ беше пао, а ја се упутила к сестри, у суседни град. Седим у аутобусу на првом седишту и мислим се како ћу, с оноликом торбетином (тешком ко сиње олово) и оволицно снаге да се враћам узбрдо. 

Наиме, тај аутобус не стаје на станици која мени паше, већ сто-двеста метара ниже. А то је, верујте, позамашна цифра, кад се ради о метрима, умору и, макар и благој, узбрдици. Већ поче и нека кишица (а аутобус као да је начињен од промочивог материјала - капало је и по мени (а ионако сам већ била ко покисла). Јао, куд ћу сад, овако беживотна, у платненим патикама, завапих у себи. У последњем тренутку паде ми на ум да ипак упитам возача да ми стане код цркве. Погледам га, и његово ми се лице учини доброћудним и благим. Ма питаћу га, ништа не могу да изгубим.

Извините, можете ли да ми станете код цркве? Он ме најпре погледа, тачније, (и не баш на брзину) одмери (држећи волан једнако сигурно и возећи једнако пажљиво - штa ти је вештина), пре но што рече: може. /Канда сам задовољила критеријуме по којима сам препозата као путница којој је дозвољено стати и на станици што се иначе прескаче. Сва срећа да у возилу беше сумрачак, у којем мора да сам деловала много заносније но што сам се осећала... а јасно сам неки сат пре, захваљујући једном злурадом огледалу, видела да (убледела и с подочњацима од неспавања) личим на страшило... Ал' добро, о укусима (нарочито шофера) не вреди расправљати./ Хвала, рекох учтиво и примакох се вратима, цептећи од среће (е велика је ствар кад у теби нема душе, а метри пешачења ти се преполове). 
Да се не плашиш грмљавине, обрати ми се возач, сасвим неочекивано. Молим (нисам најпре разумела)? /Канда би да сместа зауставио аутобус и отпратио ме./ Ма уморна сам, па да се не враћам узбрдо, рекох искрено. Још једном захвалих (нисам ти ја, пријатељу, за флерт и дуге разговоре). Додуше, нисам ни сконтала да грми. Јесте да је у Београду, трен пре но што ступисмо у бус, пљуштала киша, али нисам очекивала да ме  и овде пресретне. А богами почело и да сева. Добро, убрзаћу корак. У два наврата нестаде струје, изгледа само једне фазе, пошто не беше мркли мрак. Нестаде начас, па се поврати. Јао, помислих, шта да струје нестане скроз, а ја сама (и незаштићена) у туђему граду, насред туђе улице (добро, није ми први пут да туда пролазим, али крај ми је ипак мало познат, не познајем људе)?! А опет, и да сам у свом селу, не би ми угодно било.
И после се љутнух на сестру што није изашла пред мене нити проверавала телефоном кад стижем (а с мог мобилног поруке, док бејах у бусу, нису хтеле да оду). Она, видех, седи мирно у дневној соби, угодно јој, ћаска с гостима и нисам јој ни на крај памети. Увек кажеш да се не плашиш и да ћеш сама доћи, побуни се она. Једном не изађем и ти се наљутиш (таква сам ти ја: и радујем се и љутим ко дете; мада сад и нисам била љута, како је она веровала, само нисам хтела да је разуверавам). 
А добро, извадила је после неке колаче из фрижидера, па сам јој опростила (после трећег комада).

Верујем да ниједан осећај није тако угодан као кад се, након напорног дана, коначно опружиш у кревету и прекријеш јорганом, спреман да сместа урониш у сан. 

Додуше, онда још који сат провршљаш по Фејсбуку и коначно, готово склопљених очију, једва успеш да искључиш рачунар. 

Треба да спаваш, мораш да спаваш и спава ти се... али не можеш... јер нешто није у реду, јер нешто није на месту... јер не знаш где је (можда чак ни шта је)... а хтео би да је ту.

