Право да вам кажем, она колица за две бебе уопште није лако возити. Ја гурам лево, она скрећу десно, ја гурам десно, она скрећу лево. То посебно може бити незгодно у гомили раштрканих људи (од којих већина не зна где ће), као данас на вашару. Кад возим Игњата и Сташу, још и некако. Кад запне, сестра ми припомогне ручно, окрене предње точкове како треба. Али кад на Игијево место седе Матија, једва сам одржавала контролу.
И сви пролазници као да се љунту што им изневеравамо очекивања. Таман се распилаве и загледају у намери да виде две бебе, близанце, кад оно: у једном делу Сташа се праћака (двапут јој је од тога спала еспадрила), у другом нема никог баш. А где вам је беба, упита, с пуним правом, нека жена, непозната. А где је ваша, узврати јој ударац Сташина мама јер и радознала жена гураше пред собом празна колица.
И сви пролазници као да се љунту што им изневеравамо очекивања. Таман се распилаве и загледају у намери да виде две бебе, близанце, кад оно: у једном делу Сташа се праћака (двапут јој је од тога спала еспадрила), у другом нема никог баш. А где вам је беба, упита, с пуним правом, нека жена, непозната. А где је ваша, узврати јој ударац Сташина мама јер и радознала жена гураше пред собом празна колица.
А и онај народ се размилео, све ми под точкове нагрће. Те једна баба, те друга баба, не могу да изврдам, мало је фалило да неког обогаљим.
Нема коментара:
Постави коментар