Ако старе изворне песме тумачимо с данашњег становишта, често ћемо у њима уочити прикривене елементе, који битно или сасвим мењају поенту.
Рецимо, има једна о ливади под јасеном у којој вода извирее, вода извирее. Туу се шеетаа леепа Каата, воду захвата, воду захвата. Момче јој се с бреега бааца ЗЛАТНОМ јабукоом, златном јабукоом (стрефи ли је њоме посред чела, завиће јој фамилију у црно, а сам остати нежења... што му, додуше, свеједно не гине, нема ли алтернативну невесту). И нуди јој несебично: уузми, Каато, узми, злато, моја ћеш битии, моја ћеш битии (тај и не пита, убеђен је да му се не може одолети; претерана самоувереност, за коју ће се испоставити да је неоснована). Међутим, Ката, прилично неочекивано, без размишљања, одбија поклон. Ни трепнула није, а човеку срушила снове: неећу, нећу, нее требаа ми (што, да ниси већ препунила подрум теглама џема и флашама сирупа? луда женска главо, па од вишка глава не боли, а и глад се боље толи... дуга је зима), имам драгана (да л' је тај потезао целе гајбе, па се наметнуо као боља прилика?). Из тога се да закључити да ова девојка одбацује наклоност (и просидбу, која би свакако уследила) недрагог, јер већ има оног којег воли (и којег ни због каквих воћки не би мењала). Таквим поступком тобоже исказује став да није благо ни сребро ни злато и убира симпатије слушалаца, вазда спремних да подрже идеализам и романтику).
Међутим, мени је (тек) јуче (док сам песму слушала на Сабору фрулаша) постало јасно какву је ману (златној) јабуци (и љубави оног што ју је бацао) Ката нашла: неећу, нећу, нее требаа мии, мало карата, мало каратаа; неећу, нећу, нее требаа ми, хаај, мало каараатаа (момче, ниси се баш испрсио, а канда ти се и чвор на кеси замрсио; Ката је канда својеврсна антиципација данашњих користољубивих девојака)! Све ми се чини да ћеш скоро другу песму певати: јесен доођее, јаа се не ожеении, све јабуукее потрулише меении...
Рецимо, има једна о ливади под јасеном у којој вода извирее, вода извирее. Туу се шеетаа леепа Каата, воду захвата, воду захвата. Момче јој се с бреега бааца ЗЛАТНОМ јабукоом, златном јабукоом (стрефи ли је њоме посред чела, завиће јој фамилију у црно, а сам остати нежења... што му, додуше, свеједно не гине, нема ли алтернативну невесту). И нуди јој несебично: уузми, Каато, узми, злато, моја ћеш битии, моја ћеш битии (тај и не пита, убеђен је да му се не може одолети; претерана самоувереност, за коју ће се испоставити да је неоснована). Међутим, Ката, прилично неочекивано, без размишљања, одбија поклон. Ни трепнула није, а човеку срушила снове: неећу, нећу, нее требаа ми (што, да ниси већ препунила подрум теглама џема и флашама сирупа? луда женска главо, па од вишка глава не боли, а и глад се боље толи... дуга је зима), имам драгана (да л' је тај потезао целе гајбе, па се наметнуо као боља прилика?). Из тога се да закључити да ова девојка одбацује наклоност (и просидбу, која би свакако уследила) недрагог, јер већ има оног којег воли (и којег ни због каквих воћки не би мењала). Таквим поступком тобоже исказује став да није благо ни сребро ни злато и убира симпатије слушалаца, вазда спремних да подрже идеализам и романтику).
Међутим, мени је (тек) јуче (док сам песму слушала на Сабору фрулаша) постало јасно какву је ману (златној) јабуци (и љубави оног што ју је бацао) Ката нашла: неећу, нећу, нее требаа мии, мало карата, мало каратаа; неећу, нећу, нее требаа ми, хаај, мало каараатаа (момче, ниси се баш испрсио, а канда ти се и чвор на кеси замрсио; Ката је канда својеврсна антиципација данашњих користољубивих девојака)! Све ми се чини да ћеш скоро другу песму певати: јесен доођее, јаа се не ожеении, све јабуукее потрулише меении...
Нема коментара:
Постави коментар