Бивше тихо девојче (што и даље снева) и велики сестрићи (плус небројени комарци и једна баба)

Некад сам била ко Дучићева поезија: тихо девојче што снева. Последњих година (ајд што и даље сневам) колико сам се расписала, толико сам се и разбрбљала. А то се каткад неповољно одражава на моје здравље: стално ми мањкају сати сна. 

Требало је да оперем косу, али сестрићи (они велики, средњошколци и студенти) сјатили ми се код бабе на конак, па не одолех да их видим... начас, што се протегло на два-три сата. Ретко се виђамо, па речи прште ко из црева које затиснеш прстом. Што је лепо кад ти сестрићи стасају (они одрасли, а ја нисам оматорила... нисам!), па можете о којечему да разговарате. И да до пола ноћи не спавате. /Не ваља само што ујутру скоро сви ранимо... а не знам како ћемо... очи отворити./ Хтела сам само кратко да се задржим, знам да немам времена (кратак је дан, а нарочито ноћ). Онда сам стала крај врата (а никако да изађем) и млела ко навијена. Било је момената кад сам себи заличила на предавача. Још сам Урошу, као ваљан аргумент, и цитирала једну од најчешћих реченица коју су нама одрасли говорили: ја сам твојим путем прошла, ти мојим још ниси (истина, ако ишта имам, имам искуства у посматрању и промишљању). /Додуше, не рекох им да ја у ствари тим путем и нисам ходала, више сам вирила из врзине и пратила туђе кораке у даљини. Али то не побија чињеницу да сам мислила и мислила, увиђала и спознавала... /  Ко би рекао да ћу и ја то понављати. Како се све врти укруг!
Чак смо и о васпитању деце говорили. Гле мене, рекох, ко да имам десеторо! /Е па и имаш, рече Марко, стално си с децом. Па јесте, не морам да их родим, па да их боље разумевам./ Мени су као малој рођаци говорили да ће ми деца изгристи уши или их нећу ни имати. Кад, обе претпоставке су тачне (прва, срећом, само фигуративно: сестрићи ми још не једу ништа сем џигерице који пут).

У међувремену Маја је опрала косу и Јеца јој је косу испеглала. Онда су ми рекли да седнем и направила сам грдну грешку: села сам. А кад седнем, тешко се наканим да устанем (поготово кад ми је, као ноћас, угодно). 

И тако, реч по реч, поноћ превали. Већ је и Јеца била опрала косу, па је сад Маја преузела улогу фризерке. А ми се сетисмо њене нове симпатије и недавне згоде. Маја се на све само кикотала.  Не помињите га више, завапи Јеца, остаћу без ува (канда Маји од смеха, или заљубљености, дрхте руке, па и пегла не држи правац)!

Преко силних озбиљних тема (толеранције, поштовања, уважавања...) и ђачких симпатија дођосмо и до комараца (добро, не желим да спорим како и они знају озбиљно живот да закомпликују... али другима, ја се осећам дискриминисано - избегавају ме ко да сам кужна).

Марку су летос једне ноћи комарци толико зујали око главе (и гризли га повремено, разуме се, ко је луд да пропусти прилику), да није ока склопио, па наредног јутра није отишао на посао (онај обезбеђен преко омладинске задруге, Марко је још школарац). Онда се и баба сети свог  летошњег окршаја с комарцима. И зачуди се силно: ја не знам одакле су они (силни) комарци, упита, не престајући да игра карте на рачунару. Из Шепшина, добаци Марко (прави коментар у правом моменту; духовитост нам је у фамилији наследна). Од смеха ми, не први пут вечерас, испадне мрва јабуке из уста (опрала сам била зубе, али сви јабуке јели, па и мене намамили; кад се једе, не прича се, али ми не имадосмо кад да раздвајамо те две активности). Нису ти страшни, додаде, ко они моји из Рожанаца (који су канда крволочнији). Али баба му не даде за право (сваком су своје муке најтеже).

И ко зна о чему бисмо још зборили, да ја себи нисам заповедила: доста (иако не волим да прекидам оно што ми годи)! Е, моји сестрићи (ко пчелице паметни), следећи пут дођите дан раније, не с конца викенда - сад мора да се леже.

