Уки волонтира у једној од најбољих клиника (или је то можда баш најбоља). Поред свега осталог што мора да ради, стално се нуди (да не кажем граби) да вози покојнике на патологију. Побогу, рекох, па то код тебе као да је нека страст (према смрти, туђој), опсесија. А он да цркне од смеха. Мајку су му у почетку потресале све те дирљиве људске судбине. Али медицински радник мора да се дистанцира од пацијената (нарочито упокојених): замислите кад би патолог ридао над сваким лешом (ем би се искидао, ем посао не би ваљано обавио)!
Пре неки дан Урош је нахранио једног човека којем је то, изгледа, био последњи оброк. Сутрадан је дошла професорка из медицинске школе и питала: колега, како ви разбуђујете оног (који се више не може пробудити)? Урош оде, и готово с врата увиди (не требају ти за то микроскопи и године искуства) да је човек мртав. /После се професорка вадила: као, знала је, али није хтела да каже пред децом./
Како обожава да на тим колицима отправља покојнике на пут у други свет, Урош се, мора бити, необично обрадује кад види да је неко забацио главу. Како којем глава на постељи клоне, Урош трља руке (и подмазује точкове): биће вожње! Питаш их: јел' волите брзу вожњу? Они не праве питање. И не плаћају карту, само им окаче "етикету" на ножни палац (тиме се човек преиначи у предмет и постаје део својеврсне архиве).
Све то нама он прича кроз смех, од чега се неки згрозише. Ама, људи, чусте ли кадгод за црни хумор (што ја то волим)?!
Кад ступи на одељење, Урош вероватно крене да одмерава пацијенте /је ли који ужутео ко восак (како то лепо кореспондира с погребним обредом); мада народ каже да жути жутују, а црвени путују/: да видимо, ко ће се данас возити, а? Замишљам болеснике како се плашљиво завлаче под ћебе, ни очи да им не вире.
Не дао бог да ми се Уки обрадује, на крају рекох - он се радује кад те више нико не пита за име - читају га с твога укоченог прста. На то се још једном зацерекасмо ми љубитељи црног хумора.
Пре неки дан Урош је нахранио једног човека којем је то, изгледа, био последњи оброк. Сутрадан је дошла професорка из медицинске школе и питала: колега, како ви разбуђујете оног (који се више не може пробудити)? Урош оде, и готово с врата увиди (не требају ти за то микроскопи и године искуства) да је човек мртав. /После се професорка вадила: као, знала је, али није хтела да каже пред децом./
Како обожава да на тим колицима отправља покојнике на пут у други свет, Урош се, мора бити, необично обрадује кад види да је неко забацио главу. Како којем глава на постељи клоне, Урош трља руке (и подмазује точкове): биће вожње! Питаш их: јел' волите брзу вожњу? Они не праве питање. И не плаћају карту, само им окаче "етикету" на ножни палац (тиме се човек преиначи у предмет и постаје део својеврсне архиве).
Све то нама он прича кроз смех, од чега се неки згрозише. Ама, људи, чусте ли кадгод за црни хумор (што ја то волим)?!
Кад ступи на одељење, Урош вероватно крене да одмерава пацијенте /је ли који ужутео ко восак (како то лепо кореспондира с погребним обредом); мада народ каже да жути жутују, а црвени путују/: да видимо, ко ће се данас возити, а? Замишљам болеснике како се плашљиво завлаче под ћебе, ни очи да им не вире.
Не дао бог да ми се Уки обрадује, на крају рекох - он се радује кад те више нико не пита за име - читају га с твога укоченог прста. На то се још једном зацерекасмо ми љубитељи црног хумора.
Нема коментара:
Постави коментар