За добар костим не треба ти пуно пара, али што више маште - то боље. Штит сам сасвим лако направила од картона. И испао је ко бомбона (да сам у средњем веку, могла бих мануфактуру да покренем и силне новце зарадим). Као онај огртач (зваћемо га тако јер ја не знам како) послужиће мајица Димитријевог оца. Само одсечем рукаве. Око мајице закачи каиш и задене мач. Мач је овог пута купљен код Кинеза (а, ако је нужда или воља, може се и он направити... од картона, дрвета...). Уз мач је у пакету била она маска што се носи само преко очију. И та маска дошла ми је као кец на десет. Доњи део сам исекла, а остао ми неки део који изгледа као штитник за нос.
Е, сад још само да направимо нешто за главу. Магдалена проба да навуче рукав на своју главу и то уопште није изгледало лоше. Е, супер (биће таман и њеном млађем брату), само ћемо горе пришити, да затворимо, а други рукав ћемо расећи и пришити по задњем делу капе. Хм, да, сад то већ много више личи на витеза.
Није ми проблем да ушивам, знам то ја, како-тако. Али што мрзим оне игле, све игле које у кући имамо. Па шта је ово, нека завера: што мене очи више издају, то ушице све мање и мање, све ситније, све невидљивије (морам и микроскоп у прибор за шивење да уврстим)! Још ноћ, светлост сијалице није идеална, ја конац гурам насумице. Обавезно се мора исећи вршак, да се поравна, па и лизнути, да се не би расуо у неколико нити (јер џаба ти да се једна провуче, а остале изврдају рупу). Гурам, гурам, одовуд, одонуд, сецнем, лизнем, па још једном све исто: гурам, гурам, а конац око рупе ко киша око Крагујевца. Или извири на другу страну милиметар-два, а чим покушам да га шчепам, отргне се и устукне.
Магдалена, ајде ти увуци овај конац (дојади ми више да покушавам)! Не можеш да увучеш конац, зачуди се она, тачније наруга, како је деци својствено (још нису сконтала да се најслађе смеје онај који причека да смех других утихне). У, па то је баш лако! /Типична самоувереност младих, нарочито оних што су се тек испилили: мисле да све могу и да ће то моћи заувек (а колико сутра заиграће мечка и пред вашом кућом, машући надмоћно иглом која конац не пропушта). Е, децо, ничија до зоре горела није (или коме јесте, али џабе, кад је видео слабије)!/ Гледам је и стрепим... Јао, сад ако увуче из првог пута.. или другог... или трећег, пресвиснућу од љубоморе. Но, она ћушка, а конац не мари. Лако, Магдалена а, лако?! /Насмеших се задовољно ко они што дочекају да комшији цркне крава./
Једва сам дочекала да јој истом мером узвратим. Ма просто сам се обрадовала: нека ја сада покушавам до сванућа, али ни она није успела, ни она. Дакле, ипак није проблем само у годинама или у ослабелом виду: те игле су стварно ко да су их начинили највећи душмани! Али, упорна сам ја, а ноћ је пред нама, ћераћемо се још, па да видимо ко држи све конце у рукама, а ко успе да их заузда у иглама.
Е, сад још само да направимо нешто за главу. Магдалена проба да навуче рукав на своју главу и то уопште није изгледало лоше. Е, супер (биће таман и њеном млађем брату), само ћемо горе пришити, да затворимо, а други рукав ћемо расећи и пришити по задњем делу капе. Хм, да, сад то већ много више личи на витеза.
Није ми проблем да ушивам, знам то ја, како-тако. Али што мрзим оне игле, све игле које у кући имамо. Па шта је ово, нека завера: што мене очи више издају, то ушице све мање и мање, све ситније, све невидљивије (морам и микроскоп у прибор за шивење да уврстим)! Још ноћ, светлост сијалице није идеална, ја конац гурам насумице. Обавезно се мора исећи вршак, да се поравна, па и лизнути, да се не би расуо у неколико нити (јер џаба ти да се једна провуче, а остале изврдају рупу). Гурам, гурам, одовуд, одонуд, сецнем, лизнем, па још једном све исто: гурам, гурам, а конац око рупе ко киша око Крагујевца. Или извири на другу страну милиметар-два, а чим покушам да га шчепам, отргне се и устукне.
Магдалена, ајде ти увуци овај конац (дојади ми више да покушавам)! Не можеш да увучеш конац, зачуди се она, тачније наруга, како је деци својствено (још нису сконтала да се најслађе смеје онај који причека да смех других утихне). У, па то је баш лако! /Типична самоувереност младих, нарочито оних што су се тек испилили: мисле да све могу и да ће то моћи заувек (а колико сутра заиграће мечка и пред вашом кућом, машући надмоћно иглом која конац не пропушта). Е, децо, ничија до зоре горела није (или коме јесте, али џабе, кад је видео слабије)!/ Гледам је и стрепим... Јао, сад ако увуче из првог пута.. или другог... или трећег, пресвиснућу од љубоморе. Но, она ћушка, а конац не мари. Лако, Магдалена а, лако?! /Насмеших се задовољно ко они што дочекају да комшији цркне крава./
Једва сам дочекала да јој истом мером узвратим. Ма просто сам се обрадовала: нека ја сада покушавам до сванућа, али ни она није успела, ни она. Дакле, ипак није проблем само у годинама или у ослабелом виду: те игле су стварно ко да су их начинили највећи душмани! Али, упорна сам ја, а ноћ је пред нама, ћераћемо се још, па да видимо ко држи све конце у рукама, а ко успе да их заузда у иглама.
Нема коментара:
Постави коментар