Сталак за телевизор

Једна моја сестра рече како јој муж планира да купи телевизор, ВЕЕЛИКИ. Па колики, пита други зет. Ко овај зид, рече сестра (посегнувши за наметнутом хиперболом). Па где да га стави пита други (једини присутан) зет (за толики телевизор и зидове дневне собе ваља размакнути). На ђ...,  одбруси моја сестра (срам је било), која очито не сматра да јој је такав ТВ потребан.
Ууу, свака част, рече други зет, кад паша има толику машину. Вала стварно: алал вера за подлогу!

Старост и киша

Док је Маша возила ролере, баба Олга је седела пред кућом, па и ја седох крај ње, да мало поразговарамо (увек су ме бабе волеле јер бејах скромна и тиха и јер сам их уважавала и помагала им шта год могу; старе људе данас често ни ближњи не поштују и место да им старост олакшавају, чине је још тежом)... о лету које се гаси, о киши која неће да падне, о суши која већ дуго траје и неке биљке гуши... 

Управо се небо било мало натмурило, канда ће  из облака пасти која кап, колико и кад Марко стисне суву дреновину. Ова киша једино ако ће купусу шта значити, рекох, све друго што је порасло - порасло је. /Умем ја да водим домаћинске разговоре и тематски угађам саговорнику./ А имате ли дулека, упита она. Имамо, баш пуно, и прошле године смо имали. Сад имамо и неке тикве, за које сам ја донела семе. Волимо ми чорбу од дулека, пите...

Старим особама, које су статичне, слабије се крећу (или се не крећу уопште), значи топла реч (о ма чему што је њима блиско). И рука на коју могу да се ослоне. Све друго је мање битно... А управо то што им највише треба најчешће немају. Мислите о томе да сте следећи... па спавајте мирно ако због вас баке и деке уздишу.

Бити исти

Сретосмо се на аутобуској станици, једно девојче, које бар десет година не видех, и ја. Ти се не мењаш, рече она. /Добро што ти кажу не мора да буде истина, али је тешко спречити да не прија./ Хвала, насмејах се (мада нисам баш сигурна... а ни привилегованих пред општељудском судбином нема).
Сетих се како је на сличан (а искрен) комплимент одговорила наша разредна (што је тад била зашла у девету деценију, а ведрина из ње није престајала да врца) на прослави двадесет година матуре. Рекли јој: ви сте исти, ништа се нисте променили! А она се осмехнула: онда то значи да сам и пре била овако стара. /Или сте и пре били једнако полетни, ведри и духовити?!/ 
Свакако значи да ваш смисао за хумор није остарио и онемоћао.

Доживела сам трауму: сањала да сам на некој свадби у црној хаљини била (пу-пу)! И у сну страховала шта ће Маша да ми каже кад слике види. :)

Има се - може се (или паре људе кваре)

Бејах у аутобусу јутрос кад ми стиже порука од сестре. "Онај лудак" (име од миља у којем треба препознати мог млађег сестрића; што мајка може да те у звезде уздигне, то нико не може) покушао у канту да баци нешто што би многе обрадовало. Она се окренула ка њему, кад, има шта и да види: згужвао човек хиљадарку! 

Има се - може се (и у канту бацати), одговорих јој. /Изгледа да неке родитеље треба упозоравати: новац обавезно држати изван дохвата руку деце (нарочито пошто наврше петнаест година)... или бити спреман на изненадне и необјашњиве финансијске губитке (џаба после цвилети за камионом Градске чистоће)./  

Можда је мој сестрић већ спознао сву погубност новца и презрео материјално, па је то био симболичан гест. Он иначе не трпи ма какав неред: вазда по кући шета с боцама разноразне кућне хемије или метлом и крпом у рукама, па, по потреби... риба, чисти, трља... брише прашину... и уклања новчанице које стоје где он сматра да им није место. 

А можда је до њега већ допрла и она народна мудрост да паре људе кваре (неће дете да се поквари, а радо би и остатак фамилије заштитило). Игњате, паре су прљаве, и то људи кажу: убудуће остави тетки да се за њих побрине (немој ти своје ручице да скрнавиш).

