уторак, 6. октобар 2015.

Мајсторе, има излаз (ако дозволите)

Мрак већ беше пао, а ја се упутила к сестри, у суседни град. Седим у аутобусу на првом седишту и мислим се како ћу, с оноликом торбетином (тешком ко сиње олово) и оволицно снаге да се враћам узбрдо. 
Наиме, тај аутобус не стаје на станици која мени паше, већ сто-двеста метара ниже. А то је, верујте, позамашна цифра, кад се ради о метрима, умору и, макар и благој, узбрдици. Већ поче и нека кишица (а аутобус као да је начињен од промочивог материјала - капало је и по мени (а ионако сам већ била ко покисла). Јао, куд ћу сад, овако беживотна, у платненим патикама, завапих у себи. У последњем тренутку паде ми на ум да ипак упитам возача да ми стане код цркве. Погледам га, и његово ми се лице учини доброћудним и благим. Ма питаћу га, ништа не могу да изгубим.
Извините, можете ли да ми станете код цркве? Он ме најпре погледа, тачније, (и не баш на брзину) одмери (држећи волан једнако сигурно и возећи једнако пажљиво - штa ти је вештина), пре но што рече: може. /Канда сам задовољила критеријуме по којима сам препозата као путница којој је дозвољено стати и на станици што се иначе прескаче. Сва срећа да у возилу беше сумрачак, у којем мора да сам деловала много заносније но што сам се осећала... а јасно сам неки сат пре, захваљујући једном злурадом огледалу, видела да (убледела и с подочњацима од неспавања) личим на страшило... Ал' добро, о укусима (нарочито шофера) не вреди расправљати./ Хвала, рекох учтиво и примакох се вратима, цептећи од среће (е велика је ствар кад у теби нема душе, а метри пешачења ти се преполове). 
Да се не плашиш грмљавине, обрати ми се возач, сасвим неочекивано. Молим (нисам најпре разумела)? /Канда би да сместа зауставио аутобус и отпратио ме./ Ма уморна сам, па да се не враћам узбрдо, рекох искрено. Још једном захвалих (нисам ти ја, пријатељу, за флерт и дуге разговоре). Додуше, нисам ни сконтала да грми. Јесте да је у Београду, трен пре но што ступисмо у бус, пљуштала киша, али нисам очекивала да ме  и овде пресретне. А богами почело и да сева. Добро, убрзаћу корак. У два наврата нестаде струје, изгледа само једне фазе, пошто не беше мркли мрак. Нестаде начас, па се поврати. Јао, помислих, шта да струје нестане скроз, а ја сама (и незаштићена) у туђему граду, насред туђе улице (добро, није ми први пут да туда пролазим, али крај ми је ипак мало познат, не познајем људе)?! А опет, и да сам у свом селу, не би ми угодно било.
И после се љутнух на сестру што није изашла пред мене нити проверавала телефоном кад стижем (а с мог мобилног поруке, док бејах у бусу, нису хтеле да оду). Она, видех, седи мирно у дневној соби, угодно јој, ћаска с гостима и нисам јој ни на крај памети. Увек кажеш да се не плашиш и да ћеш сама доћи, побуни се она. Једном не изађем и ти се наљутиш (таква сам ти ја: и радујем се и љутим ко дете; мада сад и нисам била љута, како је она веровала, само нисам хтела да је разуверавам). 

А добро, извадила је после неке колаче из фрижидера, па сам јој опростила (после трећег комада).

Нема коментара:

Постави коментар