Игњат у куповини

Кад је Игњат недавно ишао у куповину, био је најгори од све деце у својој породици (добро, па и није нека конкуренција), али и тржном центру (е, за то му већ треба капу скинути... само обазриво, да се не разбесни). 
Пошао човек да купи ципеле у Цицибану, али успут и одећу гледао (тачније, гледала је мама, а он се досађивао чекајући). Но нема он стрпљења нити мира (како би имао, кад нема ни две године). Мама гледа одећу, Маша гледа, тетка гледа... (тата се пред вратима премешта с ноге на ногу и по потреби, кад му затраже, отвара новчаник). Морао је нешто да смисли.  И почео да се крије иза одеће на офингерима (некад је то била омиљена забава његових старијих сестара). Дограбио неки женску мајицу и једва му истргосмо (баш му она запала за око). 
Где год који излаз спази, он појури ко суманут, не гледајући где су му пратиоци. Помазио у холу неко слатко бело куче, па потом пошао за њим и газдом ка главним вратима. Човек из обебеђења се већ био упутио ка њему, контајући свакако да се изгубио тај малиша одлучна корака. У последњем моменту, ја га зграбих, а он (како се и очекивало) поче да се отима и пропиње (могао је когод још помислити да сам зла киднаперка; и да јесам, ко да бих киднаповала тај овећи пакет проблема?).
У Цицибану беше миран и насмејан само док је пробао патике. А после седе за неки сточић и дохвати коцкице, па кроз минут устаде и поче да прави свој размештај: столицу гурну до полице, а онда покуша да се на столицу попне... Једва га је мајка отргла од играчака. Бацао се као луд уназад, забацивао главу, вриштао ко да га деру... Рекао отац да га у продавнице неће водити до осамнаесте године (што је купио - купио је). Толико ће можда морати и да носи ове нове ципеле. Нек савије прсте, кад неће да ћути. 
Па не може то више тако, нарушава јавни ред и мир. Урла на сав глас, коса се диже пролазницима (и кад су ћелави), иако му се осмехују. Леп је мали, и шармантан, али бесан, самовољан. То се баца, то се цима, то урличе, не да се ни повести ни потерати.

Где је Сташа?

Кад дође код бабе и деде, Сташа спава у кревецу, у "другој соби" (у овој кући свака соба је именована: прва соба, друга соба и, најмања, собица). А откако је захладнело, спава у мојој соби. 

Прекјуче ју је Игњат ту видео, ушушкану и ограђену /јастуцима и свим згодним што се у близини затекло) са свих страха (како се не би стропоштала на под - радозналог је духа и немирних, а невештих, ногу (које је још не држе), што су досад коришћене само за праћање/. Јуче уђе у собу и виде на кревету згужван јорган. Одмах изађе у ходник вичући, готово панично, оно што ми чујемо као име његове малецке сестре, а други вероватно само као неразговетно мрмљање. Изгледа да му је јорган деловао чудно (схватих чим ме увео у собу и показао на кревет), можда се уплашио да је Сташа њиме затрпана. Није Сташа ту, рекох му, осмехујући се због његове усплахирености. Али ми он не поверова (лепо види како је јорган избочен, ту мора нечег да има). С'ашаа, С'ашаа, није престајао да виче. Покуша неспретно да се попне на кревет и успе тек кад му ја руком подхватих и придигох задњицу (кад немаш још ни две године, и кревет ти је као Монт Еверест; срећом, ту је тетка да подржи... и погура оно што претеже). Он се одмах одвуче до зида, опипа по јоргану (толико нежно да би здробио сестру ако би се којим случајем ту затекла. Није ту, понових (осмехујући се, али га не спречавајући у намери да се сам увери). Кад подигну једну страну јоргана, под којим ничега (а поготово новорођенчета) не би, он љутито нешто прогунђа. (Ко би га знао, али рачунам да је беснео због недоследности: зашто мале бебе не остављате на местима која сте за њих предвидели?!/. Ето, видиш, рекла сам ти да није ту. Онда га упртих у наручје, те одшкринух врата друге собе и показах му сестру, умотану у силну ћебад, међ којом сам јој и ја једва главицу спазила. У реду је, ту је, на сигурном; можемо слободно да се играмо, она спокојно спава.

Конци у иглама

За добар костим не треба ти пуно пара, али што више маште - то боље. Штит сам сасвим лако направила од картона. И испао је ко бомбона (да сам у средњем веку, могла бих мануфактуру да покренем и силне новце зарадим). Као онај огртач (зваћемо га тако јер ја не знам како) послужиће мајица Димитријевог оца. Само одсечем рукаве. Око мајице закачи каиш и задене мач. Мач је овог пута купљен код Кинеза (а, ако је нужда или воља, може се и он направити... од картона, дрвета...). Уз мач је у пакету била она маска што се носи само преко очију. И та маска дошла ми је као кец на десет. Доњи део сам исекла, а остао ми неки део који изгледа као штитник за нос. 
Е, сад још само да направимо нешто за главу. Магдалена проба да навуче рукав на своју главу и то уопште није изгледало лоше. Е, супер (биће таман и њеном млађем брату), само ћемо горе пришити, да затворимо, а други рукав ћемо расећи и пришити по задњем делу капе. Хм, да, сад то већ много више личи на витеза.
Није ми проблем да ушивам, знам то ја, како-тако. Али што мрзим оне игле, све игле које у кући имамо. Па шта је ово, нека завера: што мене очи више издају, то ушице све мање и мање, све ситније, све невидљивије (морам и микроскоп у прибор за шивење да уврстим)! Још ноћ, светлост сијалице није идеална, ја конац гурам насумице. Обавезно се мора исећи вршак, да се поравна, па и лизнути, да се не би расуо у неколико нити (јер џаба ти да се једна провуче, а остале изврдају рупу). Гурам, гурам, одовуд, одонуд, сецнем, лизнем, па још једном све исто: гурам, гурам, а конац око рупе ко киша око Крагујевца. Или извири на другу страну милиметар-два, а чим покушам да га шчепам, отргне се и устукне.
Магдалена, ајде ти увуци овај конац (дојади ми више да покушавам)! Не можеш да увучеш конац, зачуди се она, тачније наруга, како је деци својствено (још нису сконтала да се најслађе смеје онај који причека да смех других утихне). У, па то је баш лако! /Типична самоувереност младих, нарочито оних што су се тек испилили: мисле да све могу и да ће то моћи заувек (а колико сутра заиграће мечка и пред вашом кућом, машући надмоћно иглом која конац не пропушта). Е, децо, ничија до зоре горела није (или коме јесте, али џабе, кад је видео слабије)!/  Гледам је и стрепим... Јао, сад ако увуче из првог пута.. или другог... или трећег, пресвиснућу од љубоморе. Но, она ћушка, а конац не мари. Лако, Магдалена а, лако?! /Насмеших се задовољно ко они што дочекају да комшији цркне крава./ 
Једва сам дочекала да јој истом мером узвратим. Ма просто сам се обрадовала: нека ја сада покушавам до сванућа, али ни она није успела, ни она. Дакле, ипак није проблем само у годинама или у ослабелом виду: те игле су стварно ко да су их начинили највећи душмани! Али, упорна сам ја, а ноћ је пред нама, ћераћемо се још, па да видимо ко држи све конце у рукама, а ко успе да их заузда у иглама.

Оспице од учења

Једна деветогодишња девојчица с мамом је вежбала математику до касно у ноћ. И сутрадан добила петицу на контролном (јасно, труд се увек исплати). Али добила је и неке оспице. 

Ја не знам шта ти је то, јадиковала је мајка. Шта шта ми је (обрецнула се девојчица), колико сам јуче учила! Неки добијају оспе кад сретну одређене људе (који им нису симпатични), а неки изгледа и од (превише) учења... или математике... 

Мајке, милости имајте: деци да се (од учења) осипају не дајте!